Ispraviti istorijsku nepravdu

Film

The Dig (2021)

Poslednjih godina filmovi sve češće služe da se zaboravljenim zaslužnim građanima vrati mesto koje im pripada. Nakon filma Ammonite, koji arheološkinji Mary Anning nadoknađuje učinjenu nepravdu, na red je došao i The Dig, koji nas između ostalog podseća i na to da prošlost živi, te je podložna ispravkama. Naravno, ako su istinite.

Gorko-slatka priča prati dešavanja na imanju Sutton Hoo. Drugi svetski rat samo što nije počeo, a jednu skupinu okupiraju neke druge stvari – arheološko nalazište koje krije velika iznenađenja. Istina je da priča ne bi funkcionisala bez sjajnih glumaca, na prvom mestu Ralpha Fiennesa i Carey Mulligan, koji su udruženim snagama jedan događaj iz prošlosti pretvorili u finu filmsku priču. Tako je ovo neka vrsta meditacije o trošnosti života, ali i o istrajnosti onoga što su ljudi pre nas postigli.

Spontaneous (2020)

Mračna komedija sa solidnim zapletom jedan je od zanimljivijih filmova iz 2020. godine. Iako prve informacije nisu obećavale ništa više od tinejdžerske pričice, Spontaneous je izrastao u razmišljanje o životu, ali i u politički pamflet koji dobro funkcioniše.

U pitanju je debitantski film reditelja Briana Duffielda, postavljen negde između komedije i naučne-fantastike sa gore elementima. Ova priča o odrastanju, istina, nije među „najzdravijim“ pričama, alije bizarni elementi čine vrlo zanimljivom. Pored toga se ne beži od potencijalno osetljivih tema, a sve je zaokruženo sladunjavim ambijentom u kojem američki tinejdžeri u ovakvim komedijama obično odrastaju.

Farewell Amor (2020)

Rediteljka Ekwa Msangi se sudbinom afričkih emigranata u Americi bavi već neko vreme. Usput uspešno izbegava opšta mesta i stereotipe – greške koje drugi često prave, pa su njeni junaci puni, životni i gledalac sa njima može da saoseća uprkos tome što ne poseduje njihovo iskustvo.

Walter, doseljenik iz Angole, uspeva da u Sjedinjene Američke Države dovede porodicu. Prošlo je sedamnaest godina od kada je otišao, te su u međuvremenu postali stranci. U jednosobnom stanu uspevaju da se prisete zajedničkih tačaka – na prvom mestu ljubavi prema plesu. Upravo je to ono što smanjuje emocionalni jaz, te spaja univerzalno i lično, toliko uspešno da filmu potpuno verujemo.

Apples - Mila (2020)

„Uzalud je, draga, ja se više ničeg starog ne sjećam“ pevala je Bombaj štampa, a to doslovno važi i za glavnog junaka grčkog filma Apples, s tim da je čitav ton nešto sumorniji. Ne i drastično drugačiji, jer je Apples film ispod čije površine titraju humor, želja za životom i održanjem uprkos svemu. Naš glavni junak Aris nije jedini koji se više ničeg ne seća i kući ne vraća. Sve više njegovih sugrađana počinje da pati od amnezije, da to poprima razmere epidemije. Ubrzo se konsoliduju i bolnice specijalizovane za takve pacijente, kao i čitavi timovi stručnjaka zaduženih za društvenu reintegraciju onih koji imaju amneziju. Dodeljuju im se novi stanovi, garderoba, te dobijaju specifične zadatke koje su u obavezi da ispune. U tom procesu prepoznaju i druge sa istim problemom, pa se tako Aris povezuje sa Anom. Njihov odnos se komplikuje kako i zadaci postaju složeniji i umnogome bizarniji od onih početnih.

Isprva se čini da zadaci predstavljaju obične postupke i sposobnosti stečene tokom socijalizacije, ali vremenom kao da postaju deo neke manipulativne igre ili pak onoga što se danas smatra normalnim, a što nužno nije normalno i za onoga ko je zaboravio sve, pa i određene društvene konvencije ili prihvatljivo kršenje istih.

Apples tako, utišano i nepretenciozno, navodi na preispitivanje identiteta, urođenih i naučenih osobina, uverenja, smisla nametnutih normi. Pita nas da li bismo bili bolji ili drugačiji kada bi se odstranilo sve što nas određuje, te da li je zaborav prvenstveno naš izbor u borbi sa ličnim demonima.

Serije

Bonding (druga sezona, 2021)

Druga sezona se nepogrešivo nastavlja na prvu, a epizode koje u proseku traju oko petnaest minuta omogućavaju bindžovanje bez posledica.

Istina je da serija ne prija svima, najpre ljubiteljima patrijarhata, budući da ga nemilosrdno dekonstruiše. Još je u prvoj sezoni bilo jasno da imamo ozbiljne glavne junake koji zaslužuju još nekoliko nastavaka. Ipak, postojao je rizik da se ne shvate ozbiljno, budući da humor ne misli na granice, a dominatrix scene skreću pažnju u drugom smeru. Kada se razume da upravo ti prizori imaju snagu koja nam je danas potrebna, gledalac može da se opusti.

Druga sezona je nešto ozbiljnija, bar po pitanju jednakosti, seksualnog nasilja, diskriminacije, homofobije, seksa i mnogih drugih tema sa kojima se moderan gledalac i dalje bori. Uporedo sa tim su porasli i junaci, što je napravilo prostora i za treću sezonu.

It’s a Sin (mini serija, 2021)

Russell T. Davies je snimio još jednu u nizu uspešnih kvir serija, a It’s a Sin se zasniva i na njegovim iskustvima, budući da pripada generaciji koja se osamdesetih godina prošlog veka našla usred epidemije HIVa. Priča je, kao i u njegovim drugim serijama, proizvod iskustva koje važi i danas, pa nove generacije lako mogu da se poistovete sa strahom od autovanja, nasilja, mobinga i strepnjom od seksualnih predatora, uprkos tome što novo doba pokušava da porekne ove činioce rečenicama poput „Ako ne voliš sebe niko neće da te voli“.

Halifax: Retribution (mini serija, 2020)

Australijska mini serija Halifax: Retribution može se posmatrati samostalno, ali i kao svojevrsni nastavak uspešnog serijala televizijskih filmova Halifax f.p. koji su se u Australiji prikazivali tokom osam godina, od 1994. do 2002. Halifax je prezime forenzičke psihijatrice Jane, koja sarađuje s policijom u rešavanju najtežih slučajeva. Kako je u stanju da „pročita“ osumnjičenog i suštinski razume njegovu psihu i motive, njen rad je od izuzetnog značaja za tok istrage i privođenje pravog krivca pravdi.

U Halifax: Retribution zatičemo je kao profesorku koja već dugo nije sarađivala s policijom, no, kako to najčešće biva, ona je esencijalna karika koja nedostaje i koja jedina može doći do rešenja. Naime, u Melburnu se dešavaju teški zločini, jedan jedini ubica teroriše čitav grad i naizgled nasumično ubija sredovečne muškarce na javnim mestima. Niko mu ne može ući u trag uprkos tome što je grad sasvim pokriven nadzornim kamerama. U takvim okolnostima Jane se čini kao jedino rešenje. U međuvremenu ona proživljava i ličnu tragediju koja možda ima veze sa glavnim slučajem. Uz sve to, ostaje pribrana i koncentrisana na zadatak, što se za pojedine njene saradnike ne može reći.

Zanimljiv početak ne garantuje isto takav kraj, pa serija kako se bliži sedmoj (i poslednjoj) epizodi, sve češće pada kao žrtva sopstvenih scenarista i klišea koji su se ipak nekako mogli izbeći. Istina je da policijska drama ima svojih žanrovskih ograničenja, ali nema smisla postavljati ih tamo gde ne moraju da budu.

Iako ne spada u kategoriju vrhunskih serija, Halifax: Retribution je dovoljno interesantna, lepo snimljena i pitka za neobavezno gledanje, a od velike pomoći je Rebecca Gibney u glavnoj ulozi.

Casual (četiri sezone, 2015 – 2018)

Deluje zahtevno, ali zapravo nije. Četiri sezone, odnosno 44 epizode ove serije prođu dok si rekao „disfunkcionalni neurotičari“, a sporadično im se bez problema možete vraćati. Naslov lako zavara, a setimo li se da je kod nas preveden kao Opušteno, ne iznenađuje što je ovde retko ko pratio seriju. Doduše, ni likovi nisu previše simpatični, pa ako ne odustanete odmah na početku, sasvim sigurno će vas interesovati njihov razvojni put.

Pratimo razvedenu majku koja se sa ćerkom tinejdžerkom useljava kod rođenog brata. I dok je njihova kohabitacija koliko-toliko uspešna (uz povremene tektonske poremećaje), njihovi lični životi su poligon za pogrešne odluke, nepromišljeno ponašanje i krajnju disfunkcionalnost. Toliko su opušteni da na kraju ništa nije opušteno, a najmanje autori serije. Oni pak jako dobro znaju šta rade - tokom sve četiri sezone čvrsto drže konce u rukama, svako zašto ima svoje zato, nema nekonzistentnosti i materijalnih grešaka, priča se vodi sigurno i do poslednjeg detalja besprekorno. Baš zato serija i jeste bila uspešna, i baš zato se i vezujemo za likove, iako ne znamo ko nam je od njih gori, ko nas više nervira i da li bismo se radije obračunali s njima, ili s onim sporednim, naizgled normalnim likovima koji ih trpe.

No, sve se to na kraju isplati i ti cinični, ironični, a suštinski nesnađeni likovi dobijaju svoju porciju ironije i cinizma od scenarista, uz odgovarajuću emocionalnu kontratežu, s dovoljno srca i razumevanja.

Knjige

Franc Kafka „Amerika“

Sve što brojni stvaraoci putem različitih medija danas pokušavaju da nam kažu, Kafka je već rekao. To važi i za takozvani američki san, iluziju, stvarnost, te rušenje i jedne i druge. Amerika je jedan od onih nedovršenih, nebrušenih dragulja, koji reflektuju isključivo istinu – direktno ili metaforično, manje je važno. Amerika stoji na početku Kafkinog stvaralačkog puta i na neki način ga i određuje. Priča o pojedincu koji traži i ne nalazi svoje mesto u ovakvom svetu postala je njegova opsesija i ulaznica za večnost.

Bertold Breht „Priče o gospodinu Kojneru“

„Kad bi ajkule bile ljudi, upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kojnera, da li bi bile bolje prema malim ribama?

Naravno, reče on. Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane - i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srećne ribe imaju bolji ukus od nego tužne.

U školama bi ribice učile kako da uplivaju u čeljusti ajkule. Učile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronađu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije.

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Učile bi strane ribice da postoje ogromne razlike između njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali ćute na različitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi - malih stranih riba, glupih na različitim jezicima - dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom "heroj".

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u čeljusti ajkule uz melodičnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova čula.

Čak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula.

Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigurno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke. Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd.

Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi.“

Pesme

Vreme je da se prisetimo sjajnog I nepravedno zapostavljenog benda iz ’80-ih The Blow Monkeys. Njihova besprekorna posh estetika savršeno se uklapala sa sophisti-pop zvukom, a zagrebe li se ispod našminkane površine, uz sample muzike Marvina Gayea, u pesmi Digging Your Scene mogu se čuti nimalo lagani stihovi posvećeni žrtvama epidemije AIDS-a. Zapravo, gotovo svi njihovi tekstovi tretiraju ili neku ozbiljnu društvenu temu, ili su dovoljno hermetični da dozvoljavaju različita tumačenja, kao što je to slučaj sa Out With Her.

Nostalgija

Fitzcarraldo (1982)

Herzog i Kinski su uvek uspešna kombinacija. Sniman u Južnoj Americi, i ovaj film priča o osvajačima, vojnicima i kolonijalistima na ivici ludila.

Uvek su bile legendarne i priče sa snimanja filmova – ne samo o žestokim sukobima sa Klausom Kinskim, već i o nezgodama i velikim radovima na setu zbog kojih je snimanje kasnilo – sve to je budilo maštu kritičara i gledalaca. Za potrebe snimanja filma Fitzcarraldonapravljena je kopijaistorijskog broda, a radnici su morali da ga transportuju preko planine, i to bez mašina i drugih pomagala.To oslikava njegov režiserski stil: Herzog nikada nije bio čovek filmskih studija, već režiser koji je svoje teme na licu mesta duboko proživljavao.

The Green Ray – Le rayon vert (1986)

Éric Rohmer ume da bude dosadan ako se ne gleda pažljivo, pa je to slučaj i sa ovim filmom.

Junakinja Delphine prinuđena je da sama planira letovanje. Oko te „sitnice“ raste puna priča o samoći, starenju i potrebama. Kroz najjednostavnije detalje Rohmer dobro hvata samu srž ljudske žudnje, a najvažnije je što ona ovde nije nešto ogromno i neuhvatljivo, već sasvim obična stvar koja je ponekad čak i dostižna.

Kratki film

Farewell Meu Amor (2016)

Ovaj kratki film Ekwe Msangi prethodnica je dugometražnom filmu koji se bavi istom temom – afričkim emigrantima u Americi, i može da se gleda kao uvod u širu priču, ali i kao zasebna celina koja funkcioniše i u deset minuta, koliko film traje.

Dokumentarni film

No Home Movie (2015)

Sjajna rediteljka Chantal Akerman u ovom filmu polako gradi priču o odnosu sa majkom koja je preživela Holokaust i sve ono što je došlo nakon tog užasa.

Natalia je prisutna u mnogim filmovima svoje ćerke i pleni toplinom koja je istrajala uprkos stradanjima. No Home Movie ima još već značaj ako se ima u vidu da je to poslednji film Akermanove, budući da je preminula u oktobru 2015. godine.

Horor

Koko-di Koko-da (2019)

Bizarna dansko-švedska priča o ličnom paklu podseća na Dan mrmota, budući da se glavni junaci hvataju u koštac sa situacijom koja se ponavlja. Šteta što reditelj nije otišao još dublje, te razvio očaj i beznađe u još življe prizore, ali film radi i ovako – što zbog finih kostima, što zbog metafore koja pogađa u centar.

Video igre

Encodya: Avantura kao bekstvo od realnosti

Priča o devojčici i robotu-zaštitniku zapravo je priča o usamljenom svetu, a oni koji su je testirali tvrde da „pogađa u sve prave tačke“.

Mnogo je onih koji tvrde da im u vreme pandemije odgovaraju point-and-click avanture, verovatno zbog toga što žanr podseća na neka mirnija vremena i klasike poput igara Gabriel Knight, Monkey Island i Grim Fandango. U pitanju je igra Encodya – stara škola eskapizma, a zanimljiva je i za one koji vole distopije i cyberpunk. Iako je inspirisan starim elementima, studio Chaosmonger Studio ih koristi da ispriča svoju priču o devojčici koja je izgubljena u praznom gradu, dok joj društvo pravi robot SAM-53.

Devojčica Tina ostala je bez roditelja, živi u skrovištu na krovu jedne zgrade i preživljava od onoga što pronađe u praznom gradu. Sve se dešava u gradu po imenu Neo-Berlin, a priča počinje kada Tina sazna da je njen otac sanjao o tome da oslobodi grad. Nakon toga napušta skrovište i kreće u avanturu, a cilj joj je da ostvari očev san.

Encodya je i vizuelno jako interesantna, budući da podseća na sanjive sekvence iz Studio Ghibli animiranih filmova, ali i na Blade Runner svet. Bogata je razvijenim junacima i zanimljivim slagalicama i već je dostupna na Steamu.

*Kontrapreporuke

Fate: The Winx Saga (prva sezona, 2021)

Šaputalo se da bi ovo mogla da bude nova opsesija za tinejdžere, te one malo starije koji vole fantazije. To se ipak neće dogoditi, budući da je potencijal protraćen na slabe junake i još slabije zaplete.

The Wilds (prva sezona, 2020)

Još jedna uzalud potrošena priča, serija koja je mogla da bude rodno obrnuti Gospodar muva, naslednik serije Lost i više od toga, ali nije.