Pismo Aleksandru Tišmi
Pavll 02 S

Živojin Pavlović

Photo: IMDb

Iz besmisla trenutka u smisao večnosti

Poštovani Tišma,

Ovaj lelek nad nemoći (nemogućnosti) sintetizovanja sopstvenih iskustava ne tiče se samo velikog pesnika već čitavog našeg doba. Izgleda da se sposobnosti za sintezu, u ovom vremenu sve ređoj, preduslov krije u veri. Nasuprot izrečenom aksiomu, sumnja ostaje bitno obeležje savremene misli, i ta fundamentalna osobina zasićene (Niče bi rekao: dekadentne) svesti ne oplođuje se novom verom; oplodnja se očekuje od tanke sperme – ironije. Civilizacija kojoj pripadamo, civilizacija zadovoljstava (civilizacija grada), batrga se u izobilju; utovljena, tone u gnjilež hraneći se njime, i iz ironije (samoironije) – jedinog rezultata rada hipertrofirane svesti – ne uspeva da se vine ka novim vizijama mogućih pretpostavki o suštini života i trajanja. Svaki idealizam podrazumeva ideje, a ideje iluzije, to jest, veru. Znamo da stanje duha odražava stanje biološkog vitaliteta: mirenje sa Sudbinom (savremeni vid postmarksističkog ,,materijalizma”), svojom latencijom i letargijom, podudara se sa sličnim stanjem duha pozne antike, koje je iznedrilo hrišćanstvo, a sa njime i srednji vek.

Ali u minulom srednjem veku nastale su velike Sinteze, samim tim i veliki trenuci Umetnosti. Međutim, umesto da se civilizovani savremenik poslednjom snagom omlitavelog bića po bilo koju cenu domogne nove Ideje, on, u svom toplom brlogu jedino što čini, to je da se pita: šta li će nama (bolje rečeno: onima što dolaze posle nas), doneti nastupajuće doba? Hoće li budućnost prezreti ironiju? Odbaciti mirovanje i mirenje? Neće li gusta krv divljih uništiti tekovine civilizacije belog čoveka i, uništavajući, inficirati se slastima razaranog obilja i tako, iz zaošijanog haosa, začeti tu, toliko očekivanu Ideju koja bi iznedrila novu, zaprepašćujuću Sintezu s konačnim osmišljenjem u novoj civilizaciji i novoj Umetnosti?

Ili će podivljali pripadnici primitivnih civilizacija (civilizacija nužnosti) ostati imuni prema bogatstvu, verni jedino drevnim obredima i zakonima nužnosti? Jer, moguće je da umesto nove Sinteze, novi diluvijum vekovnom tminom prekrije ostatke razorene civilizacije obilja… Do kada?… (A možda će bolesna, prezasićena svest civilizovanog bića samouništenjem satrti život, i preko kosmičkog piljka, nazvanog Zemlja, navući definitivni zastor Nirvane?)

Ovi dronjci umoljčanih tkanina s baldahina čovekovog egocentrizma nisu ništa drugo do kontrakcije preplašene misleće životinje: zgađena uživanjem kao krajnjim rezultatom žrtvovanja bivšim idealima, urbanizovani stvor ne zna kako da čuđenje zameni dejstvovanjem. Vrteći se u lavirintu pitanja bez odgovora, proizvodi fragment sopstvenih opažaja, istovremeno se njime i hraneći. Pri tom, silovitim brzinama promiče kroz prostor i kroz vreme, osećajući prenadraženim bićem da su prostor i vreme isto, ostajući istodobno nesposoban da tu slutnju preobrazi i u saznanje: gomile čulnih senzacija, zbrkani puls osećanja i neprekidna neshvatljiva i neuhvatljiva sinusoida misli – razapeta od svega onog što najčešće krštavamo kao banalno, pa do retkog, sa religioznim strahopoštovanjem označavanog kao genijalno – i ne mogu se drukčije doimati do poput fragmenata, fragmenata amorfnog haosa. Zastrašujućeg i nedohvatnog. Bez svrhe. Bez smisla. ,,Onoga”, u šta smo rođenjem hitnuti i iz čega ćemo smrću biti otrgnuti, a što, otkad postojimo kao životinje koje misle, nazivamo jednostavnom rečju život.

Monade izlučuje vera; veru obilje vitalnih sila. Te sile teško da su išta drugo do kohezioni objedinitelj mnoštva. Pojedinac, ako je zaošijan energijom trajanja, nema kada, a nema ni potrebe da širenjem irisa multiplicira pitanja koja mu o smislu življenja nameću čulne senzacije i misaone posledice tih istih, čulima i svešću registrovanih senzacija. Pojedinac, ukoliko je zaokupljen verom, od šume ne vidi drveće: usled eksplozije bioloških sila, on sužava zenicu svog duha, upućujući zračak sopstvenog usijanog bitka ka nepoznanicama kao jedinom mogućem putu, prosečenom, kroz haos realnosti, laserskim prosvetljenjem vere. A po njoj se samo tim putem i ni jednim drugim, iz haosa može dospeti u kosmos. I iz besmisla trenutka u kome jesi, u smisao večnosti kojoj hrliš.

U takvoj omami, delići apsolvirane realnosti (svejedno je da li se radi o ,,materiji” ili o ,,duhu”) gube značaj. Pokušavam smoći hrabrost ne bih li kazao: fragmenti, što se kao piljevina osipaju sa trenja konkretnog o opšte, i prolaznog o večno, ne bivaju čak ni opaženi. Uverenje da se prisustvuje, i učestvuje,  u stvaranju novog kosmosa, trag o sebi ne pita se o sopstvenom smislu. Zato se ne analizira ni ,,materija”, a ni ,,duh”: sve što joj uleti u razjapljene čeljusti, vera-ajkula, u svom fijukanju kroz prostor i vreme, proždire slepo i bez osvrta. Tako se progutani čereci postojećeg sveta u trbuhu nemani preobraćaju u sopstvenu sintezu koja veri-ajkuli služi kao gorivo za njeno dalje srljanje u bezmerje: iskre, slično kometinom repu, zaslepljuju nestvarnim bleskom čoveku vid, a ošamućenu misao lišavaju oslonca.

Tek kad počne da se pita kuda to, ta opsednutost nečim nepostojećim, ta vera kojoj kao da je sve ljudsko (samim tim i tolerancija) strano, to divljanje iracionalizama, može da odvede. Životinja koja misli počeće svet oko sebe da opaža kao realnost, i, udaljavajući se sve više od slepog verovanja, sve jače će se sukobljavati s fragmentarnošću realnog sveta kao jedinim plodom drveta saznanja. Odjednom trajanje biva oslobođeno smisla, a njegove tekovine doživljene kao hrpe predmeta ispalih iz upotrebe. Sa sve većom samosvešću, svet se od čoveka-pojedinca doima kao skladište otpadaka. Čini mu se da je okružen đubrištem. Onda nije za čuđenje što savremeni stvaralac – mašajući se delića realnosti koja, za njega, lišena ,,duše” (vere), ne predstavlja ništa drugo do gomilu raspadajućih lešinaovenčanih besmislom – stvara od fragmenata svoj nakazni univerzum. U njemu, znamo (i sa time se mirimo!), nema više mesta fluidu koji je hrišćanstvo bolećivo nazvalo ,,duša”. U tom, od umetnika-pojedinca iskreiranom univerzumu, čestice ,,realanosti” pomeraju se prema taktu fantomske igre.

Ta igra ostaje bez ,,svrhe” i bez ,,smisla”.

Kao i život.

Drama (najteži rod literarnog iskaza), kao i skulptura (najteža disciplina u sferama likovnog stvaralaštva), nemoguće je da bude fragmentarna. Drama, kao i skulptura, mora biti Monada. Mi, čeda dvadesetog stoleća, imamo ,,sluha” za kamene krhotine; one nas, te ruine, iznakažene nasiljem vandala i neumitnim protokom vremena, uzbuđuju jače od neoštećenih remek dela istih drevnih umetnosti: komunikacija s rudimentom intenzivnija nam je no sa delom čija je materijalna strana ostala neokrznuta. Zašto je to tako? Odgovor se krije u činjenici da nam oštećenu skulpturu ,,dopunjuje” mašta. Ona drevno delo ,,vraća u život”, reaktivira ga i pojačava mu ekspresiju, te nam se čini da mi, posmatrači (uživaoci, ,,konsumenti”), u ,,reinkarnaciji” umetnosti davnih doba imamo neposrednog učešća; da je mi, sopstvenom zaslugom, vaskrsavamo. (Zbog toga se skulptura modernog doba odriče sopstvene ,,savršenosti”. Zato nam je i Mikelanđelov Rob draži od Davida. Uostalom, Crnjanski najvećeg skulptora renesanse bez osnova nazvao genijem fragmenta.) Ali, u dodiru s dramom, tvrdim orahom, rušimo se na tle kao pri sudaru s meteorskom kuglom. Ukoliko nije ,,zaokružena”, tj. ukoliko ne predstavlja Monadu, ukoliko nam, znači, kroz odvaljeni ud otkriva svoju utrobu, drama ne samo da se lišava osnovne ekspresije već i ne postoji: naše iskustvo, naša mašta, naš intelekt, ne mogu je dopuniti. Aristotelove postavke, ubrane s tekovina klasične grčke tragedije, nikakve mene ukusa i shvatanja nisu lišile aktuelnosti. Pozorišna igra je kroz istoriju krivudala isto kao što krivuda i danas, i njena specifična meandriranja zavisila su od hirova života, koliko i od radoznalosti duha.

Ali ,,monadičnost” drame, njenu zaokruženost i njenu zaokrugljenost, ni u jednom razdoblju istorije kulture, pozorište nije uspelo da rastoči; čak ni fragmentičnost umetnosti XX veka. Letargija – osnovno stanje ljudskog duha s malom nadom da će društveni potresi pripadnike civilizacije na umoru vratiti strastima verovanja, ta letargija što se poput sluzi cedi kroz sveukupno Čehovljevo dramsko delo kojim se okončava vreme sumnji i nadanja XIX veka, a otvara vreme beznađa i haosa, čijim je žigom obeležen savremeni trenutak – biva, Beketovim opusom, preobražena u potpuno mirovanje: kriza smisla koja paukovim nitima opliće njegove fantome jeste odraz savremene krize duha, to jest, vere. (Stoga se veličanstvena Misa u A molu Ljubiše Ristića, sazdana od opiljaka katastrofe marksističke vere, danas manje doživljava kao kvintesenca savremenog trenutka, više kao nepregledno groblje sumanutih, ali tragičnih posthrišćanskih iluzija što se konvulzijom fragmentičnosti smešta između Tri sestre i Čekajući Godoa.) Ako je Misa u A molu usijana magma kojoj centripetalnu silu predstavlja ideja revolucije (kreacije Raja na zemlji), te se lava ne razliva i hrpa slika istorijskih fragmenata ne razgrađuje u haos, u Beketovoj Monadi čovekolike ljušture lebde u bezvazdušnom prostoru, i mi se pitamo zašto je to tako, nijednom ne sumnjajući da li je to tako: Čekajući Godoa jeste sinteza svega što je naša uzverenost pred Sudbinom. Ta drama, slična veštačkom satelitu nakrcanom mumijama, valjajući se kroz beskonačnost – postoji.

Na ova razmišljanja nagnao me je podatak iz Vaše bibliografije: napisali ste dve drame – Cena laži (izvedena u Nišu 1953. i u Izerlonu, Savezna Republika Nemačka 1954) i Jelena Gavanski(objavljena u ,,Letopisu Matice srpske”, 1959. g.); takođe i scenarija za televizijske filmove –Ukršteno veče i Od 5 do 7.

U prilici sam da razmišljam samo o dva Vaša ostvarenja koja su mi došla do ruku: o Jeleni Gavanski (ovu dramu, koliko mi je poznato, do danas niko nije postavio na scenu), i o scenarijuOd 5 do 7 (snimljenom, u režiji Miše Radivojevića, i emitovanom, od strane TV Beograd, 1977. godine).

Da je Jelena Gavanski napisana u vreme Leonida Andrejeva, on bi ovo delo kristalno izbrušenih karaktera i jasno izvedenog dramskog konflikta u klasičnom sistemu jedinstva prostora, vremena i radnje oduševljeno svrstao u red ,,panpsihističkih” ostvarenja:Jelena Gavanski – kamerna psihološka drama o splinu nekadašnje ugledne građanske porodice u osipanju, sred kojeg romantičarska nostalgija za ljubavnom srećom puca kao porculanska vaza pri sudaru s prozaičnom realnošću prilagodljivih i agresivnošću grabljivih s jedne strane, i egocentričnim dostojanstvom ponositih s druge, sudaru koji, prividno, ništa ne menja u sferi materijalnih činjenica, a razara iluziju o mogućnosti lepote življenja u dostojanstvu i časti – verovatno je jedinstveno delo naše kulturne baštine na osnovu čijeg se čisto izvajanog obličja može ustvrditi da predstavlja retko uspelu primenu čehovljevskog dramskog modela u nas.

Ipak, tekst Od 5 do 7 smatram značajnijim ostvarenjem: posle nekoliko decenija, ponovo je ,,čovek u godinama” – zreo čovek što biološkim radom, dok je još u takozvanoj punoj snazi, sluti starost, pokušavajući da se iskorakom iz uhodanih međuljudskih normi spase njene ponižavajuće neumitnosti – postao predmet literature. Ali, nasuprot ranijim interpretacijama ,,muških” pobuna, junak Vaše drame, po imenu Bora Martinović, očekujući spas iz sfere ljubavi, sopstvenu biološku neminovnost ne preobražava u ljudsku tragediju, već u ironičnu melodramu. Za razliku od Mitketovog teatralnog ,,žala za mladost”, kojim je Borisav Stanković u svom voljenom junaku pojačavao mukli bruj prolaznosti, Vaš Bora Martinović svoj emotivni poriv za napuštanjem sivila svakidašnjice i začinjanjem ,,novog života” guši u dosadnoj realnosti pre no što je nameru pokušao i da ostvari. Tragika ,,muškog klimakterijuma” se ironičnom rasvetom preobražava u besmisao svake individualne malograđanske pobune, i mi više nismo svedoci nikakvog romantičnog čina, već jednog od bezbrojnih komičnih poraza od kojih je sazdan banalni život. Avantura glavne ličnosti Vašeg scenarija postoji samo u njenoj želji; u stvarnosti umire. Herojski impuls pri prvom sudaru s realnošću preobražava se u brz klovnovski finale. Jedino što je ,,večno”, jeste mrtvo more naše svakidašnjice, u koje smo porinuti do nozdrva. (Evo, opet ste zadigli skute životu obnaživši mu smežuranu put: umesto perjanih dušeka pod stopala mu se prostire prljuša, a nad glavom, lišenom oreola, zjapi bezdan besmisla. Reč je o dometu, kakvim se malo ko u našoj savremenoj literaturi može podičiti.)

Do ovog pisma verovatno ne bih došlo da nisam zimus prošao ovde, na Divčibarama, kroz ,,vatreno krštenje”, pišući prvi put u životu sopstveni dramski tekst, a da pri tom ne znam prave pobude svoje avanture. (Shvatam zašto mnogi pisci – rekao bih: svaki pisac – poželi da svoju priču i sagleda, a ne samo da je zamišlja. A ličnosti, koje je izmislio, da vidi otelotvorene.Otud pisci pišu i drame. Ili se saglašavaju da im prozna dela budu dramatizovana. Ali ja sam ,,stvarao” život kamerom, koliko i perom. I kao što ni književnike, poput Andrea Malroa, Elije Kazana ili Pjera Paola Pazolinija, koji su se ostvarili i filmom i prozom, nije mučila potreba da uz pomoć glumaca, a sred prizora postavljenih na pozornicu, ,,materijalizijuju” sopstvene vizije, i ja sam dugo ostajao ravnodušan prema drami – znao sam o čemu se radi.) Pa, ipak, sredinom sedamdesetih godina (paniku koju je u nas izazvala epidemija velikih boginja već je zastirao zaborav) – najednom mi je palo na pamet da bi praksu čestog uvođenja pozorišta u film kao sastavnog elementa filmske priče valjalo jednom prilikom preokrenuti, i film uvesti u teatar, ali ne kao vizuelnu ilustraciju (,,rikvand”),  što se u pozorišnom tkivu pokazuje kao strano telo, već kao osnovnu dramsku okosnicu samog pozorišta. Tako je pre četiri godine nastao sinopsis za Variolu veru, a minulog februara, u vreme kada sam počeo da Vam pišem ova pisma, i sama drama.

Variolu veru napisao sam u dahu, za dve nedelje. Bez ikakvog prethodnog iskustva. I bez poznavanja bilo kakve teorije.

Sada bih voleo da Variolu veru pročitate i Vi – zanima me Vaš sud. Tekst ću Vam poslati čim okončam pripreme za snimanje filma Zadah tela, da bismo, nadam se, u novembru ili decembru, mogli o drami razgovarati.

Do viđenja (u Novom  Sadu, u Beogradu, a možda i na Divčibarama!)

Vaš,

Živojin Pavlović

Oceni 5