Iskorak iz ormana

Šou Olivera Mandića, Beograd noću, pod majstorskim rukovođenjem Koste Bunuševca uveo je u sve domove tadašnje SFRJ pitanje rodnog senzibiliteta prednjačeći tako pred kasnijim sličnim primerima na Britanskom ostrvu. Snažno apostrofirajući do tada prećutkivani transgender doneo je Jugoslaviji mesto među pet najboljih programa na prestižnom  Motreu festivalu, ali i daleko važniji uticaj na široke proleterske mase, uprkos revoluciji i dalje u stezi patrijarhalnog sistema nasleđenog iz predrevolucionarnog doba.

Građani Jugoslavije u šoku su u prajm tajm terminu na nacionalnoj televiziji  gledali Olivera na štiklama u ženskoj odeći kako ruši barijere okoštalog shvatanja rodnog identiteta. Sa razlogom se može tvrditi da taj domet mejnstrim upada u monotonu svakodnevncu radnih ljudi ni do danas nije prevaziđen, uprkos katkad daleko eksplicitnijem ličnom rodnom i seksualnom određenju pojedinih izvođača. Oliver Mandić nije time izašao iz ormana, kako danas pojedinci čine uz prećutno ignorisanje društva ma bili oni vokalni interpretatori i interpretatorke ili čak visoko pozicionirani politički akteri poput premijerke Srbije Ane Brnabić. U pitanju je bila bačena rukavica u lice kojom se direktno bez okolišanja nametalo pitanje poput onog sažetog u nazivu LP ploče novosadskog Obojenog programa – Ako nisam dobra, šta ćemo onda?

Logičan nastavak tog diskursa bio je fenomenalni Želimir Žilnik u gotovo dokumentarnom igranom filmu Marble Ass iz devedesetih, koji prati životni put Merlinke na beogradskim pločnicima. Ako je Beograd noću bio puka etnografija, Žilnikov film je bio čista antropologija.

Oliver Mandić i Kosta Bunuševac, nikako nisu bili usamljeni u preispitivanju tela, pola i seksualnosti. Rani Idoli su već zaintrigirali javnost pesmom Retko te viđam sa devojkama, kojom su ne samo demistifikovali gej senzibilitet u provincijalno-patrijarhalnoj sredini, već i  prikazali obrazac njegovog funkcionisanja u stegama sistema u kojem su važila prećutna pravila igre duboko u raskoraku sa težnjama socijalizma. Sledećim korakom na albumu Odbrana i poslednji dani, odnosno pesmi Moja si, otišli su još dalje tekstualno dajući naznake transgendera.

Zagrebački sastav Dorian Gray na prvom albumu Sjaj u tami daje stidljivi nagoveštaj gej odnosa u ormaru u pesmi Dugo si sam, a Xenia koketira sa lezbejskim u pesmi Moja prijateljica.

Shodno svom geografskom položaju i blizini po LBGT pitanju, tada, daleko naprednijim društvima Ljubljana predstavlja najosvešćenije područje SFRJ generalno kada su u pitanju ljudska prava i sloboda izbora. Videosex već na albumu prvencu, pesmom Ana,  na neskriven način progovara ne samo o ljubavi između dve žene već i ukazuje na zakonom kriminalizovanu takvu sklonost stihom – to što radimo je zabranjeno kod nas.

Borghesia, pak, pesmom Muški sex udara direktno u stomak. Ne samo da eksplicitno progovaraju o tzv muškoj ljubavi, već i ličnim izlaskom iz ormana prave iskorak od deset milja u društvu u kome je čak i u vreme Narodno-oslobodilačke borbe homoseksualnost bila smatrana nepoželjnom i kao takva sankcionisana.

U pojavnom smislu daleko veći broj bendova je bio prepoznat kao koketiranje sa LBGT i to samo na osnovu autfita. Talas Novog romantizma koji je zapljusnuo i tadašnje naše krajeve doneo je sa sobom modu među muzičarima u vidu farbanja kosa, tapiranih frizura, marama, šalova, pantalona pumparica i slično. Sasvim neopravdano Peđa D’Boy je dugo bio u javnosti tretiran kao „sumnjiv“, a slični epiteti su lepljeni i Slomljenim staklima, Max&Intro itd.

Sovenački Laibach se tekstualno nije bavio tom tematikom, ali je u svom brižno osmišljenom imidžu nudio gotovo Liliana Cavani-jevski gej senzibilitet filma Noćni portir. Ekstremno insistiranje na uniformnosti, naglašenoj muškost, razgolićenosti do pojasa s vojnim oprtačima preko nagih tela, kao da  se poigrava i sa kadrovima Viskonitijevog filma Sumrak bogova, u kojima razuzdani SA odredi gotovo orgijaju tik pre no što će ih SS-ovci pobiti. Budući da su daleko više film nego muzika mogu se naći i dalje filmske paralele sa LBGT senzibilitetom u izrazu Lajbahovaca.

Činjenica je da je u dobrom delu bivše SFRJ danas po pitanju LBGT sistuacija značajno uznapredovala. Još je veća činjenica da je kritičko sagledavanje tog pitanja u sferi masovne kulture još značajnije regresiralo. Tome najviše doprinosi taktika masovnih medija kojom je postavljen obrazac prećutnog odobravanja u granicama upodobljenosti i dalje jakom sistemu patrijarhalnog kodeksa.

Moglo bi se reći da su prava veća, ali je sloboda manja. Mi nemamo danas čak ni stidljive iskorake u sferi kulture koji su nas krasili osamdesetih. Kada ih ima oni su rezervisani za rijalitije i slične televizijske i estradne sadržaje u kojima su predstavljeni banalno i perverzno. Prosto rečeno, kritička oštrica je načisto tupa, nema poigravanja tabuima, sve je ukalupljeno u vladajući ružičasti diskurs u kome je onaj trouglasti postao svojevrstan geto unutar geta.