Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Iz kože tvorca niko nikada nije iskočio
Časopis Književnost vodi anketu, dokument, dokumentarnost i umetničko delo: pisci, ali i umetnici, treba da nam kažu nešto o tome šta je za njih dokument, ili, tačnije, treba da se otkriju, govoreći o dokumentu. Jer, šta toliko otkriva današnjeg pesnika, filmskog reditelja ili slikara, nego upravo njegov stav prema dokumentarnom? Veruje se, da je dokument nešto dato bez naše volje, neka vrsta zaleđenoga iskustva sveta u kome živimo, jedan gotov iskaz, jedna svršena činjenica. Ma koliko iskustvo, koje se sadrži u jednome dokumentu, bilo neposredno blisko našem, ipak se dokument oseća kao nešto van nas: kao da je u samoj prirodi dokumenta da počinje tamo gde mi prestajemo. Možemo zamisliti, čak, i neki dokument iz našeg sopstvenog života. Šta je dodir sa takvim dokumentom, ako ne, takođe, dodir sa nečim tuđim? Evo na primer, gledate fotografiju iz svoje mladosti, ili čitate pismo koje ste pisali pre deset godina. Nikada se nećete osloboditi utiska da to, u izvesnom smislu, nije dovoljno vaše. Ma koliko ubeđivali sebe da ste to zaista vi, na toj fotografiji, i da je to pismo zaista vaše pismo, ostaće u vama jedna trajna neubeđenost. Ta neubeđenost ne pruža nikakve racionalne dokaze, a valjda i ne može da ih pruži. Valjda je tako zbog toga što se sve to ne zbiva na ravni racionalnoj: jedan vaš dokument je za vas same uvek nešto prošlo, i zaključeno, nešto što se odupire vremenu, tako da je susret sa njime susret sa anti-vremenom: jedan trenutak koji kao da bi da se izuzme iz vremena svojom nepromenljivošću.
U biti svakog svedočanstva leži ta sugestija konačnog koje poriče našu volju. Otuda je nemogućna stvarna usaglašenost između dokumenta i nas. Nema mirenja sa dokumentom, kao sa onim što je činjeničko, završeno i koje je uvek tuđe upravo zato što je završeno (ja sam uvek sebi tuđ na svojoj fotografiji, ali i moj roman je meni uvek tuđ, ako je napisan, ostvaren, ako je stvar). To otuđujuće u svedočanstvu, međutim, jeste ono što svedočanstvu privlači. Ne mislim na pisce tipa Flobera, ili Andrića, koji idu po svedočanstva da bi ih “iskoristili”; ja mislim na današnjega pesnika koji je opsednut neuporedivo više ovim faktom tuđosti jezika svedočanstva negoli samom njegovom sadržinom. Flober ide u svedočanstva da bi sadržaj njihov uzdigao do umetnosti; današnji pesnik ne proučava svedočanstvo, nego stupa u igru: sa njime, ma kojim i ma kakvim; on pokušava da odgovori na njegov izazov neposredno. On uzima, gotove rečenice iz svedočanstva. On ih inkorporira u svoj tekst, tehnikom verbalnoga kolaža; ali on se, ne jednom, pred njima potpuno povlači, uzimajući njih umesto svojih rečenica. Nije naglasak, dakle, na sadržini, nego na tuđosti svedočanstva; uzeti svedočanstvo kao svoje, poreći se pred njim: uzeti oglas, umesto napisati pesmu. Onako kako su dadaisti, nekada uzimali stvar umesto dela.
Jeste li rekli da je to mazohizam epohe otuđenja, kada se čovek pokušava da ponaša prema sebi onako kako se svet ponaša prema njemu? Nema nikakve sumnje da je izazov dokumentarnog, na ovome nivou na kome razlika između dokumentarnog i stvarnog teže svome ukidanju, zaista izazov anti-tvoračkog. Ali nema, takođe, nikakve sumnje da jedan oglas umesto pesme, ipak, nije više taj oglas, onako kako jedna stvar umesto umetničkog dela, na nekoj dadaističkoj negdašnjoj izložbi, nije ta stvar. Fenomen zvani Dada, i koji se kao fundamentalni fenomen naše epohe dokazuje i našom produženom igrom sa anti-tvoračkom voljom stvari i sa anti-poetskom voljom jezika reklame ili oglasa, otkrio je (i ne prestaje da otkriva, gde god da se danas javi, i u bilo kakvoj verziji), da stvar umesto dela ne može da opstane: ako je sigurno da jedna stolica, izložena umesto skulpture, ne postaje skulptura, sasvim je sigurno to da ona ne ostaje onako stolica kakvom je to bila pre toga (i kakvom će biti posle toga). Ona se koleba. Dislocirana, izuzeta iz određenoga konteksta (iz konteksta koji je određen njenom svrhom), jasna stvar počinje da se koleba u sebi samoj, jer je stvar u kontekstu ili, još tačnije, stvar konteksta.
Mi radimo u kontekstu, ili kontekst radi za nas, eto u čemu je stvar. Šta je igra sa dokumentom ako ne, takođe, igra u kontekstu, ali i igra sa kontekstom? Odnos prema dokumentarnom, kao onome što je nastalo izvan poetske namere, i što je, osim toga, “gotovo”, i kao zaleđeno u sebi samom, u suštini ponavlja odnos prema stvarima, uostalom i sam pojam dokumenta zbog toga se izvanredno proširio: to nije tekst posebne sadržine, nego sve što je neki znak, nastao bez našega emocionalno misaonog učešća, van nas i pre nas. To je i ona pločica u kabini lifta, se uputstvom za rukovanje liftom, to je i reklamni znak Lee Cooper, na metalnom dugmetu na pantalonama beogradskog pisca Svetozara Vlajkovića, o kome Vlajković nadahnuto govori u poslednjem broju Književnosti. To je znak ne samo bez nas nego i protiv nas; i to su rečenice ne samo bez nas, nego i protiv nas. Mogu ja taj znak, te rečenice, da inkorporiram, ugradim nekom vrstom asocijativnog kolaža, tehnikom citata ili montaže, u svoj tekst, u svoje rečenice, i da u igri sa njima, kao u igri moje-tuđe, poezija – ne-poezija, provaljivanjem granice, koja tu kao da postoji, ili otkrićem njene fiktivnosti, otkrićem koje oslobađa jednovremeno i fantastiku i humor; ali mogu i više, i na prvi pogled bezizglednije: mogu da uzmem jedan gotovo vanliterarni tekst, jedan “dokument” (a šta nije dokument?) i umesto toga da sam govorim. Jesam li se izgubio sasvim? Da li je to sada taj dokument umesto mene, i da li taj dokumentarizam, kao svojevrsni sado-mazohizam, znači i potpuni trijumf ove stvari?
I sa dokumentom, u ovome smislu, dešava se isto što i sa samim stvarima, sa činjenicama. Činjenica je neodvojiva od interpretacije. Nije pitanje hoću li ja ili neću. Činjenica je, rekao bih, kontekstualna: ona pripada sistemu određenoga poretka, i samo u tom poretku jeste ono što jeste. Taj poredak je čini onim što jeste, poredak kao jedan sistem, ali kao sistem koji je uvek interpretacija u toku. Postoji jedan interpretativni rad koji ne prestaje, iako je najčešće duboko skriven: neka neumorna interpretivnost, koja ne prestaje, onako kako ne prestaje (nikada ne se ne kida) odnos činjenica (stvar) – celina (sistem), tako da je činjenica uvek jedna “interpretirana” činjenica, ali i činjenica interpretacije. Oseka interpretacije, ili tumačenja, ili našega govora (koji je interpretacija u esencijalnome svom značenju), samo je iluzija svesti koja se ne oseća dovoljno tvoračkom, i koja to izražava ovim ubeđenjem da je nastalo doba apsolutnih stvari, u apsolutnom otuđenju, ili je, možda, i iluzija ove svesti koja sanja o oslobođenju od svoje podređenosti poretku.
Da pokušam da budem bar malo jasniji, tu gde se igraju ove veoma zamršene igre: nikada se jedna stvar (u verbalnom prostoru: isečak jednoga dokumenta, jedan segment dokumentarnosti) ne može da uzme a da ne bude izmeštena iz svoga konteksta. Uzimanje stvari uvek je ovde njihovo dislociranje. To mi se čini izvanredno značajnim. Ako je tako (a ja ne vidim mogućnost uzimanja stvari koja ne bi bila dislokacija), nije li možda težnja ka stvarima, ka njihovoj “čistoti”, oslobođenoj od svake interpretacije, težnja koja se predstavlja u znaku apsolutne vernosti onome što jeste, i u znaku besprizivne abdikacije naše volje, u stvari izraz lukave pobune protiv poretka, i to apsolutne pobune protiv poretka kao takvog? Ta stvar izvan poretka, ta dislocirana stvar, nije li to cezura u poretku, u nužnosti konteksta, interpretacije? Ta stvar nisam, svakako, ja koji se poričem pred njom; ali ona je moja stvar utoliko što je stvar ove dislokacije koja bi imala, idealno, da bude i dislokacija iz poretka kao takvog ne samo iz ovoga tu, konkretnog, poretka kome pripada. Ta stvar bi bila stvar slobode od poretka, od prinude na inkorporiranost u sistem: nju sanja subjekt pobunjen protiv ove inkorporiranosti.
Ona je njegova najveća (a možda i najbolnija) današnja utopija: ako je svaki ovakav pokušaj uzimanja stvari kao dislokacije njihove humoran ili fantastičan, ali i (najčešće, čak) humorno fantastičan, odakle taj humor i ta fantastika koji nas sačekuju tu i koji su neumitni u ekstremnim tačkama igre sa “dokumentarnim”, tako da je najčistiji dokumentarizam, najvećom mogućnom dislokacijom, obavezno humoran i fantastičan, ako ne od “potresa”, ja bih rekao i to: od nekakvoga malog “zemljotresa”, – koji se zbiva u dislociranoj stvari? Dislokacija jedne stvari, promenjen odnos prema njoj, - jer dislokacija je uvek promenjen odnos prema stvari: stolica, na primer, koja, izložena na nekoj od dadaističkih izložbi, nije samo zato da se na njoj sedi, nego je umesto umetničkog dela iako nije umetničko delo – jeste i ovaj potres, ovaj “zemljotres” u samoj stvari, zemljotres čiji talasi, iako racionalno nemerljivi, ipak stižu do nas, jer je potres u poretku celine kojom ta stvar jeste, ali potres kojim se nikada stvar ne oslobađa poretka, padom u nešto van-sistemsko, akontekstualno, u nešto, dakle izvan interpretacije, nego koji (potres) i zbiva se upravo zato što je stvar neodvojiva od poretka, što može da menja, dislokacijama, ovaj ili onaj poredak, menjajući se i sama, ali ne menjajući i svoju generalnu, konstitucionalnu vezanost za poredak.
Ono dokumentarno zašto se hoće ako ne zato što se hoće nešto izvesno stvarno, u potrebi za većom stvarnošću od one koja jeste, tu, gde stvarnosti nikada nema dovoljno, i gde je stvarnost uvek neka obećana stvarnost, ona koja kao da bi imala da počne s onu stranu sistema inter pretacije (interpretativnog sistema), izvan njega, ali koja ne uspeva da se oslobodi od toga sistema ma koliko mi to hteli? Apsolutna stvarnost u ovome smislu, je najveća utopija; možda i veća od takozvane apsolutne, “čiste” misli. Možda veliki pritisak ideologije nevoljno podržava ovu utopiju, kao utopiju apsolutno van-ideološkog, onako kako podržava pozitivizam, sve do ćutanja kao krajnje konsekvencije Vitgenštajnovoga neopozitivizma; možda reizam, u svojoj bitnosti, produžava se kroz opsesiju dokumentarnim, kao onim što bi imalo da bude na najnižem mogućnom nivou tumačenja nužno “sistemskog”, i zbog toga na najvišem nivou stvarnog. Ali ma kako bilo, i ovde utopija ne samo što pripada stvarnosti, nego je tvoračka njena snaga: dokumentarizam (zbog toga i završava kao funkcija tvoraštva, i to funkcija utoliko bitnija ukoliko je tu bitnije iskušavanje samoga tvoraštva: ukoliko je dublji sukob tvoračkog i van tvoračkog i bez obzira čime je taj sukob motivisan).
Izgleda, po svemu, da je samoubistvo nemogućno. Iz kože tvorca niko od nas još, nikada nije iskočio. Niko od nas nije prestao da interpretira, i da sistematiše, pa makar da se to interpretiranje i sistematisanje vrši i protiv njegove volje i bez njegove svesti. Slobodno nam je samo da zbog toga očajavamo ili da na to budemo ponosni.
*Tekst emitovan 8. decembra 1978. godine na Trećem programu Radio Beograda
