Ivan V. Lalić: Vetar

Sećaš li se vetra koji se nekad rađao
Sav zelen među maljama na grudima Maljena?
Majka je zatvarala kapke pred borovima
Uznemirenim do gorkog korena iglica;
To je već bila noć, prevelika za tebe
Kao odelo odraslih. A majka nosi sveću,
Na stepenicama pažljivo zaklanja plamen rukom.
Vetar. Sva su vrata na kući zaključana,
Borovi i skitnice će ostati na vetru,
A ti si dobar dečak i majka će poljupcem
Da zapečati tvoju današnju malu javu.

(Anđeli dajte da zaspim, da spim,
Da ničega zloga ja ne snim.)

Jer noć je velika i vetar je pod prozorom
I padaju šišarke, i mesec će da bude
Čist i uglačan od vetra, mali i okrugao.
Zaspao si, sasvim siguran da ćeš se sutra
Probuditi. Kao i vetar. Kao i vetar.