Istorija umotana u ljudsku dramu

Post-Vil&Grejs apatija mlade kvir osobe, koja nikada nije morala da se bori, vrlo lako bi mogla da bude izlečena svakom od ove četiri epizode. Lično je tu političko, a to čini da ova mini serija deluje intimno, skoro kao da šapuće priču svakom gledaocu ponaosob. Tako bi svaka mlada osoba mogla da poveže diskriminatorne prakse s početka sedamdesetih godina prošlog veka sa onima koje se dešavaju danas i da razume da je u takvom svetu lako moglo da se poludi, da nije usamljena u osećaju izolovanosti, te da su se takve stvari događale u istoriji, kako na kolektivnom, tako i na ličnom nivou. Dok je jedna grupa prolazila kroz različite krugove diskriminacije: hapšenja i prebijanja, AIDS krizu, zabrane rada i postojanja uopšte, drugi su uživali slobodu na istim komadima zemlje. Da razume da to kako sada postojimo nije samo naša zasluga, a srećni smo što nismo svi ludi. Ti i takvi aktivisti napravili su drugačiji svet za nas.

Iako mnogi tvrde kako dobre namere nisu dovoljne da se napravi odlična serija, Dustin Lance Black, prethodno poznat po filmu Milk, uspeo je da istoriju umota u ljudsku dramu, te da skoro pola veka borbe kompresuje u moćnu i dirljivu priču, koja je danas veoma važna za kvir ljude širom sveta i koja bi mogla da konačno objasni zašto je vidljivost važna i kako se za nju boriti.

Televizija ABC je takođe učinila veliku stvar, kao onomad kada je emitovala seriju Roots, a glavna urednica zabavnog programa, Channing Dungey, kaže kako se nada da će uspeti da televiziju usmeri u tom pravcu jer su svakodnevne životne realnosti ono što je gledaocu potrebno.

Priča When we rise počinje ranih sedamdesetih, kada dete antiratnog aktivizma napušta rodni Feniks i kreće ka, mislio je, liberalnom San Francisku, o kojem je čitao u Life magazinu. Vijetnamski veteran Ken Jones biva prekomandovan u isti grad, gde će se, kao mladi afro-američki oficir, boriti protiv segregacije u vojsci. Roma Guy, mlada feministkinja i lezbejka, se, kada organizacija u kojoj deluje odbija da primi lezbejke u svoje redove, takođe seli na zapad kako bi se pridružila nekom progresivnijem pokretu. “Deca mirovnog pokreta, feministkinje i žene koje su odbijale da trpe opresiju, borci za jednakost, autsajderi i otpadnici”, kaže Jones u narativnom uvodu u prvu epizodu, “Sve što smo čitali govorilo nam je da ćemo mi, drugačiji, u San Francisku pronaći sigurnu luku.” Ali dočekala ih je nešto drugačija slika: “leto ljubavi ustupilo je mesto heroinskoj zimi”. Aktivizam iz šezdesetih godina se urušio, gej muškarce maltretira policija, zločini iz mržnje prolaze nekažnjeno, a lezbejke imaju manje prava na život i od žena sa kojima su se do juče borile za ista prava.

Autor serije je imao ambiciju da pokrije ogromno polje, što nije lak zadatak, posebno kada je u pitanju istorija jednog pokreta. Kada su u pitanju velike prekretnice čini se kao da se samo crta mapa razvoja tog pokreta, ali kada su u pitanju određeni momenti, kao scena u kojoj se grupa muškaraca uhvati za ruke I okruži policijsko vozilo u kojem su njihovi prijatelji koji su pretučeni i uhapšeni samo zato što su gej, a sve pevajući “God Save Us Nelly Queens”, dešava se osvežavajuća drama koja govori o želji za slobodom, o solidarnosti, o vremenu kada se nije oklevalo da se za aktivizam da i sam život.

U drugoj epizodi postoji scena koja možda najbolje govori o tome šta znači izaći iz zone sigurnosti i boriti se za slobodu, te koji su potencijalni rizici od postavljanja centra te borbe u samo jednu ličnost. Cleve Jones sedi sa Romom dok sumiraju rezultate pobede nad Predlogom 6, koji je gejevima i lezbejkama zabranjivao rad u školama. Fokus se premešta na zvuk petarde u pozadini, a taj zvuk prelazi u pucanj u sledećoj sceni, pucanj koji je usmrtio Harveya Milka. Tako se jasno poručuje da je svaka pobeda nad većinom, pobeda potlačenih i mučenih, svaki trijumf, ispraćen tragedijom i velikim gubitkom, a to potvrđuje da je tragedija obavezna kad se pokušava da se živi bolje.

U trećoji i četvrtoj epizodi drama u potpunosti sazreva. Prošlo je deset godina od epidemije koja je kasnije identifikovana kao HIV/AIDS, a kojom se bavi druga epizoda, a glumačku postavu preuzima starija ekipa, pa tako Guy Pearce igra Jonesa, čiji je aktivizam dobio jači format. Michael K. Williams tumači Ken Jonesa, koji živi sa partnerom Ričardom, a obojici imaju HIV i nose se sa zdravstvenim problemima. Mary-Louise Parker je Roma, koja nastavlja svoj aktivizam, ali se i bori sa novim odgovornostima koje je dobila na kraju druge epizode.

I na kraju, čovek bi pomislio da je završetak filma ili serije najlakši deo scenarija: heroj odlazi u zalazak sunca, držeći ljubavnika za ruku, neprijatelji su pobeđeni, svet spasen. Ali ne i ovde. Scenario se u stvari ne završava, jer bavljenje bilo kojim aktivizmom nije posao na određeno vreme. Dok svaki pojedinac nije jednako tretiran, borba i dalje traje, a svet je, na kraju krajeva, veći od Amerike.

Danas, dok je homoseksualnost kažnjiva u 72 zemlje širom sveta, dok u Čečeniji hapse i ubijaju gej muškarce, te dok su u Srbiji sve učestaliji napadi na transrodne* osobe, važno je da čujemo ono što When We Rise ima da nam poruči, a to je da je i u najmračnija vremena moguće pronaći alternativne puteve i generisati nekakvo svetlo na svakom od njih.