Fjodor Mihajlovič Dostojevski, osuđen na smrt
Kazn 02 S

Photo: blogspot.com

Ispred streljačkog stroja

„Optužen sam da sam govorio o politici, o Zapadu, o cenzuri. Ali, zar svi ljudi ne razmišljaju o tome? Zašto sam se obrazovao, zašto je kroz studiranje buđena u meni želja za znanjem ako nemam pravo da izrazim svoja lična uverenja, ako nemam pravo da se suprotstavim drugom mišljenju zato što ono potiče od autoriteta?“

Nekoliko meseci kasnije, krajem 1849. godine, piscu je pročitana smrtna presuda.

Inžinjerski poručnik Fjodor Mihajlovič Dostojevski, star 28 godina zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušajima širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji osuđuje se na smrt streljanjem.

Na gubilištu Fjodor Mihailovič bio je šesti po redu.

Sve moje nade srušene su i ja sam očekivao da za pet minuta budem streljan… Skinuli su sve sa nas i umotali nas u pokrove i tako su nas držali skoro dvadeset minuta na hladnoći od minus 22 stepena… Ne sećam se da sam osećao hladnoću.

Iznenada, dok se Dostojevski opraštao sa osuđenikom koji je stajao do njega, prišli su onoj trojici određenim da budu prvi streljani i skinuli im povez sa očiju i pročitali im da ih je „Njihovo Visočanstvo pomilovalo“. Ustvari, osuda na smrt streljanjem bila je samo zamka koja bi zaplašila osuđene i odvratila ih od mišljenja i razgovora protiv vlasti, dok bi Njegovo Visočanstvo pred narodom pokazalo „velikodušnost i tolerantnost“. Dvojica osuđenika iz te grupe kasnije su poludela, a svi su otpremljeni u Sibir na dugogodišnje kazne, sa obaveznim lancima od po pet kilograma na nozi. Dostojevski je tada u svom dnevniku zapisao:

Ko kaže da je ljudska priroda u stanju da to podnese? Ko može tome da se ruga? Čovek koji je osuđen na smrt, pa oslobođen , izmučen u iščekivanju smrti, takav čovek može da priča. O toj muci i užasu govorio je i Hrist. Ne, sa ljudima ne treba tako postupati!

Temi smrtne kazne i iskustvu blizine smrti Dostojevski će se vraćati u svojim književnim delima, a jedan od najupečatljivijih odlomaka na tu temu nalazimo u romanu Idiot.

Sada mi objasnite sliku te smrtne kazne: možete li mi je kazati onako kako je vi zamišljate? Kako to lice da se naslika? Dakle, samo lice? A kakvo je to lice?

- To je tačno jedan minut pre smrti – poče knez sa potpunom gotovošću zanoseći se uspomenom i, očevidno, onog časa zaboravivši na sve ostalo – baš onaj trenutak kada se popeo na lestvice i tek što je stupio na gubilište. Tu je pogledao na moju stranu; ja pogledah u njegovo lice i sve razumedoh… Uostalom kako to da vam ispričam? Ja bih strašno, strašno voleo da vi ili neko drugi to naslika! A najbolje vi! Još tada sam pomislio da bi takva slika mogla biti veoma korisna. Znate li, tu treba sve predstaviti, i šta je bilo ranije, sve, sve. On je živeo u tamnici i računao je da će pogubljenje biti bar nedelju dana docnije; nekako je računao na obično kancelarijsko oduglovačenje: da će akt još nekud morati ići pa da će tek posle nedelju dana stići. Kad tamo, a ono se najedared nekako skratilo… U pet časova izjutra on je spavao. To je bilo krajem oktobra: u pet sati još je hladno i mrak. Uđe tamnički nadzornik, nečujno, sa stražom, i pažljivo ga dodirnu po ramenu: on se diže, nalakti se, vidi svetlost: „Šta je?“ – „U deset sati je izvršenje smrtne kazne.“ On onako bunovan ne poverova, poče se prepirati da će akt doći tek za nedelju dana… No kad se sasvim osvesti, prestade se prepirati i ućuta; tako su pričali…zatim reče: „Ipak je teško tako najedared…“, pa opet ućuta, i više ništa ne htede govoriti.

Jedno tri-četiri časa prođoše u uobičajenim stvarima: sveštenik, doručak, za koji mu daju vino, kafu i govedinu (zar to nije šegačenje? Kad čovek pomisli kako je to nemilosrdno, a sa druge strane, bogami ti naivni ljudi čine to iz čistog srca i uvereni da je to još neko čovekoljublje!), zatim toalete (znate li vi šta je to toaleta na smrt osuđenog?), naposletku ga voze po gradu do gubilišta… Ja mislim da se i tad onome čini da mu ostaje još beskonačno da živi dok ga voze. Meni se čini da je on morao misliti putem: „Još dugo, još tri ulice ostaje mi da živim; eto, kad ovu prođem, ostaje mi posle još ona, pa još ona gde je sa desne strane hlebar…a kad ćemo stići do hlebara!“

I tako je bilo do same daske… Čudnovata stvar: retko u nesvest padaju u tim poslednjim sekundama! Naprotiv, glava strašno živi i radi, mora biti, jako, jako, jako, kao mašina koja se vrti; ja zamišljam udaraju razne misli, sve nedovršene i možda smešne, tako udaljene od onog trenutka misli. „ Gle, onaj što se tamo zagledao na čelu ima bradavicu, a u dželata je jedno donje dugme zarđalo!“…a međutim sve znaš i svega si svestan; ima jedna takva tačka koju nikako ne možeš zaboraviti, niti možeš pasti u nesvest, i sve oko nje, oko te tačke ide i vrti se. Pa kada čovek pomisli da je to tako do same poslednje četvrti sekunde, kad već glava leži na panju, i čeka, i…zna, i najedared čuje nad sobom kako se gvožđe otisnulo…

Oceni 5