Inspiracija je sestra svakodnevnog rada

Pravila koja će se ovde pročitati plod su iskustva; iskustvo implicira izvesnu sumu previda; pošto ih je svako počinio, — sve ili skoro sve — nadam se da će moje iskustvo biti provereno iskustvom svakog ponaosob.

Rečena pravila dakle nemaju drugih pretenzija do one  vade  mecum, druge korisnosti do kao Detinjski i častan  pozdrav. — Korisnost ogromna! Zamislite kodeks pristojnosti koji bi ispisala jedna Varens sa srcem inteligentnim i dobrim, umetnost oblačenja korisno naučena od majke! — Tako ću uneti u ova pravila posvećena mladim književnicima sasvim bratsku nežnost.

 O sreći i nesreći na počecima

Mladi pisci koji govore o nekom svom mladom sabratu s akcentom zavisti, i kažu:„Lep početak, baš je imao ludu sreću!" ne razmišljaju o tome da je svakom početku prethodilo i da je on posledica dvadesetak drugih početaka o kojima oni ni pojma nemaju.

Ne znam da li je, u pogledu slave, ikad tresnuo grom iz vedra neba; ja držim pre da je uspeh u aritmetičkoj ili geometrijskoj proporciji, već prema snazi piščevoj, rezultat prethodnih  uspeha, često nevidljivih golim okom. Postoji lagano jedinjenje  molekularnih uspeha; no čudotvorno i spontano rađanje, nikad.

Oni što kažu:„Tera me baksuz", to su oni što još nisu imali dovoljno uspeha i koji toga nisu svesni.

Uzimam u obzir hiljadu okolnosti koje obavijaju ljudsku volju i koje i same imaju svoje opravdane uzroke; onaj su krug u kome je zatvorena volja; no taj krug je u pokretu, živ, on se okreće, i menja svakog dana, svakog minuta, svake sekunde svoju periferiju i svoj centar. Na taj način, njim ponesene, sve ljudske volje u njemu zasužnjene izmenjuju svoju recipročnu igru, pa to i sačinjava slobodu.

Sloboda i fatalnost su dve oprečnosti, kad se pogleda i izbliza i izdaleka, to je jedna jedina volja.

Zato i nema baksuza. Ako vas tera baksuz, znači da vam nešto nedostaje; upoznajte to nešto, pa proučite i igru susednih volja da biste lakše pomerili krug.

Jedan primer međ hiljadom. Više onih koje volim ili cenim besne protiv sadašnjih popularnih veličina. Ežen Si, Pol  Feval — pogađaljke  u  dejstvu; no talent ovih ljudi, ma kako beznačajan bio, pri svem tom ipak postoji, a gnev mojih prijatelja ne postoji, ili  bolje on  postoji  manje, — jer je on izgubljeno vreme, stvar najmanje dragocena na svetu. Ne postavlja se pitanje da li je književnost srca i forme superiornija od one koja je sad jako i u modi. To je van ikakva spora, bar za mene. Ali to će biti tek napola tačno sve dok ne budete imali u rodu koji biste hteli uvesti onoliko talenta koliko Ežen Si u svome. Raspalite isto takvo interesovanje novim sredstvima; snabdite se podjednakom pa i većom snagom u protivnom smislu; udvostručite, utrostručite, učetvorostručite određenu količinu sve do jednake koncentracije, pa više nećete imati prava da proklinjete i kudite   buržuja, jer će tad buržuj biti s vama. A dotle, vae victis! jer je snaga jedina istina i vrhovna pravda.

 O zaradi

Ma kako bila lepa neka kuća, ona je pre svega — pre no što se dokaže njena lepota — toliko i toliko metara visine na toliko metara širine. — Isto tako i literatura, koja je najneprocenljivija, — pre svega je ispunjavanje stupaca; i književni arhitekt, čije samo ime ne daje nikakvu nadu na beneficije, mora prodati svoj proizvod po svaku cenu.

Ima mladih ljudi koji kažu: „Pošto to tako malo vredi, zašto se toliko truditi?" Oni bi mogli isporučiti  bolji posao; u tom slučaju, oni bi bili pokradeni samo zbog sadašnje nužnosti, prirodnog zakona, a sami su sebe pokrali, — rđavo plaćeni, oni bi u tome mogli da otkriju čast za sebe; ovako rđavo plaćeni, oni su se obeščastili.

Sažimam sve što bih mogao napisati o ovom pitanju u ovu vrhovnu maksimu koju predajem na razmišljanje svim filozofima, svim istoričarima i svim poslovnim ljudima: Jedino se lepim osećanjima doseže do bogatstva!

Oni što kažu: „Našto  razbijati glavu za takvu malenkost?" to su oni koji, docnije, kad dostignu počasti, — žele da prodaju svoje knjige po 200 franaka od podlistka, i koji se, odbijeni, sutradan vraćaju da bi ih ponudili sa 100 franaka gubitka.

Razuman čovek je onaj što kaže: „Mislim da to vredi toliko, jer osećam da imam dara; no ako treba napraviti kakvu koncesiju, učiniću je, da bih imao čast da budem jedan od vaših".

O simpatijama i antipatijama

U ljubavi, kao i u literaturi, simpatije ne zavise od naše volje; pri svem tom, potrebno je proveriti ih, pa razum u njima dobija docnije svoje mesto.

Prave simpatije su odlične, jer obuhvataju oba — lažne su za preziranje, jer su samo jedno, manje urođena ravnodušnost, koja vredi više od mržnje, nužni nastavak gluposti i razočaranja.

Zato ja prihvatam i divim se drugarstvu ukoliko je zasnovano na suštinskim odnosima razuma i temperamenta. Ono je jedna od svetih manlifestacija prirode, jedan  od mnogobrojnih primera osveštane poslovice: snaga je u jedinstvu.

Isti zakon iskrenosti i bezazlenosti treba da vlada i u antipatijama. Ima, međutim, ljudi koji, nepromišljeno, stvaraju sebi i mržnje kao i divljenja. To je vrlo nesmotreno; to znači stvarati sebi neprijatelja — bez preimućstva i bez koristi. Hitac koji promaši ne manje zada ranu u srcu takmaca kome je bio namenjen, ne računajući i to da može levo ili desno raniti koga od svedoka borbe.

Jednog dana, za vreme časa mačevanja, dođe neki poverilac da me uznemirava; pojurih ga niza stepenice fleretom. Kad se vratih, učitelj mačevanja, miroljubivi neki džin koji bi me oborio na zemlju samo kad bi duhnuo na mene, reče mi: „Kako vi rasipate antipatiju! Vi, pesnik! filozof! pih!" — Izgubio sam vreme preduzimajući dva juriša, bio sam zadihan, postiđen i prezren još od jednog čoveka, — poverioca, kome nisam pričinio veliko zlo.

Odista, mržnja je dragoceni napitak, piće skuplje od onog Borđija, — jer je sačinjeno od naše krvi, našeg zdravlja, našeg sna i od dve trećine naše ljubavi! S tim pićem treba postupati kao tvrdica!

Smrviti protivnika

Smrviti valja samo privrženike zabluda. Ako ste jaki, propali ste napadnete li jakog čoveka; ma kakav da ste propovednik uverenja oprečnih njegovima, s njim ćete se uvek  sresti na zajedničkom delu u izvesnim prilikama.

Ima dve  metode da se protivnik  smrvi: zaobilaznom linijom i pravom linijom, koja je najkraći put.

Naći će se dovoljno primera zaobilazne linije u feljtonima Ž. Žanena. Zaobilazna linija zabavlja galeriju, ali je ničemu ne nauči.

Prave linije se sad drže s uspehom nekoliko engleskih novinara; u Parizu je ona stvar zastarela; i sam g. Granije de Kasanjak, čini mi se, kao da ju je zaboravio. Ona se sastoji u tome da se kaže: ,,T. H.... je nečastan čovek, još je uz to i glupak; i to ću ja sad dokazati", — pa se te dokaže! primo, secundo, tertio, itd. Preporučujem ovu metodu svima onima koji veruju u razum i imaju tešku pesnicu.

Propali pokušaj da smrvite protivnika je žalosna  nezgoda, pretvara se u strelu koja se povrati odakle je pošla, ili vam bar odere kožu na ruci kad je odapnete, hitac čija vas odbojna snaga može ubiti.

O metodama komponovanja

Danas je potrebno mnogo proizvoditi; — raditi dakle treba brzo; — treba dakle lagano  hitati; treba dakle da svaki hitac pogodi, i da nijedan potez ne bude uzalud.

Da bi se brzo pisalo, treba da se mnogo razmišljalo, — treba da se neki  predmet svud sa sobom  povlačio, u šetnji,  u kupatilu, u restoranu, pa skoro i kod  ljubaznce. E. Delakroa mi je rekao jednog dana: „Umetnost je stvar tako idealna i tako magnovena,  da  alati  nikad  nisu dovoljno prikladni, ni sredstva dovoljno hitra". Isto je tako i sa literaturom; — ja dakle nisam pristalica precrtavanja i brisanja: to pomućuje ogledalo misli.

Neki, i to najizuzetniji, i nasavesniji, — Eduar Urlik, na primer, — počinju time što grdno stvari nabace na hartiju; oni to nazivaju pokriti platno. Taj smušeni postupak ima za cilj da se ništa ne izgubi. Potom,  prilikom svakog novog prepisivanja, oni potkresaju i proređuju. Neka je rezultat čak i odličan, to je ipak zloupotreba svoga vremena i svoga talenta. Pokriti platno ne znači nagomilati boje već ovlaš obojiti skicu, znači rasporediti mase lakim i prozračnim tonom. — Platno mora biti pokriveno — u duhu i svesti — u trenutku kad pisac uzima pero da ispiše naslov.

Kažu da Balzak pretrpava svoje rukopise i otiske na fantastičan i neuredan način. Roman prema tome prolazi kroz čitavu seriju geneza, u kojima se rasipa ne samo jedinstvo fraze, već i samo delo. Ta rđava metoda, bez sumnje, često daje stilu onu zamućenost, ispreturanost, nejasnost — što je i jedina mana ovog velikog istoričara.

O svakodnevnom radu i o inspiraciji

Orgija nije sestra inspiracije: mi smo srušili to brakolomno srodstvo. Brzo iznuravanje i slabost nekih lepih priroda dovoljan su dokaz protiv te odurne predrasude.

Vrlo jaka hrana, i to pravilno raspoređena, jedina je stvar potrebna plodnim piscima. Inspiracija je, zbilja, sestra svakodnevnog rada. Ove dve protivurečnosti se ne isključuju ništa više od svih ostalih protivurečnosti koje sačinjavaju prirodu. Inspiracija sluša, kao glad, kao varenje, kao san. Postoji, bez sumnje, u duhu neka vrsta nebeskog mehanizma, od koga se ne treba stideti, već izvući najveću korist, kao što to lekari čine iz mehanike tela. Ako se hoće živeti u upornom razmišljanju o sutrašnjem delu, dnevni rad će služiti kao inspiracija, — kao što čitak rukopis služi razjašnjavanju misli, i kao što spokojna i moćna misao dozvoljava da se čitko piše; jer su minula vremena loših rukopisa.

O poeziji

Što se tiče onih koji se odaju ili su se sa uspehom odali poeziji, savetujem im da je nikad ne napuste. Poezija je umetnost koja najviše donosi; to je neka vrsta uloga od koga se tek docnije dobija interes, — ali u naknadu za to vrlo veliki.

Čikam zlurade da mi kažu koji su to dobri stihovi upropastili izdavača.

U moralnom smislu, poezija ustanovljuje takvo razgraničenje između duhova prvog reda i onih drugorazrednih, da ni najburžoaskija publika ne može da se otrgne tome despotskom uticaju. Poznajem ljude koji čitaju, često osrednje, podlistke Teofila Gotjea samo zato što je on napisao  C o m é d i e  d e  l a  M o r t; naravno, oni ne osećaju sve čari tog dela, ali ipak znaju da je on pesnik.

Uostalom,  čega  tu  ima  čudnog,  kad  svaki  normalan čovek može da se liši hrane dva dana, — a poezije nikad?

Umetnost koja zadovoljava najneodoljiviju potrebu biće uvek i najviše uvažavana.

O poveriocima

Sećate se, bez sumnje, komedije koja nosi naslov:  Razbarušenost i genije. Što je razbarušenost ponekad praćena genijalnošću, to jednostavno dokazuje da je genije užasno jak; nažalost, ovaj naslov je za mnoge mlade ljude značio, ne slučajnost, već nužnost.

Sumnjam da je Gete imao poverioce; sam Hofman, neuredni Hofman, zahvaćen učestanijim nemaštinama, bez prestanka je težio da se iz njih istrgne, a, uostalom, umro je u trenutku kad je lagodniji život dopuštao njegovom daru zračniji razmah.

Nikad nemojte imati poverioce; pravite se, ako hoćete, kao da ih imate; to je sve što vam mogu reći.

O ljubaznicama

Ako hoću da vodim računa o zakonu suprotnosti, koji vlada i moralnim i fizičkim poretkom, prinuđen sam do svrstam po klasama žene koje su opasne za pisce,  poštene žene, tobožnja spisateljica i glumica; — poštena žena  jer nužno pripada dvojici i jer je ona osrednja hrana za despotsku dušu pesnikovu; tobožnja spisateljica, jer je to promašen čovek; — glumica, jer se očešala o literaturu i jer govori  a r g o t, — ukratko, jer to nije žena u punom smislu reči, — pošto joj je dragocenija publika od ljubavi.

Zamišljate li pesnika zaljubljena u sopstvenu ženu a prisiljena da je gleda kako igra neku drugu osobu? Čini mi se da bi morao ognjem užeći pozorište.

Zamišljate li pesnika prisiljena da piše ulogu za svoju ženu koja nema talenta?

I onog drugog jadnika kako epigramima uzvraća publici sa proscenijuma bol koji mu je ta publika pričinila u najdražem biću, — onom biću koje su Istočnjaci zaključavali trostrukim ključem, pre no što su došli u Pariz da studiraju prava? Zato što se svi pravi književnici u izvesnim trenucima groze književnost, ja smatram kao moguće za njih, — za te duše slobodne i gorde, umorne duhove, kojima je uvek potrebno da otpočinu sedmog dana, — samo dve vrste žena: ulične devojke ili glupe žene, — ljubav ili čuvarkuća. — Braćo, zar je potrebno da objašnjavam zašto?

(...)

O izgledu žene

Žena je ljupka i puna lepote kad ima:

izraz blaziran,

izraz dosade,

izraz vetropirast,

izraz bestidan,

izraz hladan,

izraz kao da se zagledala u sebe,

izraz gospodareći,

izraz volje,

izraz zao,

izraz bolestan,

izraz mačkast, detinjast,

izraz nehajan i lukav - i sve to

zajedno.

*Tekstovi preuzeti iz knjige Šarl Bodler, Odabrana proza, (Nolit, 1957); prevodilac Bora Glišić