Religija nije teret, nego povlastica
Tamariska

Photo: wikipedia.org

Ispod tamariske

Seo sam malko ovde ispod tamariske kako bih sveže ubrane žute, medene smokve s odgovarajućim spokojstvom pojeo u hladu. Bilo je oko podne i u zalivu ne beše nikoga. Više to beše metafizika, nego jedenje. Katkada se sme ovako jesti, kao da se čovek moli. I kada sam otišao na obalu da sa ruku sperem lepljivi med zrelog voća, morao sam da se vratim, da praznik osveštam jednom cigaretom.

Epiphoitesis, pomislio sam. Grčka reč. Našao sam je kod Dionizija Areopagita, u njegovoj knjizi o božanskim imenima i znači: dečji odnos prema Bogu koji se odmara u srcu čoveka i dobrostivo se smeši čoveku. Kad bi postojao neko, čovek Majstor, koji bi me mogao naučiti da ugledam lice božje dobrote koje stanuje u srcu, prepešačio bih do kraja sveta samo da ga nađem. On bi me naučio da putujem, kupam se, igram se, jedem smokve, palim cigaretu, i da sve to nije neminovno raskalašno rasipanje vremena. Može biti besciljna, mada prijatna igra, ali neodgovorna i tašta, ali može i detinjstvo božje.

Sada nije reč o tome da postoje patnja, bolest, nasukavanje, greh, smrt. Jer postoje. Nije reč o mučnom ispaštanju koje godinama gori u patnjama i nema ni jednog jedinog svetlog trenutka. Epifotes nije čovek koji slomljen stenje i cvokoće od užasa, jer tu sudbinu mora da sledi do kraja. Izuzetan je to trenutak kada sam tako ludo srećan da zadrhtim od blistavila veličine bezgranične božje dobrote, i shvatim, ako mi se On ovako neposredno objavljuje, ne mogu ništa drugo nego da, potresen radošću, bez reči zavapim: hvala.

Teški, tamni, patnički, asketski, samopregorni put religije zna svaki čovek. Ali biva, na trenutak, da i sunce zablista. Religion is not our burden, but our privilege - religija nije teret, nego povlastica. I ta je povlastica u ovim trenucima, u najvećim religioznim vremenima: biti dete Boga. Nekoliko mistika govore o tome, a postoji neko ko je živeo u ovom epifotesu, jedno od najmilije dece Boga: Sveti Franja. On je razumeo da jesti, spavati, kupati se, diviti se cveću, smešiti se lepoj devojci, šetati se, igrati se, sve to može biti molitva, i zaista je molitva ako je čovek istinsko dete Boga i iz njegovog izmirenog srca božja dobrota gleda čoveka.

Čitaoče moj, ti koji ovo čitaš i misliš da ga grdim, veruj mi, u mom životu bio je jedan jedini suštinski, ozbiljan, presudan događaj koji je potresao celu moju sudbinu, kada sam rekao: Gospode, ne mogu da budem hrišćanin, jer ne mogu da mrzim svet. Na to sam dobio sledeći odgovor: Ne treba svet mrzeti, nego voleti Boga, a ko Boga voli, taj ništa ne može da mrzi.

Veruj mi, dragi moj, više od dvadeset godina pretraživao sam sve zakutke zemlje kako bih našao Boga. Tu ne me chercherais pas, si tu ne me possedais, kaže Paskal: ne bi me tražio da nisam u tebi. Jedini smisao moga bivstva beše pronaći njega. Tražio sam ga u filozofiji, mudrosti, umetnosti, mitologiji, tražio u ljubavi, prirodi, askezi i nisam primetio da mi je u srcu. On. Mnogo je bogova, samo je jedan Bog. Zašto mi je religija uvek bila važna? Zašto nije bio važniji on? I kada sam ga našao, nije li mi svejedno kakvim mu se rečima obraćam, ako je Njemu svejedno? Jer On ne čuje reči, nego srca.

Već dugo čuvam tajnu u sebi o tome da sam stigao u veru u kojoj sam rođen: Tief ist die Trauer, der mich umdüstert, eintrete ich wieder Herr, in dein Haus - duboka tuga crni se oko mene, stupam u tvoj dom, Gospode, opet. Vratio sam se u tvoj dom ali nikome to nisam smeo da priznam. Stideo sam se. Reći će za mene ono što i ja za druge: slomljen. Iskreno govoreći onda sam isto tako malo bio slomljen kao i sada. Naprotiv. Pouzdano znam da sam onda bio manji i da sam od tada rastao. Plašio sam se da će mi očitati ono što sam ja čitao njima u razdoblju apostate. Behu to užasne stvari. Jeza me obuzme kada na to pomislim. Nikada to više ne mogu popraviti? I jedina mogućnost oslobađanja od posledica jeste ako čak i sada prihvatim odgovornost za njih, sada kada ne verujem u ono što sam tada govorio. Inače verujem da stvar ne zavisi od religije. Ono što se meni dogodilo nije stvar religije, nego Boga. Dok sam tražio jedinu istinsku veru, lutao sam. Nema jedine istinske vere. Sve od toga zavisi: naći i zavoleti Boga. Ili: zavoleti ga i naći. Ostalo je tek teologija.

Ovaj trenutak ovde ispod tamariske daje mi snage da dalje ništa ne tajim. Čak ni pred onima koje sam ja gurnuo u neverstvo. Jedino što bih još mogao da učinim jeste da im govorim o epifotesu, i o tome da su njegovo strpljenje i dobrota beskrajni. Sin koji se vratio već može da govori razmetnicima koji još napolju tumaraju: dođite, jer on voli pokajnike. A onaj ko se vrati, on može biti učesnik detinjstva božjeg. Ne naljuti se ako pojedem svežu travu, ako popijem vino, o, vino veoma volim, naročito ovo crno što ovde rađa! Ljutiš se zbog toga, Gospode? Ma ne, zar ne? Kad bi ti ovde živeo, pio bi i zahvaljivao bi se što postoji ovakvo veličanstveno vino. Kako je dobro biti dete, kupati se, uživati, podsmevati se glupima, biti razuzdan, osećati kao dar ono što sam dobio: vino, radost, cveće isto kao igru, koketno, izazovno, vragolasto raspoloženje i slatku vedrinu.

Opet misliš da grdim? Misliš da tražim rafinovano opravdanje za neodgovoran život kojim ovde živim na blistavom moru, a epifotes nije ništa drugo do krajnja laž jednog frivolnog uživaoca? Zaboravio si, dragi moj, da religija nije moral. Moral može da govori o dobrom, lošem, grehu, vrlini, laži, istini. Religija ne može govoriti o drugom, samo o Njemu. I ako se on, izuzetno, sada, u ovom času, objavio u mom srcu, oslobodio me je morala, jer me je prihvatio kao svoje dete, i sada ja, kao dete, sve smem. Jer sada postoji samo jedna važna stvar, ja volim njega, i on voli mene. I osvešta ljubav što sam drzak, podrugljiv, ironičan, malko proždrljiv, lakom, dobro raspoložen, voleo bih da pomilujem svaku kovrdžavu kosu, vitku žensku nogu, ja koji sam brbljiv, naklapalo, vragolast. Darovi su to. Većina ljudi patnju još ume da prihvata ozbiljno, ali radost već ne.

Sada, u ovim svetim trenucima detinjstva božjeg znam da je čistom srcu svaki moral nerazumljiv. Bog se raduje s tobom, jer je on u dostojanstvu mora i u blistavilu neba, u mirisnoj cigareti i u medenoj smokvi. Ali to znaju samo njegova deca koja bivaju tronuta kada stupe u more i po njihovoj ugrejanoj koži zapeni se hladovita voda. O, moliti se smejući, i u blistavo leto kliknuti: Kako je dobro biti Tvoje dete, dragi dobri Oče, kako bih voleo da ti se obesim oko vrata, kako bih voleo ako bi me prigrlio i rekao: Kad ti se srce prepuni i dosegne trenutke čistote, smej se i raduj, a potom idi i svetu govori o ovoj radosti.

*Preveo s mađarskog Sava Babić

Oceni 5