Nešto sasvim neočekivano
Gavv 02 S

Photo: Pinterest

Ivan Bunjin: Gavran

Moj otac je ličio na gavrana. To mi je palo na pamet još kad sam bio dete: video sam jednom u „Njivi” sliku – nekakvu stenu i na njoj Napoleona s njegovim belim trbuščićem i čakširama od jelenske kože, u crnim kratkim čizmicama, i najedanput sam se zasmejao od radosti setivši se slika Bogdanova u „Polarnim putovanjima”, – tako mi se učinio Napoleon sličan pingvinu, a zatim sam tužno pomislio: a tata liči na gavrana…

Otac je u našem gubernijskom gradu zauzimao vrlo vidan položaj u službi, i to ga je još više pokvarilo; mislim da čak ni u tom činovničkom društvu kome je on pripadao nije bilo čoveka težeg, mračnijeg, ćutljivijeg, ledeno surovijeg u svojim sporim rečima i postupcima. Omalen, dežmekast, malo poguren, grubo crnokos, garav, dugačkog obrijanog lica, velika nosa, bio je on doista pravi pravcati gavran, naročito kad bi bio u crnom fraku na dobrotvornim večerima naše gubernatorke, pogureno i čvrsto stajao pored kakvog kioska koji je imao izgled ruske seljačke kuće, okretao naokolo svoju veliku gavransku glavu gledajući iskosa sjajnim gavranskim očima na svet što je igrao, što je prilazio kiosku, pa i na onu bojarku što je s dražesnim osmehom pružala iz kioska svojom krupnom rukom u brilijantima plitke čaše žutoga jevtinog šampanjca, – visoku damu u brokatu i kokošniku s nosom u tolikoj meri ružičastobelim od pudera da je izgledao kao veštački. Ostao je otac odavno udovac; nas, dece, imao je samo dvoje, mene i sestricu moju Ljilju, – i hladno, pusto blistao je svojim ogromnim, kao ogledalo čistim sobama naš prostrani stan na prvom spratu jedne od državnih zgrada, koje su svojim ulicama izlazile na bulevar s topolama između saborne crkve i glavne ulice. Na sreću, ja sam više od pola godine živeo u Moskvi, učio u Katkovskom liceju, dolazio kući samo o Božiću i letnjem raspustu.

Te godine dočekalo me kod kuće, ipak, nešto sasvim neočekivano.

U proleće te godine svršio sam licej i, doputovavši iz Moskve, bejah čisto poražen: kao da je sunce najedanput zasijalo u našem ranije tako mrtvom stanu, – celog ga je obasjavalo prisustvo one mlade, lakonoge devojke koja tek što je zamenila dadilju osmogodišnje Ljilje, dugačku, pljosnatu staricu, nalik na srednjovekovni kip nekakve svetice. Sirota devojka, kći jednoga od sitnih ljudi potčinjenih ocu, bila je ona tih dana beskrajno srećna zbog toga što se tako dobro smestila odmah posle završene gimnazije, a i zbog moga dolaska, zbog toga što se u kući pojavio njen vršnjak. Ali koliko je samo bila plašljiva, koliko se stidela u očevom prisustvu, pri našim ceremonijalnim ručkovima, svakoga trenutka uzrujano prateći crnokosu Ljilju, isto tako ćutljivu, ali naprasitu ne samo u svakom svom pokretu nego i u svojoj ćutljivosti, koja kao da je uvek iščekivala nešto i neprestano nekako izazivački vrtela svojom crnom glavicom! Oca za večerom više nisi mogao poznati: nije bacao teške poglede na starca Gurija, koji mu je u pletenim rukavicama podnosio jela, svakoga časa nešto je govorio, – sporo, ali je govorio, – obraćajući se, naravno, samo njoj, ceremonijalno je zovući po imenu i očevom imenu, – „draga Jelena Nikolajevna”, – čak se trudio da se šali, da se smeši. A ona se tako zbunjivala da je odgovarala samo jadnim osmehom, izbijali su joj crveni pečati na finom i nežnom licu – licu mršave plavuše u lakoj beloj bluzi, tamnoj ispod miške od vrelog mladalačkog znoja, a ispod bluze jedva su se nazirale male grudi. Na mene za vreme ručka nije smela ni oka da podigne: tu sam ja za nju bio još strašniji od oca. Ali ukoliko se više trudila da mene ne vidi, utoliko je hladnije pogledao ispod oka otac na moju stranu: ne samo on nego sam i ja shvatio, osećao da se iza toga mučnog nastojanja da ne vidi mene, nego da sluša oca i prati pogledom zlu, uvek u pokretu, mada ćutljivu Ljilju, skrivao sasvim drugi strah, – radosni strah naše zajedničke sreće što smo jedno kraj drugog. Večerom je otac uvek pio čaj uz svoje poslove, i ranije su mu odnosili njegovu veliku šolju sa zlatnom ivicom na pisaći sto u kabinetu: sad je on pio čaj s nama, u trpezariji, i za samovarom je sedela ona – Ljilja je u to vreme već spavala. Izlazio je iz sobe za rad u dugačkom i širokom sobnom kaputu sa crvenom postavom, smeštao se u svoju fotelju i pružao joj svoju šolju. Ona ju je nalivala do ivice, kao što je on voleo, davala mu drhtavom rukom, sipala meni i sebi i, oborivši trepavice, zabavljala se nekakvim ručnim radom, a on bez žurbe govorio je – nešto veoma čudno:

– Plavušama, draga Jelena Nikolajevna, odgovara li crno ili jasnocrveno… Eto veoma bi odgovarala uz vaše lice haljina od crnog atlasa sa zupčastom, stojećom kragnom à la Marija Stjuart, ukrašenom sitnim brilijantima… ili srednjovekovna haljina od crvenog somota s malim dekolteom i rubinskim krstićem… Bunda od tamnoplavog lionskog somota i venecijanska beretka takođe bi vam odgovarale… Sve su to, razume se, snovi, – govorio je on smešeći se.

– Vaš otac dobija kod nas svega sedamdeset pet rubalja mesečno, a dece, osim vas, ima još petoro, sve manje od manjeg, – dakle, vi ćete morati, najverovatnije, da proživite ceo svoj vek u siromaštvu. Ali, da rečemo pravo: a kakvo zlo imamo od snova? Oni ohrabruju, daju snagu, nadu. A posle, zar se ne događa i to da se nekakvi snovi najedanput ispune? Retko, razume se, veoma retko, ali se i ispunjavaju… Ta dobio je nedavno na lozu kuvar na stanici u Kurskom dvesta hiljada, – običan kuvar!

Ona je pokušavala da se pravi kako sve to prima kao ljubazne šale, nagonila je sebe da pogleda na nj, da se smeši, a ja, tobože i ne slušajući ništa, otvarao sam pasijans „Napoleon”. A on je otišao jednom još i dalje, – najedanput je rekao klimnuvši u pravcu mene:

– Eto, ovaj mladić takođe, sigurno, sanja: umreće kroz neko vreme tatica i imaće para kao pleve! A pleve će doista biti, ali ne i para! Tatica, naravno, štošta i ima, – na primer, imanje od hiljade desetina crnice u Samarskoj guberniji, – samo teško da će ono sinu dopasti, ne ukazuje on mnogo ljubavi svome tatici i, koliko ja poznajem stvari, ispašće od njega rasipnik prvoga reda…

Bio je to poslednji razgovor uveče uoči Petrovdana, – pamtim ga vrlo dobro. Izjutra toga dana otac se odvezao u sabornu crkvu, iz crkve – na ručak gubernatoru, koji je slavio imendan. On ni inače nije nikad ručavao radnim danima kod kuće, tako da smo i toga dana ručali utroje, i pred kraj ručka Ljilja, kada su joj izneli mesto njenih omiljenih mafiša žele od višanja, poče piskavim glasom vikati na Gurija, lupajući pesnicama po stolu, baci na pod tanjir, zatrese glavom i zajeca ljutito i glasno. Mi je kojekako odvukosmo u njenu sobu, – ona se ritala, ujedala nas za ruke, – namolili smo je da se umiri, obećali izdašno da ćemo surovo kazniti kuvara, i ona se umirila, najzad, i zaspala. Koliko je grozničave nežnosti bilo za nas čak i u tom jednom jedinom – u zajedničkim naporima da je vučemo, svakoga časa da se dotičemo ruku jedan drugoga! Napolju je šuštala kiša, u smračenim sobama sevala je pokatkad munja i tresla se okna od grmljavine.

– To je oluja na nju tako uticala, – radosno je rekla ona šapatom kad smo izišli u hodnik, i najedanput naperila uvo:

– Ah, negde je požar!

Otrčali smo u trpezariju, otvorili širom prozor – pored nas, niz bulevar, uz tutnjavu jurila je požarna četa. Na topole je lio plahi pljusak, – oluja je već prošla, kao da ju je on ugušio, – u tutnjavi dugačkih kola što su jurila sa mesinganim šlemovima požarnika koji su na njima stajali, sa crevima i lestvicama, u zvonjenju zvončića pod lukom iznad griva crnih špediterskih konja, koji su s treskanjem kopita vukli u galopu ta kola po kamenitoj kaldrmi, nežno, satanski vragolasto, opominjući pevao je rog hornista… Zatim je jako učestano počelo zvoniti na uzbunu sa zvonare Jovana Vojnika na Lavama…

– Mi smo naporedo, jedan uz drugog stajali kraj prozora, kroz koji je sveže mirisala kiša i gradska vlažna prašina, i, reklo bi se, samo gledali i slušali netremice i uzbuđeno. Zatim su promakla poslednja vatrogasna kola s nekakvim ogromnim crvenim rezervoarom, srce mi je zakucao jače, nešto mi je steglo čelo – uzeo sam njenu ruku, koja je kao mrtva visila niz bedra i preklinjući gledao joj u lice, i ona je počela bledeti, otvorila malo usta, podigla u uzdahu grudi i isto tako, čisto preklinjući, okrenula na mene svoje svetle, pune suza oči, a ja obgrlih njeno rame i prvi put u životu obamreh u nežnoj svežini devojačkih usana… Nije bilo posle toga ni jednog jedinog dana bez naših susreta svakoga trenutka, kao slučajno, čas u sobi za goste, čas u sali, čas u hodniku, pa čak i u očevom kabinetu pošto je on dolaziti kući tek predveče, – bez tih kratkih susreta i očajno dugih poljubaca, nezasitih i već neizdržljivih zbog svoje nezavršenosti. I otac, osećajući nešto, prestade opet da izlazi za večernji čaj u trpezariju, postade opet ćutljiv i natmuren. Ali mi već više nismo obraćali pažnje na njega, i ona postade mirnija i ozbiljnija za vreme večera.

Početkom jula Ljilja se razbole, pošto se prejela malina; ležala je, lagano se oporavljajući, u svojoj sobi i neprestano crtala pisaljkama u boji na velikim tabacima hartije, pričvršćenim čiodama na tabli, nekakve čarobne gradove, a ona, htela ne htela, nije odlazila od njenog kreveta, sedela je i vezla sebi ukrajinsku košuljicu, – odmaći se nije bilo moguće: Ljilja je svakog trenutka nešto tražila. A ja sam ginuo u pustoj, tihoj kući od neprestane, mučne želje da je vidim, ljubim I grlim, sedeo sam u očevu kabinetu uzimajući što mi dođe pod ruke iz njegovih ormana za knjige i upinjući se da čitam. Tako sam sedeo i ovoga puta, već predveče. I najedanput se začuše njeni laki i brzi koraci. Bacih knjigu i skočih:

– Šta je, je li zaspala?

Ona odmahnu rukom:

– Ah, ne! Ti ne znaš – ona može po dva dana i dve noći da ne spava i ništa joj ne smeta, kao svim ludacima! Oterala me da tražim od oca nekakve žute i narandžaste pisaljke…

I zaplakavši, priđe i spusti mi na grudi glavu.

– Bože moj, ta kad će se to svršiti! Reci mu, najzad, da me voliš, da i tako ništa na svetu neće nas rastaviti!

I, podigavši mokro od suza lice, plahovito me zagrli i zaguši se u poljupcu. Prigrlih je svu uza se, povukoh divanu, – da li sam mogao štogod da razmišljam, da se sećam čega u tom trenutku? Ali se na pragu kabineta već čulo lako pokašljivanje: pogledah preko njenog ramena – otac je stajao i gledao nas. Zatim se okrenuo i, zgrbivši se, udaljio.

Na večeru nije izišao niko od nas. Uveče je zakucao na moja vrata Gurije: „Tatica vas mole da izvolite k njima”. Uđoh u kabinet. On je sedeo u fotelji pred pisaćim stolom i, ne okrenuvši glave, počeo da govori:

– Sutra ćeš ti na čitavo leto otići u moje selo kod Samare. U jesen pođi u Moskvu ili Petrograd da tražiš službu. Usudiš li se da me ne poslušaš, zauvek ću te lišiti nasledstva. Ali nije to sve: koliko sutra zamoliću gubernatora da te smesta otprati u selo stražarno. Sad odlazi i više mi se na oči nemoj pokazivati. Novac za put i nešto malo džeparca dobićeš sutra izjutra preko sluge. Pred jesen napisaću svojoj seoskoj kancelariji da ti izdaju izvesnu sumu za prvo vreme života u prestonicama. Da je vidiš pre odlaska – nemoj se uopšte nadati. To je sve, dragi moj. Idi.

Iste noći otputovao sam u Jaroslavsku guberniju u selo kod jednoga druga iz liceja i ostao kod njega do jeseni. O jeseni, protekcijom njegovog oca, stupio sam u ministarstvo inostranih poslova u Petrogradu i napisao ocu da se zauvek odričem ne samo nasledstva nego i svake njegove pomoći. U zimu sam doznao da je on, pošto je ostavio službu, prešao takođe u Petrograd – „s dražesnom mladom ženom”, kao što su mi kazali. I, ulazeći jedanput uveče u parter u Marijinskom pozorištu na nekoliko minuta pred dizanje zavese, najedanput spazih i njega i nju. Sedeli su u loži kraj pozornice, pored same ograde, na kojoj je ležao mali sedefski dogled. On, u fraku, poguren, kao gavran, pažljivo je čitao program zažmurivši na jedno oko. Ona držeći se lako i vitko sa visoko začešljanom belom kao lan kosom, živahno se osvrtala unaokolo – na topli parter, koji je bleštao od lustera, meko žamorio i punio se, na večernja odela, frakove i mundire onih što su ulazili u lože. Na vratu joj je tamnim sjajem blistao krstić od rubina, tanke, ali već zaobljene ruke bile su obnažene, neki kao peplum od svetlocrvenog somota bio je prihvaćen na levom ramenu kopčom od rubina…

1944.

*Objavljeno na portalu Fenomeni

Oceni 5