Iz knjige Dušice Žegarac "Kao na filmu"
Tito

Photo: Službeni glasnik

Istorijska poseta Ričarda Bartona Nišu

Festival u Nišu je glumački festival koji već 40 godina krajem avgusta okuplja i nagrađuje glumce. Posle prikazivanja godišnje filmske produkcije, glumački žiri proglašava najbolja glumačka ostvarenja u toj godini i dodeljuje svojim kolegama priznanja i nagrade. Godine 1971. bila sam gost festivala. Te godine sam na festivalu imala jedan film, Randićevu Opkladu. Jedan, ali vredan. Tu godinu pamtim još po nečemu: Nišu i festivalu dogodila se istorijska poseta holivudskih zvezda Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor) i Ričarda Bartona (Richard Burton).

Trebalo je da dolete na jedan dan i jednu noć helikopterom JNA u pauzi snimanja Sutjeske (pored Neretve, jedan od najskupljih filmova koji je ikad snimljen na ovim prostorima). Barton je u tom ratnom spektaklu igrao Tita, a gospođa Tejlor je pravila društvo svom suprugu. Ova vest je bacila u totalnu paniku organizatore festivala i čitav grad.

Kada smo tog važnog jutra kad je trebalo da stignu Pedro i ja ustali i izašli iz sobe s idejom da siđemo na doručak, dočekala nas je neviđena strka i zbrka. Liftovi nisu radili, ljudi su vukli stvari po hodnicima, u toku je bilo iseljavanje čitavog drugog sprata. Vanredno stanje, samo su sirene za uzbunu nedostajale. Kad sam upitala šta se zaboga događa, hoće li možda rat, a mi zamalo da ga prespavamo, odgovorili su mi da slavni holivudski par samo što nije stigao. - Dobro - rekoh - baš lepo. Ali zašto ne rade liftovi? I zašto su svi ovi ljudi u zbegu? - Kako zašto? - nervozno mi je odbrusio jedan kolega iz organizacije festivala. - I ti postavljaš glupa pitanja. Pa raščišćavamo sprat za njih dvoje. Zaključila sam da je bolje da ne pitam dalje i da je, s obzirom na ludilo koje je kao požar zahvatilo čitav hotel, najbolje da se mi samoorganizujemo i pobegnemo negde van Niša. Okupili smo istomišljenike i otišli u čuvenu nišku kafanu Kod Amerikanca, poznatu po dobroj hrani i piću.

Čitav dan smo proveli po dobrom, starom običaju za trpezom, jedući i pijući, pa opet jedući i pijući, i tako do pred samo veče. Čisti, izvorni srpski hedonizam na delu. Uveče, kada smo se vratili u hotel, umesto situacije koja bi trebalo da je već stavljena pod kontrolu zatekli smo ludilo i eforiju na vrhuncu. U sobi, posle kraće debate i razmene mišljenja i argumenata za i protiv silaska na večeru, ja reših da ostanem u sobi. Groznica i temperatura koje su vladale s one strane vrata dostigle su zabrinjavajuće celzijuse, i to mi nije bilo naročito privlačno. Pedra nije držalo mesto i on je odlučio da siđe. On će da izvidi situaciju, a ja neka u međuvremenu još razmislim. Vratio se sjajnih očiju i podignute temperature. Očigledno je groznica bila zarazna i definitivno je poprimala epidemijske razmere. Razumljivo, jer je došlo vreme za vrhunski događaj - večeru organizovanu u čast slavnih gostiju. - Počni da se spremaš, i požuri, Bata (Živojinović) pita gde si. Svi su dole.

Ja sam već bila u krevetu, rešena da ostanem u sobi i uživam u čitanju. Nisam osećala ni najmanju želju da učestvujem u čitavom cirkusu.

- Ja ostajem u sobi, a ti ako želiš, siđi. Ispričaćeš mi kako je bilo. Ova epizodica ilustruje moju svojeglavost i ponašanje mimo pravila i sveta. Sad mi je jasno zašto su moje kolege i ljudi iz posla mislili o meni da sam čudakinja i osoba koja je malo na svoju ruku. To sam i bila. Bar po njima. Po meni, to sam bila ja. Ono što sam tom prilikom mislila bilo je: „Dobro, sve je to lepo i donekle razumljivo, mislim sva ta gužva oko ovog događaja, ali čemu tolika euforija i preterivanje?!" Nije mi bilo jasno, a ni danas mi nije jasno, zašto nije moglo sve da se organizuje i desi normalnije. Sa manje pretenzija i ambicije da se bude na nivou i ostavi utisak svetskog događaja. U pitanju je bio jedan mali, samo nama važan festival, esnafski kulturni događaj od nacionalnog značaja za našu ne tako davno uništenu, a sada obnovljenu, u svetu poznatu i priznatu domovinu SFRJ. Ove dve holivudske veličine i zvezde verovatno nisu imale pojma gde su ih uopšte doveli kada su ih iskrcali iz helikoptera. Pogotovo što su oboje bili čuveni po životu u paralelnoj dimenziji punoj alkoholnih isparenja (viskija, čiji su ljubitelji oboje bili).

Te slavne večeri se desilo nešto što su slučajno čuli oni koji su išli iza njih prilikom ulaska u salu za večeru. Barton je rekao nešto što radije ne bih citirala, jer je ružno i uvredljivo za sve nas, ali ipak ću ispričati celu priču. Nagnuo se prema kraljevskoj glavi svoje prelepe, malo ošamućene pratilje koja je, kao i on, s obzirom na to da je disciplinovani profesionalac, odrađivala jednu od obaveza sa spiska koji su napravili njihovi menadžeri i producenti, i šapnuo: „Shit!" Nažalost, nikad nećemo saznati zašto je to rekao. U sali je te večeri za stolom bilo najmanje glumaca. Barton je u jednom trenutku upitao: „Gde su naše kolege, voleli bismo da ih upoznamo..." Uostalom, zato su i potegli ovamo. Ova priča svedoči o nečemu što je karakteristično za naš narod, a to je nerealan odnos i prema sebi, i prema drugima. I generalno, i pojedinačno. Oduvek nam je nedostajala sposobnost da sebe postavimo i sagledamo u širem kontekstu, i vidimo u realnom svetlu u odnosu na druge. To nije beznačajan problem u formiranju slike o sebi i doživljaja sebe i na individualnom, i na kolektivnom planu. Samo će realan odnos prema sebi, neuslovljen predrasudama, stereotipima i kompleksima, rezultirati samopoštovanjem kao logičnom posledicom. Nedostatak samosvesti i samopoštovanja će nas neminovno dovesti u poziciju da, u želji da odgovorimo svakoj situaciji na odgovarajući i primeren način, odemo u potpuno drugu krajnost. Tako ćemo samo još više učiniti očiglednim naš provincijalizam i kompleks niže vrednosti. Kad god sam se s tim sretala, osećala sam se postiđeno. Ne zbog onoga što jesam ili odakle dolazim, nego zbog bolne i žalosne nesposobnosti da budemo dostojanstveni u onome što jesmo.

Za Sutjesku je vezano još jedno moje sećanje. Ono govori o mojoj tvrdoglavosti i reakciji na nešto što se u toj ekipi dogodilo neposredno pre gore opisanog događaja na Niškom festivalu. Priznajem da me je telefonski poziv koji je došao odnekle sa terena u najmanju ruku iznenadio, jer je snimanje uveliko bilo u toku. Direktor filma Nikola Popović, o kome je bilo reči u priči o Nenadu Dizdareviću i Žiki Pavloviću, užurbano je, bespogovornim tonom, ne sumnjajući uopšte u moj odovor, izrecitovao u slušalicu: - Stipe ima ulogu za tebe (mi se inače nismo lično poznavali, i što se mene tiče, sigurno nismo mogli biti na ti!) i želi da se odmah, što hitnije spakuješ i kreneš na lokaciju na kojoj snimamo. Javi se čim organizuješ put, da te sačekamo. - Lepo, ali ste nešto zaboravili, treba prvo da pročitam scenario. Molim vas, pošaljite mi scenario, a onda, kad pročitam, treba da obavimo i onaj drugi, ništa manje važan razgovor. - Kakav scenario, kakav razgovor, pakuj se i sutra te čekamo kad narn kažeš da stižeš. Nemamo vremena za te gluposti! Otkad su to gluposti, pomislim ja, i nastavljam da insistiram na tim „glupostima".

Nikola je bio poznat po velikim projektima iza kojih su stajale tada moćne političke strukture. Sutjeska je trebalo da bude filmski spomenik Titu i NOB-u. Što se mene tiče, imala sam svoj razlog zašto sam tako uporno i tvrdoglavo insistirala na scenariju i ugovoru. O čemu se zapravo radilo? Prvo, radilo se o načinu na koji je Nikola razgovarao sa mnom, ali i o jednom neočekivano neprijatnom događaju sa snimanja tog filma - nekorektnom odnosu prema mojoj koleginici Ružici Sokić. Posle njene skoro u potpunosti snimljene uloge, reditelj je zaključio da ona ne odgovara ulozi i da je potrebno sve ponovo snimiti sa drugom glumicom. Kakav je to reditelj kome je potrebno da snimi skoro čitavu ulogu poverenu nekom glumcu da bi video da on ne odgovara? Skandalozno!

Želela sam da se čujem sa Ružicom pre nego što se brže-bolje, saplićući se o rođene noge, sjurim tamo da je zamenim. Nikola je tog dana zivkao, i zivkao, i na kraju digao ruke. To mi je zapamtio. Što se mene tiče, ovakve stvari su ličile na mene. lmala sam poseban talenat da radim u korist sopstvene štete. Jer ako se nešto znalo i bilo sigurno, to je da su kod Bulajića (Veljko Bulajić) i Delića (Stipe Delić) honorari najveći. lmali su budžet o kakvom je većina reditelja iz tog vremena samo mogla da sanja. I mogli su da dobiju sve što požele. Vojsku, avione, nekoliko kamera, ekipu kakvu su želeli i vremena koliko god su mislili da im je potrebno.

Vreme je inače uvek na filmu najskuplja stavka u uglavnom jedva skrpljenoj finansijskoj konstrukciji i kasici-prasici u koju se, odakle god se moglo, ubacivala svaka para. U Bulajićevo i Delićevo vreme film je bio na državnim jaslama i država je to svoje čedo posebno pazila i mazila, jer je naš dragi drug Tito voleo da gleda ratne filmove i holivudsku produkciju tog vremena, naročito vesterne, i što je važnije, i te kako razumeo moć propagande i medija. U ovom slučaju filma.

Danas imamo drugu priču. Film je postao profitabilan i isplativ posao samo za mali broj ljudi koji se ponašaju kao zatvorena sektaška grupa upućena u tajne „nabavljanja sredstava". Film je, takođe, izuzetno pogodan za plivanje u „sivoj zoni" ekonomije jer jedan od načina da se dođe do novca podrazumeva i nelegalne radnje i tokove. Formalno regulisana i kontrolisana dodela i raspodela sredstava iz budžeta određenim projektima uključuje i snalaženje druge vrste, takozvano „pranje novca". To svi znaju, i svi se prave kao da to ne postoji. Čemu to danas služi, ako uopšte nečemu služi, osim karijerama i bogaćenju privilegovanih pojedinaca, i da li postoji i neko druge strateško objašnjenje, pitanje je za razmišljanje.

* Tekst iz knjige Dušice Žegarac „Kao na filmu“, prenosimo sa dozvolom Filmskog centra Srbije

Oceni 5