Sporne lekcije: Hoće li iz škola nestati učenici koje smo izbacili iz udžbenika?
Skola 01 S

Photo: Pinterest

Iz naših škola je život već davno proteran

Da se podsetimo: crkva se zajedno s desničarskim zadrugama umešala u obrazovanje novih pokolenja, a s ciljem da ispravi „nepodobne“ lekcije iz udžbenika za biologiju. Nova radna grupa koja je nastala pod kišobranom Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV) je na zahtev Ministarstva prosvete donela odluku da bi što pre trebalo ispraviti „nedostatke“ u sedam, od osam odobrenih udžbenika biologije za osmi razred, a radi se o lekcijama koje se odnose na biološki smisao adolescencije.

Članovima te grupe se nije dopalo to što se svi građani tretiraju kao ljudska bića, pa u tome da „u obradi polnog i rodnog identiteta, pored razvijanja tolerancije i prihvatanja različitosti, učenicima treba pružiti širu perspektivu genetičke varijabilnosti, kao prirodnog fenomena, koja ne daje osnove za predrasude, stereotipe, diskriminaciju i nasilje“ vide problem. Njihovo mišljenje se na kraju više vrednuje od procena stručnjaka koji su ranije potvrdili da je program biologije za osmi razred u potpunosti zasnovan na nauci.

Desničari izgleda misle da biolozi o biologiji ne znaju baš ništa, a kao „dokaz“ im je poslužila i jedna rečenica iz udžbenika izdavačke kuće Klet u kojoj stoji da je „pravo na rodni identitet i seksualnu orijentaciju zakonom zagarantovano pravo svakoga od nas“. U tom grmu dakle leži zec – homofobi i transfobi se ne slažu s tim da se „za razliku od pola koji je biološki određen, jer se rađamo isključivo kao osobe muškog ili ženskog pola, rodni identitet formira tokom života, dok učimo koje su to aktivnosti, stavovi, uloge i ponašanja ’prikladni’ za muškarce ili žene“. Nauku bi da potčine svojoj volji, što ovde nije teško – građanstvo beži glavom bez obzira na sam pomen bilo čega što ih asocira na homoseksualnost.

Oni koji bi da misle, vrlo lako mogu da provere o čemu se tu radi, a to važi i za članove radne grupe koji bi da izbrišu sve ono što nije u skladu s njihovim konzervativnim stavovima. Deo u udžbeniku izdavačke kuće Gerundijum, u kojem piše da biološke i fizičke karakteristike određuju pol, a da svaki pojedinac/ka tek kasnije saznaje kojem rodu pripada je sablaznio one čiji se svet deli oznakama M i Ž. Iako eksperti već godinama ističu da je „pol nešto što nam je učinjeno davno pre nego smo imali mogućnost da bilo šta kažemo po tom pitanju“, oni koji o toj temi ne znaju baš ništa bi da još jednom izbrišu činjenice, a kako bi pripadnike manjina, te sve ostale, ubedili da razlike ne postoje.

Pre više od mesec dana se pokrenulo i pitanje da li se u lekcijama o polnom i rodnom identitetu „odražava nacionalni interes“, iako je struka reformisane programe nešto malo pre toga ocenila kao jedne od najboljih. Izgleda da nije u nacionalnom interesu da se ljudi obrazuju, da nauče da jednaka prava imaju i oni koji nisu isti. Da bi to postiglo, Ministarstvo prosvete je 4. oktobra saopštilo da je radna grupa Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, formirana na zahtev tog ministarstva, utvrdila da treba ispraviti „nedostatke“ u sedam udžbenika biologije. Ti „nedostaci“ se tiču LGBTIQ+ zajednice, a njihovo brisanje je dokaz da su predrasude još jednom pobedile struku.

O ovom fenomenu sam razgovarao s Dušanom Blagojevićem, profesorom književnosti koji se za problem interesuje od samog početka:

*Da li je moguće da neka lekcija dospe u udžbenike, a da se prethodno ne konsultuje određen broj stručnjaka?

To je apsolutno nemoguće. Nije reč samo o konsultacijama, već o tome da veliki broj stručnjaka direktno odlučuje o sadržaju udžbenika. A i kada se napišu, udžbenici prolaze recenzije koje takoše rade eksperti. Plan udžbenika, na predlog Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, po pribavljenom mišljenju Nacionalnog prosvetnog saveta, donosi ministar. Nacionalni prosvetni savet čini 35 ljudi: akademici, univerzitetski profesori, predstavnici stručnih društava, SPC.

*Kako izgleda proces odlučivanja o tome da li je informacija važna za obrazovanje budućih generacija?

Procedura je regulisana zakonima. Udžbenici su krajnji „produkt” jednog dugog, možda i tromog procesa. Interesantno je to kako je veoma teško da ma koja informacija dođe do udžbenika, a još interesantnije, rekao bih i nedopustivo, kako olako bude izbačena. Probaću da budem što konkretniji. Da bi se jedna informacija našla u udžbeniku, procedura je sledeća:

1. Zavod nakon javnog poziva formira komisiju koja sastavlja standarde – desetak članova (univerzitetskih profesora i nastavnika iz osnovnih i srednjih škola), nekad i više, rade na standardima za pojedinačne predmete. Ceo proces nadgledaju psiholozi i eksperti za obrazovanje i daju svoje mišljenje. Nakon toga, standardi idu na javnu raspravu. Kada se okonča proces javne rasprave, Zavod daje predlog Nacionalnom prosvetnom savetu, zatim Savet daje mišljenje, i onda konačnu reč ministar.

2. Sledeći korak je da se na osnovu usvojenih standarda sastave plan i program. Procedura je ista kao i za standarde. Opet, konačnu reč daje ministar.

3. Na osnovu usvojenog plana i programa, raspisuje se javni poziv i autori pišu udžbenike, koji se sastavljaju na osnovu usvojenog plana i programa, i koji mora da ispune propisane standarde kvaliteta. Stručno mišljenje o kvalitetu udžbenika daje komisija koju formira Zavod koji izveštaj podnosi ministru. 

Ima tu i još nekih međukoraka, ali je ovo suština. Na kraju, konačnu odluku o tome koji će se udžbenici koristiti donose stručna veća unutar škola.

Dakle, jasno je da najmanje stotinak stručnjaka, uključenih direktno u nastavni proces, učestvuje u procesu odlučivanja. I zato je formiranje raznih „ad hoc” komisija krajnje nečasno i neprofesionalno, a imali smo ih u slučaju Desanke Maksimović i sada pri izmeni udžbenika iz biologije. Zamislite, sto i nešto ljudi radi najmanje dve-tri godine, koliko traje čitav proces, i na kraju, formirate neku komisiju koja za pet dana kaže – ovo ništa ne vredi, briše se. Gotovo da ne postoji procedura, niti jasni kriteriji na osnovu kojih je komisija formirana. Shvatate li koliko je to opasno, koliko je neetički, i neodgovorno? Ovde je reč o principu, ne o konkretnom udžbeniku, bar ne još uvek. Sutra nekoj interesnoj grupi može pasti na pamet da nije potrebno da se čita, i da se čitanje izbaci iz kurikuluma, dovoljna je digitalna pismenost, i neka komisija to aminuje, ignorišući dugogodišnji rad i zaključke na stotine stručnjaka. I na kraju logično pitanje, jer se stalno pominje neki lobi i neke agende – da li neka interesna grupa može da utiče na sto i kusur stručnih lica ili lakše može da utiče na „ad hoc” komisiju koju čini pet-šest članova?

*Da li misliš da su sporne lekcije iz udžbenika za biologiju važne?

Ako je toliko stručnih ljudi reklo da su važne, onda su važne.

Niko nije osporio da su udžbenici uređeni u skladu sa novim Pravilnikom o planu i programu nastave i učenja uz uvažavanje svih didaktičko-metodičkih principa, među kojima se pre svega izdvaja princip naučnosti. Takođe, niko nije dokazao da sadržaji udžbenika nisu zasnovani na prihvaćenim teorijama, činjenicama, zaključcima, tumačenjima, aktuelnim podacima i savremenim dostignućima. Nakon svega ovoga, da li treba da govorimo o tome da je nešto „sporno”? Ako ćemo da se držimo principa „baba Smiljane”, a ne nauke, onda bi svako trebalo da piše udžbenike u skladu sa svojim doživljajem sveta i ljudi. Dakle, želim da se pitanje vrati na teren obrazovanja i nauke. Neki naučnici kažu kako sadržaji pojedinih lekcija nisu tema biologije, već društvenih nauka. To je neosporno. Međutim, ono što tom prilikom pomenuti naučnici zaborave, slučajno ili namerno, tiče se metodike, i standarda kvaliteta udžbenika. U standardima se jasno kaže da u svakom udžbeniku treba da se povezuju sadržaji u okviru istog predmeta i drugih predmeta i da udžbenik treba da ukazuje na vezu sadržaja sa svakodnevnim životom, njegovom primenom i daljim učenjem. I da istaknemo i najvažnije – da sadržaj udžbenika treba da bude u skladu sa sistemom vrednosti koji je definisan ciljevima obrazovanja i vaspitanja. A jedan od ciljeva glasi: razvoj i poštovanje rasne, nacionalne, kulturne, jezičke, verske, rodne, polne i uzrasne ravnopravnosti, tolerancije i uvažavanje različitosti. Interesantno je da pomenutim zbunjenim i nesnađenim naučnicima nije smetala integracija drugih znanja, ali je zasmetala baš integracija znanja u vezi sa polnim i rodnim identitetom, i seksualnošću.

Vidite, ovo su pitanja koja treba da otvore svi oni ljudi koji su stručni i koji su rekli da je važno, a ja im verujem da je važno. Zašto ih ne otvaraju? Zašto na njih ne odgovaraju? E to ne znam! 

Žao mi je što na pitanja odgovaram pitanjima, ali želeo bih da se razumemo, ja nisam nastavnik biologije, ja sam filolog, pedagoški savetnik, 13 godina predajem književnost. Radio sam recenzije udžbenika, bio član radne grupe za izradu standarda, učestvovao u brojnim projektima koji se tiču obrazovanja. I sva ova pitanja otvaram pre svega kao nastavnik i kao neko ko je upoznat sa procedurama, koje su utemeljene na zakonima i Strategiji razvoja obrazovanja i vaspitanja. Mišljenja sam da imam prava da postavim pitanja, da me na to obavezuje poziv i profesionalna etika. Zato je i mnogo pitanja, jer ja ne mogu da dam odgovore, na to me zvanje obavezuje.

*Kakvu bi štetu mogla da nanese rasprava koja se vodi u javnosti već neko vreme? Zar ne zvuči kao neka vrsta opravdanja za nasilje koju drugačiji učenici trpe već decenijama, ako ne i duže?

U javnosti se ne vode rasprave, već danima slušamo nadgornjavanje i halabuku. Javnost ne treba da raspravlja o udžbenicima, već kompetentni ljudi. Ali, pošto kompetentni ljudi ćute, onda „svetina” dominira. Javnost treba da postavi pitanje – ko je odgovoran? Dakle, ako ovo piše u udžbenicima i iza toga stoji sto i kusur stručnjaka, koji su plaćeni novcem poreskih obveznika, a neka komisija sad kaže – ovo ne treba da piše, komisija je takođe plaćena našim novcem, ko je pogrešio? Neće biti da su i jedni i drugi u pravu. Kako je moguće da živimo u zemlji u kojoj ministar nešto potpiše, Nacionalni prosvetni savet izglasa da je saglasan, a posle i ministar i Nacionalni prosvetni savet operu ruke, pa sve iz početka, ne važi se? Ovo nije dečija igra, ovde se radi o obrazovanju mladih ljudi, a i o nečijim životima. Dakle, ko je odgovoran? To treba da pita javnost, a ne da ona kreira program iz biologije ili iz književnosti. Javnost za to nije kompetentna, a ni plaćena.

Šteta je već naneta, jer se suština problema zamaglila i banalizovala radi jeftinog političkog ćara. Ovo što se desilo s udžbenicima iz biologije i programom iz književnosti je školski primer nasilja. To je model kako se agresivnošću gazi i nipodaštava nečiji rad, a i prava. Interesantno je ovde da je reč o seksualnoj manjini, o čijim životima, pravu na postojanje/prepoznatljivost, odlučuje seksualna većina, i to vrlo agresivno. I šta, hoće li iz osnovnih škola nestati transrodni učenici, pošto smo ih izbacili iz udžbenika? Argument da učenici osnovne škole nisu dorasli da razumeju sadržaje o različitim seksualnim identitetima je takođe nasilan i nipodaštavajući, uvredljiv za učenike. Ako mogu da razumeju šta je atom, koji nikad nisu videli, valjda mogu da razumeju i druga i drugaricu koji su različiti, a koje gledaju svaki dan, i da im pomognu da prihvate sebe. Da ih osnaže i poruče da nisu manje vredni samo zato što su drugačiji. Zar će deca sada bolje razumeti šta se dešava sa njihovim telima kada su lekcije izbačene? Na kraju, o tome da li je gradivo u skladu sa uzrastom mišljenja su dali psiholozi koji su nadgledali standarde, i programe i udžbenike. I to je takođe stručno pitanje.

Nasilje je i na jednom drugom nivou, koji mali broj ljudi prepoznaje. Ovo je snažna poruka da ostanemo na terenu dobro poznatog i da se ni po koju cenu ne otvaramo ka nečemu što nije deo naše „obrazovne tradicije”. Posle svega što se dogodilo, koliko stručnjaka će se usuditi, koliko njih će se osmeliti, da ma koju izmenu unese u obrazovnu praksu? Da li shvatamo koliko je to pogubno za jedno obrazovanje?

*Da li postoji bar jedan iole razuman razlog za brisanje ovih lekcija, osim homofobije, transfobije i davanja prednosti predrasudama?

Po mom dubokom uverenju, ovo je siguran korak da se predrasude osnaže, a nasilje opravda. Dositej Obradović je davno govorio: Valja se malo i usuditi i početi misliti kako će ljudi na sto godina posle nas misliti, ako nismo radi ostati vsegda u prvoj prostoti i detinjstvu... I zaista, da li misle oni koji su intervenisali i naložili izmene udžbenika da će ih ljudi za sto godina, oni iz budućnosti, sa uvažavanjem i poštovanjem pominjati?

*I na kraju – misliš li da bi pomenute lekcije o polnom i rodnom identitetu mogle da poboljšaju kvalitet života učenika koji u učionicu već ulaze s velikim teretom? I da sve ostale nauče kako da bolje razumeju one koji nisu isti kao oni?

Iz naših škola je život već davno proteran, tako da o životu ne možemo ni govoriti. Mi uporno ignorišemo život, zato učenici ignorišu školu. Ako nismo nasilni, onda ignorišemo postojanje drugačijih, misleći da time što ignorišemo činimo dobro. Ne zaboravimo da je ignorisanje takođe nasilje. Gde je tu prostor da uopšte govorimo o kvalitetu života? U našem obrazovanju se neprestano govori o apstraktnim pojmovima, bićima, pa i ljudima u apstraktnim situacijama. Postaju konkretni tek kad se ubiju. Mislimo o tome!

Tekst objavljen u magazinu Optimist

Oceni 5