Iz kovnice izašav

O šumo, goro, zagrlim li te jutros breza mirisnih

Bi stid me veka o kome priču usnih:

Da otac je hladno pogubio svoga sina,

Pa u senci ga zakopao velikog moga mlina,

A da lav mladunca svoga zakla;

Sa parom šume dišem i paru jednog pakla

Gustog.

O šumo, goro, napijem li se žedan vina zalutalog oblaka

Opet me stid je nekog dvanaestoga veka.

Snim: bogumile gone usana žeđju puklih ko raka

I nezasitljivih bola, umornih, samrtnih bez leka;

I tu se životu smetalo da teče,

da veličanstveno sviće jutro, a plodonosno leže veče

Moćno.

Čim u žudnji opasah bedra drumom žurnim kroz gore,

Stid me bi... vidici, beskraj, parobrodi zaploviše more;

A kao tikve žurne u polju,

Kao hleb vruć, izvorom

Sanjam.

Iz kovnice izađoh, navukoh na sebe nebo ko kaban,

Pod glavu želje stare, da odmorim svoje udove džina;

Okolo svuda poljana, slovenski vetar haban

Duše sa gora. Želim da spim u sredi letnjih jazbina,

A međ zube zapalo puno zvezda ko žita prezrena

I ruke su mi u kladencima a nedra puno zelena.

Noćas ja slušam topot ljubavnoga mlina međ talasima,

Noćas! mesec studenac, mesec reč iz srca što se otisla,

On diže mora; ljubavno diže se plima.

Pa šta? Ko da to nije samo ponor, a u ljudima ljubav!

O vi, što sitniji ste no skakavci upregnuti u kola cara,

No varnice, ipak ste za mene boljka i željka stara.

Čoveka ljubim ja sada.

Ko da to nije ponor!

Čoveka.

Ali, gde živi on od nekoliko ljubaznih reči

Kao od malo zrna lana;

U proleće mu se duša drvetima leči,

U jesen je već umorna i onda je sama.

Čovek sneva o ljubavi,

A ljubav sanja o letima bez bolova

I ljubav sanja o zimama bez mrazova,

Pokatkad da je šteta raniti

Nevina srca: zbog toga će se ljubav propiti.

Obesiće se o krušku rado,

Našto život mu ovaj;

Ta više mu se i ne živi!

O jednu jedinu krušku u šljivaku,

I vetar će mu njihati noge u mraku,

Zbogom! njemu je dobro i da se obesi

U zrelom nekom voćnjaku

Sred mraka

Bez zraka,

Zamro.

Konopac jedini od njega nosi sreću,

A skromno, mesto palata, nastaniti toplu vreću

Pa u reku. O bede!

Rudnici

Zatrveni

U Boliviji gde je planina San Simon.

I živi od pabirčenja osmeha

Kao od dva-tri zrna pšenice:

Ne nađe u tajni greha

Čari, pa beskraja ne nađe u zvuku medenice.

Sprema se da umre.

A duša mu je žalost i tad beskrajna:

O, kad bi bila bar pratnja sjajna!

To tada na čudan način saznam

Da mi je duša raskidana na hiljadu krpa vekovima,

A telo velikim prostorima,

Ko oblak da sunčam svoja tvrda leđa na suncu

Nad Ohridskim jezerom i manastirom svetog Nauma.

Zalutah razbojništvo stečeno u družbi sa Slovenima starim,

Odbacih poštenje nadajući se u bolje dane,

Nisam hteo išta da naučim, niti za šta da marim,

da se ičega prihvatim. Pa ipak pun čežnje jutra da svane

Za slavu i putovanja, za slavu i putovanja, sa druma

Za korak jednog deteta, za pokret njegov u hodu,

A aeroplani i ptice proleću kroz oblak

I cepaju ga ritmom dugih pesama

Kraj Ohridskog jezera i manastira svetog Nauma

Za mirni put beskrajni i duboku nabranu vodu,

Raskidam oblak nad vama.