Ploče koje nisu na prodaju (4): The Vibrators – “Pure Mania”
The Vibrators

Photo: Columbia Records

Into The Future

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2009. nastavimo tamo gde se 1999. stalo.

Jesen 1978. Drugi razred srednje škole. Zloglasni „Petar Drapšin“. Tito još uvek s obe noge na zemlji. Vreme stabilne domaće valute, mirnih ulica i Zvezdinih trijumfalnih pohoda kroz Kup UEFA. Generacije ispred nas slušaju Pink Floyd, Yes i Genesis, oni nešto mlađi Bee Gees i Boney M, a nama „izgubljenima“, prvim žrtvama Šuvarove pavlaka revolucije, ostaviše jedino neku bučnu muziku urbanog Londona, pocepane farmerke, crne kožne jakne, zihernadle i ofarbane frizure; i bedževe (o, da), bedževe kao generacijski znak raspoznavanja, zajednički imenitelj kolektivno svesnog. Kako se istorija ponavlja! U našu učionicu, te jeseni, nisu još uvek dopirali mirisi anarhije iz Londona, lobotomije iz Njujorka, čak ni smrad GG iz Novog Sada. Jedini mirisi bili su oni iz slonovskih odaja Zoo vrta preko puta. Anticipirajući urbani pokret otpora dvadesetak godina kasnije, portparol popodnevne smene je, u znak protesta zbog nepopustljivosti Nastavničkog veća da opravda časove svima nama koji smo dan ranije pobegli na utakmicu Zvezda – Vest Bromvič Albion, organizovao preseljenje table sa natpisom Zoološki vrt direktno na vrata Nastavničkog veća. Jedini zahtev odmah je bio ispunjen!

Nekako baš tih dana, u jednom od prvih nastupa apolitičke osvešćenosti, skočio sam do Jugotonove radnje u Nušićevoj ulici (prodavnice koja je uvela New Wave u ove krajeve!), i kupio jedine tri punk ploče koje su se do tada (a i dugo potom) kod nas licencno pojavile: Stranglers No More Heroes, prvi album grupe The Clash – The Clash i The Vibrators Pure Mania.

Moram priznati da tada, u vreme kad su mojom kolekcijom ploča osim obaveznih Deep Purple, Black Sabbath, Led Zeppelin, i njihovih nešto egzotičnijih američkih pandana Grand Funk Railroad i Mountain, počele da dominiraju gitare Duane Allmana, Dickey Bettsa, Gary Rossingtona i ostale južnjačke bratije, punk sirovost mojim ušima nikako nije prijala. Preslušao sam ploče par puta i bez razmišljanja ih odneo na disko-market, koji se do tada još uvek nalazio kod bioskopa „Drina“. Nemam potrebe ni da naglašavam da sam godinu dana kasnije, posle domaće inicijacije preko Patke, Kazališta, Pankrta i Parafa, kao i nabavljanja dve ploče koje su mi zaista promenile život, debitantskih albuma Gang Of Four i Magazine, sve tri budzašto prodate ploče, kupio po paprenim cenama.

Jesen 1996, 17. novembar. Ugao Kneza Miloša i Bulevara negde posle ponoći. U opštoj euforiji i neverici prouzrokovanoj skandaloznom, senzacionalnom i u to vreme prilično ekskluzivnom pobedom demokratske koalicije u drugom krugu lokalnih izbora nalećem na glavnog urednika magazina koji upravo čitate; koji uspeva da me u trenutku slabosti ubedi da predstavim ploču koja mi je promenila život. I mada sam ometan i ugrožen blokiranjem centra grada zakasnio za januarski broj (zbog čega je urednik lično morao da se izofira sjajnim izborom, te mu se ovom prilikom izvinjavam i čestitam), iste večeri znao sam da ću pisati o jednoj od tri ploče koje sam prodao jednom i nikad više.

Bilo je verovatno boljih punk bendova od Vibratorsa, bilo je sigurno i značajnijih ploča od albuma Pure Mania, ali nikad jedan album nije napravio efektnije kopču između dve epohe, jedne koja je definitivno završena, i jedne koja nezadrživo nastupa, pa ako hoćete traje i danas. Uz malo dobre volje i gledanja kroz prste zbog vremenske distance, mirne duše bi se debitantski album Vibratorsa mogao nazvati i „The Best Of Punk, Rhythm & Blues, Glam, Noise and Brit Pop“.

Ne verujete? Preslušajte! Od uvodne Into The Future bazične punk himne, preko minimalističke Yeah Yeah Yeah koja najavljuje Oi! Punk i hard-core, ili country melodijama nabijene Sweet Sweet Heart; sve do prve punk balade Baby Baby (koja je za moju generaciju predstavljala isto što i za prethodnu Angie), ili glamurozne She's Bringing You Down, koja kao da je izašla iz radionice Gary Glittera. Okrenite stranu i saslušajte London Girls ili Whips & Furs za koju bi Blur ili Pulp danas prodali dušu đavolu. Uz klasične rhythm & blues numere No Heart ili You Broke My Heart, ili prateću Sonic Youth I Need A Slave čitavu priču na najbolji način zaokružuje legendarna Stiff Little Fingers, esencija New Wavea, pesma po kojoj je naziv dobio najkvalitetniji irski punk bend tog vremena, utirući put U2 i Dexy's Midnight Runnersima.

Čak je i omot ploče, kolorisani xerox, poslužio kao uzor mnogim kasnijim punk grafikama, ističući u prvi plan sirovost i jednostavnost. Snimili su Vibrators, posle Pure Manie, još čitav niz ploča na tragu prvenca, nikad, međutim, ne uspevajući da dostignu neposrednost, energiju i intenzitet debija. Možda je jedan od razloga za to, odlazak izvrsnog basiste Pata Colliera, koji će kasnije napraviti uspešnu karijeru producenta. Slično Wipersima ili Dead Boysima, Vibrators će ostati zapamćeni kao najanonimniji veliki punk bend, čiji će uticaj među kolegama biti nemerljiv. Kao i u slučaju ostalih značajnih punk bendova množile su se bezimene kompilacije, demo snimci, live bootlegs, i opet kao u slučaju većine, posle nekoliko godina odmaranja od muzike, udari besparica i dođe vreme za tezge. Na jednoj od takvih i ja sam ih konačno video uživo (Prag, 7. mart 1995). Zadovoljstvo što sam najzad gledao Knoxa kako peva Baby Baby, bilo je ozbiljno uzdrmano razočarenjem zbog rasprodaje legende. Poput Chelsea, Membersa ili UK Subsa, a u mnogo manjim šalama nego što to čine Sweet ili Suzi Quatro, Vibratorsi su razrađivali jednu od najlepših priča Rock'n'Rolla ikad ispričanih, a ispisivali mnogo tužniju, onu tipičnu: Take The Money And Run!

Sve do pojave Nirvane, izvorna punk poetika je u našem sećanju preživela samo zahvaljujući starim foto albumima i nekolicini prašnjavih, godinama nedirnutih ploča iz 1977. A kada dođe vreme za njihovu revalorizaciju, budite sigurni da će Pure Mania sastava The Vibrators biti u samom vrhu.

A sad svi, marš Into The Future!

* Tekst je objavljen u četvrtom broju magazina XZ, februara 1997.

Oceni 5