Ivica Šerfezi: Plave oči protiv nesalomivih

Dilemu - tenis ili muzika, Ivica Šerfezi nije ni pokušao da rešava, unapred svestan da su mu obe ljubavi strasne, žestoke i nenormalno privržene. Koristeći se iskustvom bigamista, na oba fronta pažljivo je negovao svoje karijere, prebacujući reket i mikrofon iz ruke u ruku. U međuvremenu je shvatio da je Jugoslavija mala za njegove ambicije, okrenuo se Sovjetskom Savezu i Istočnoj Nemačkoj, i do dana današnjeg za tamošnju publiku ostao fatalni muškarac koji je nenametljivom erotskom energijom prodao tričavih 35 miliona ploča i sebi obezbedio večno socijalističko tržište.

Domaćim navijačima u nasleđe je ostavio pesme „Ksimeroni" i „Suze liju plave oči", čija ganutljivost i danas trese njegove vršnjake, nostalgično uverene da je g. Šerfa bio najbolji primerak „dobrog momka" za svaku našu kćer. Pazeći da ne uleti u estradni mulj, Šerfezi se sve vreme držao po strani od polemika, skandala i festivalskih obračuna; budući da je takav bio sasvim nezanimljiv za novinare, gotovo da i ne pamti kad se o njemu pisalo, a već je zaboravio kad je sebe gledao na malom ekranu. Principijelno simpatičan i šarmantan, sklon verovanju da je domaće vaspitanje suština svake kulture, elegantnih manira i dostojanstvenog ponašanja - uvek je pomalo bio „crna ovca", čiji je muzički repertoar dosledno bio okrenut nežnim ljubavnim slikama ispod kojih se nazirala laka patetika, primerena vremenu koje je takve izlive suza tražilo.

Mada je ušao u šestu deceniju, g. Šerfa direktni je medicinski fenomen. Niko normalan ne bi mu dao više od četrdesetak godina, pa su osnovane sumnje da je lično otkrio eliksir mladosti koji ljubomorno čuva za sebe.

Ubeđen da je deviza ,,u zdravom telu - zdrav duh" skrojena po njegovoj meri, Šerfezi ništa ne prepušta slučaju: ne puši, ne pije, trči, igra tenis, redovno ide na masažu. Čim napuni baterije, okreće se muzici.

Ne propušta ni jednu turneju po Sovjetskom Savezu; svake godine obavezno odlazi u Ameriku; ne zaboravlja ni Istočne Nemce kojima su njegove pesme iskonski simbol Mediterana, maslina, morskih talasa i prigušene mesečine; čest je gost u Australiji.

Finansijski nezavistan od svih ovdašnjih lomova i kriza, Šerfezi fanatično veruje u - rad. Na slučajnost i sreću i onako nije imao prilike da računa!

Bekhendom u muziku!

Rođen je u Zagrebu, 1. decembra 1935. Otac mu je iz Iloka, Sremac; majka iz okolice Zagreba. Odrastao je u Kušanovoj ulici, kod Maksimira, gde je prvi put ugledao teniske terene. Pohađao je Treću gimnaziju u kojoj je upoznao Peru Zlatara, Stanka Kučana, Karla Metikoša i Stjepana Mihaljineca. Sa svojim društvom počeo je da vodi sportski život, igrao je nogomet, klizao, plivao i nije propuštao ni jednu utakmicu „Dinama". O muzici nije razmišljao sve dok u školi Stjepan Mihaljinec nije formirao orkestar, u kome je Stanko Kučan svirao harmoniku, Gero Grozdanović bubnjeve, a Šerfezi - pevao. Druženje sa mikrofonom mu se usladilo, pa je krenuo da peva po plesnjacima:

„Repertoar je bio klasično američki: uglavnom „evergrin", Gershwin, Sinatra - meni lično, velika škola koja mi je pomogla da naučim da pjevam. Svima nama uzor je bio neprikosnoveni Ivo Robić; dopadao nam se Milan Bačić, već poznat po plesnjacima; a ja sam, priznajem, dosta naučio od Draga Diklića i Marka Novosela"

Ohrabren aplauzima publike i komplimentima koje je dobijao, prijavio se na audiciju Radio-Zagreba. Konkurentima je uoči testa delio autograme, ali to nije impresioniralo žiri. Glatko je odbijen! Razočaran u muziku i pesmu - odlučio je da digne ruke od mikrofona i da se posveti tenisu! Za kratko vreme postao je jedan od najperspektivnijih tenisera Jugoslavije, osvojio treće mesto u Hrvatskoj, počeo da putuje po Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj. Upoznao je svoju buduću suprugu: Božicu Martinec (danas Šerfezi), tadašnju prvakinju Jugoslavije u tenisu; upisao Višu pedagošku školu (smer fizički odgoj i zemljopis) i sebe već „vidio kao teniskog trenera" u mirnom i spokojnom porodičnom životu.

Prvi put je putovao u inozemstvo 1954. sa svojim drugovima - teniserima, Paladom, Keretićem. Pamti da uoči odlaska u Minhen nije imao šta da obuče, pa mu je Keretić posudio zimski kaput. Materijalno obilje Nemačke ga je impresioniralo, naročito Hamburg, gde se i održavao teniski turnir:

- Nakon takmičenja, u holu se održavala prigodna zabava, gdje su organizatori predvidjeli da iz svake zemlje-učesnice pjeva po jedan takmičar. Dečki su odlučili da pjevam u ime Jugoslavije, znajući moj rad po plesnjacima u Zagrebu... Pjevao sam i kao nagradu dobio flašu šampanjca! Te večeri je i počeo pritisak od drugova iz kluba “Jugomontaža” da nastavim da pjevam, da sam „glup što se time ne bavim"... Ali ja sam dalje studirao, igrao tenis, sve dok me kolege, samoinicijativno, nisu prijavile za takmičenje u ,,Varijeteu". Nagrada za prvo mjesto bila je brijaći aparat, koji me je intrigirao, jer sam već počeo da se brijem, ali - kako je aparat bio vrlo skup - do njega normalnim putem nikako nisam mogao da dođem.

- U prvom kolu takmičenja pobjedio sam pjevajući ,,Your Cheatin' Heart" Frankie Lainea, pa mi je „Varijete" odmah ponudio angažman. Zagrizao sam, jer nam je u porodici večito manjkalo novca. Roditelji su se rastavili, majka je naporno radila kao krojačica za mene i sestru. U međuvremenu, stigao sam do finala, u kome su učestvovali Karlo Metikoš, Zdenka Vučković, Zvonko Špišić, Jasna Benedek, Toni Kljaković. Baš uoči finala, morao sam, kao student Više pedagoške, ić' na studijsko putovanje u Italiju. Malo smo prekardašili u Firenci, pa sam se u Zagreb vratio u nedelju ujutru, u sedam, a finale je počinjalo u deset sati.

- Velikim orkestrom dirigirao je Nikica Kalogjera, ali, kako nisam imao spreman aranžman, nastupio sam samo uz klavir, pjevao „Georgia On My Mind" i - osvojio treće mjesto. Bio sam razočaran, jer sam tokom ranijih nastupa u „Varijeteu" stekao naklonost publike; vjerovao sam da ću se bolje plasirati, ali sa žirijima nikad nisam imao sreće. Međutim, valjda su ljudi iz biznisa „imali nos", pa su me zasuli ponudama da pjevam na maturalnim zabavama, igrankama, plesovima. U „Varijeteu" sam zatim igrao u njihovim popularnim „revijama" i mnogo naučio od Vikija Glovackog i Brace Rajsa koji su znali da komuniciraju s publikom, koji su malo pjevali, malo razgovarali, malo najavljivali. Od njih sam dosta toga „pokrao" što i danas koristim na koncertima..."

Sovjetska odiseja

Paralelno je nastavio da se bavi tenisom i - peva. Učestvovao je, bez većeg uspeha, 1958. na Zagrebačkom festivalu, pojavio se na televiziji („velika stvar u ono vreme"), ali na radio-talase nikako nije mogao da stigne, mada je u studiju Radio-Zagreba snimio melodije „Flamingo" i „Mladi poštar to sam ja". Na insistiranje „Jugotona", uz Plesni orkestar, 1960. Šerfezi je snimio prvu ploču s pesmama „Egzodus" i „Cella Luna" (koju je, docnije, pod naslovom „Zumba, zumba, bakalar" lansirala Radmila Karaklajić u boljoj i poletnijoj verziji): reakcija nije bilo, te se još više okrenuo tenisu, a da ne bi gubio vreme, 1960. se i oženio. Već 1962. otišao je u Armiju: vojsku je služio u Zadru i Šibeniku, i čim se iduće godine vratio u civilni život, pokupio je reket i krenuo u Nemačku, kao trener.

Posle nekoliko meseci, sa „Crvenim koraljima" snimio je pesmu „Crvene ruže" za zagrebački „Jugoton": za samo nekoliko sedmica prodato je 180.000 primeraka! Bez pauze, Šerfezi je u seriji liferovao zlatne hitove: snimio je „Želju" (Net King Kola), „Vrati mi srce", „Ksimerone", a do vrha popularnosti stigao melodijom „Suze liju plave oči" za koju su, pamti, ljudi pred prodavnicama ploča čekali u redovima od po dvesta metara!

Kao prvi jugoslovenski pevač koji je u Americi gostovao nakon Ive Robića, Šerfezi je ovu pesmu čuo u Klivlendu, od naših iseljenika. Docnije je saznao da se original zove „Blue Eyes Cryin' In The Rain", ali je zadržao autentični, „iseljenički" tekst. Isplatilo se!

Na vrhuncu popularnosti, 1964. je Šerfezi prvi put krenuo u Sovjetski Savez, sa orkestrom Stjepana Mihaljinca. Od pevača, pored Ivice, bili su tu još Toni Kljaković, Marko Novosel, Elvira Voća i grupa „Dalmacija". Uzbuđen što dolazi u Lenjinovu domovinu, odmah po dolasku u Moskvu, Šerfezi je otrčao na Crveni trg i kao hipnotisan gledao Kremlj: nije ni sanjao da će za desetak godina Kremlj gledati u njega, kao na jednu od najvećih internacionalnih zvezda u SSSR-u!

- Od 1964, svake godine, najmanje jedanput bio sam na turneji po Rusiji! Tamo sam ostavio pet godina života i mislim da sam kvalificiran da govorim o ovoj zemlji i njenoj publici kojoj su Jugoslaveni uvijek bili interesantni... U SSSR-u sam, kao pjevač, imao dugačak hod. Trebalo mi je gotovo deset godina da se vinem među najpopularnije zvijezde u Rusiji, jer u zemlji takvog prostranstva nije lako steći naklonost publike preko noći. Moje zlatne godine u SSSR-u bile su sedamdesete, kad sam gotovo svakodnevno gostovao na televiziji, na radiju, a kad sam 1974. objavio album „Volite se dok se možete voljeti" prodao sam ga u deset miliona primeraka! Imao sam još dva mega-hita: pjesme „Tvoja sudbina" i „Vrati se Marijana" (Nikice Kalogjere), zatim još nekoliko vrlo uspješnih albuma - sve u tiražu od blizu 25 miliona prodatih ploča!... Nezaboravna su druženja sa sovjetskim piscima, pjesnicima, sportašima. Odlični prijatelji su mi Blohin, Metreveli, Borzov.

- Jugoslavenska pjevačka trojka: Đorđe - Radmila - Šerfezi, strašno puno je uradila za našu estradu u SSSR-u. Ali, koliko god da smo mi gradili, čini mi se da oni koji su došli posle nas uspjeli da sve to - razgrade i unište. Dolazio je ko je htio, stizali su ljudi nespremni, neuigrani, vokalno slabi. Sem toga, i malo se sovjetska publika zasitila naših ljudi: ipak je četvrt veka mnogo. Sad su mnogo aktuelniji Italijani, Francuzi, dolaze i Englezi, čak i Amerikanci. Takvu konkurenciju teško je izdržati... U ono vreme bili smo jedini, ljudi su nas htjeli. Znao sam za tri mjeseca imati 152 koncerta, što je finansijski bilo sjajno, ali fizički gotovo neizdrživo. Međutim, ostajem duboko zahvalan Sovjetskom Savezu i tamošnjoj publici za sve ono što sam kao umjetnik dobio. Takvo iskustvo je neponovljivo!

U IDUĆEM NASTAVKU: IVICA ŠERFEZI O SUKOBU IZMEĐU VICE VUKOVA I ĐORĐA MARJANOVIĆA