Isus i Lao Ce u mom podrumu

Jednog prepodneva su mi mesari iz prodavnice u Masnoj ulici doterali pun kamion okrvavljenog papira i okrvavljenih kartona, čitav tovar papira koji nisam podnosio, jer je taj papir nekako sladunjavo zaudarao i ja sam od njega uvek bio sav okrvavljen kao mesarska kecelja. Kao apologiju u prvu balu stavio sam otvorenu Pohvalu ludosti Erazma Roterdamskog, u drugu Kako filosofirati sa maljem Fridriha Ničea, u treću Rafaela bez ruku Gotholda Lesinga. Radio sam tako okružen rojem zunzara, oblacima odvratnih muva, koje su doneli sa sobom mesari iz klanice, oblaci zunzara su se vrteli u kovitlacu ludačkim zujanjem i lupali me u lice kao da pada grad. A kada sam ispijao četvrti vrč piva, pojavio se kraj moje prese ljubazni mladić i ja sam odmah prepoznao da to nije niko drugi do Isus. Kraj njega je stajao starac zbrčkanog lica i ja sam odmah konstatovao da to ne može biti niko drugi do sam Lao Ce...

I tako su obojica tamo stajala da bih mogao da uporedim starog gospodina i mladića, hiljade zunzara i kobaltnih gnojnjača letelo je cik-cak suludo ovamo-onamo a metalan zvuk njihovih krila i tela tkao je po vazduhu podruma veliku živu sliku sastavljenu od krivulja koje se neprekidno kreću, upravo onako kao što je prolivanjem boja stvarao svoja gigantska platna Džekson Polok. I ja se nisam čudio tim dvema figurama, jer su moji dedovi i pradedovi ispijajući rakiju isto tako imali priviđenja, javljala su im se bića iz bajki, rusalke i vodeni duhovi, čarobnjaci i vile, a kada bih tonuo u san, pod nebeskim svodom, na kome je bilo poređano dve tone knjiga - koje sam pročitao - isto su mi se tako javljali Hegel i Gete, jednom je došao na konju do moje postelje Erazmo iz Roterdama lično i pitao me za put do mora, kako da najkraćim putem stigne u Englesku.

I tako se nisam čudio kada su mi tog dana u podrum došla dva čoveka koje sam voleo i koje sam čitao toliko da sam ih znao napamet, a kako su stajali jedan kraj drugog, prvi put sam postao svestan da je izuzetno važno za upoznavanje njihovog mišljenja znati koliko je ko od njih star. I dok su muve izvodile svoje sulude igre i zujale a moja radna bluza bila vlažna od tople krvi, ja sam pritiskao naizmenično zeleno i crveno dugme i video kako se Isus neprekidno penje na vrh brega na čijem vrhu već stoji Lao Ce, video sam razgoropađenog čoveka koji želi da promeni svet, dok se stari gospodin rezignirano osvrtao oko sebe i vraćanjem na početak podvlačio svoju večnost.

Video sam kako Isus zaklinje molitvom stvarnost koja teži čudu, dok Lao Ce Velikim Putem prati prirodne zakone i jedino tako dospeva do učenog neznanja. I trpao sam puna krvava naručja crvenog vlažnog papira, lice mi je već bilo zamrljano, a kada sam pritisnuo zeleno dugme zid moje prese je sa onim papirom presovao i muve koje nisu mogle da se otrgnu od ostatka mesa, zunzare, koje su poludele od tog mirisa i koje su se rojile i uključivale u sve to da bi potom još luđe i u iskidanim piruetama stvarale oko korita guste oblake ludila, kao što se u atomskom jezgru u kovitlacu vrte elektroni. Pio sam pivo iz vrčeva i nisam spuštao pogled sa Isusa koji je pun negodovanja, usred grupe mladih ljudi i predivnih devojaka, pokušavao da im utisne u srce ljubav prema bližnjem, dok je Lao Ce, potpuno sam i napušten, tražio dostojan grob.

A kada je presa ispresovala u poslednjoj fazi papir tako da su iz njega na sve strane prštale kapljice, video sam Isusa ispunjenog ljubavnom ekstazom dok se Lao Ce u dubokoj melanholiji oslanjao na ivicu mog korita, video sam onda Isusa kako pun vere izdaje naređenja i planina se diže i spušta nešto dalje, Lao Ce prekriva moj podrum mrežom ispletenom od nemilosrdne zakonitosti intelekta, video sam Isusa ispunjenog konfliktima i dramatičnim situacijama, dok je Lao Ce zamišljeno umovao o nerešivosti moralne situacije suprotnosti. A na pritisak crvenog dugmeta krvavi zid vraćao se nazad i ja bih još uvek smogao u sebi snage da prelistavam u knjizi one stranice na kojima je Fridrih Niče sklopio sa Rihardom Vagnerom zvezdano prijateljstvo, snage da tu knjigu ubacim u ogavni papir kao dete u kadicu a da pri tome teram rojeve modrih i zelenih muva koje su me šibale po licu kao grančice žalosnih vrba za jesenjeg vihora...

*Iz knjige “Klubovi poezije”, preveo s češkog Milan Čolić