Iza rana ne ostaje ništa

Režija i scenario: Srđan Dragojević

Uloge: Dušan Pekić, Andrej Jovanović, Milan Marić, Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Branka Katić, Miki Manojlović

Distributer: Kobra

Pred blagajnu sam, za svaki slučaj, došao sat pre projekcije. Nigde reda. "Rasprodato?" - stidljivo upitah blagajnicu imajući na umu gužve oko Lepih sela.... Odgovori mi pogled 39°C u hladu, što će reći poluspušteni kapci, znojavi, podliveni podočnjaci, pogled okrenut negde unutra, prema još živoj uspomeni na jučerašnje hladdddno pivo.

Karta za "mesta nisu numerisana" naterala me je da u salu uđem među prvima i smestim se tako da mi niko ne smeta dok gledam Rane. Dok se svetlo gasilo, u sali nas je bilo jedva pedesetak, raspoređenih tako da nam se ni aure ne dotiču. Posle prvih pet minuta filma doživeo sam Titanik-efekat (ne žarko željeni sudar s ledddenikom) već upit: zašto da gledam film kad znam da će brod da potone. Hoću da kažem, znao sam da će Pinki i Švaba na kraju da poginu. Pitanje, dakle, više nije bilo Šta i Zašto će se u filmu junacima dogoditi, već samo Kako. A Kako - uz sve poštovanje prema žanrovima, citatima, postmodernoj, reciklaži itd, nije pitanje za umetnike već za tehnologe. A mene tehnologija uopšte ne zanima. Ipak, za razliku od dve grupe bučnih mladića koji su salu napustili u prvoj trećini filma i verovatno otišli na hladddno pivo, rešio sam da ostanem do kraja. Možda me kolega Dragojević ipak iznenadi. I kolega Dragojević me zaista iznenadio i to pre svega odnosom prema svom scenaristi i tekstu koji mu je njegov najbliži saradnik i koautor uvaljao.

Naime, uspešan je onaj film u kome ne osećamo prisustvo dva autora. U kome reditelj i scenarista preklapaju svoje slike sveta dok ih potpuno ne izoštre i sklope u skladnu celinu. To je proces koji traje od prvog slova scenarija do poslednjeg reza u montaži. To se kod Rana iz meni nepoznatog razloga nije dogodilo.

Teško mi je da zamislim iskusnog reditelja kao što je Dragojević kako nekritički naseda na priču za film koja glasi: "Pazi ovako. Dva klinca, ustvari tri. U komšiluku živi jedan od onih, kao znaš, Ljuba Zemunac i takvi... Uglavnom oni se tu navuku i počnu da ubijaju koga stignu. Gled'o si valjda Natural Born Killers? Isto! E, i ovde se uključi televizija koja svim manipuliše, znaš šta mislim, i sad oni se okite kajlama, uvaljaju u drogu i na kraju se, kao, slučajno pokokaju oko jedne stare koke. I tu je sad glavni gvint, onaj treći... Kako koji treći? Onaj s početka... dobro pojaviće se on još par puta, on je njen sin i izgleda normalan ali je, u stvari glavni zlikovac i on ih kokne. Al' pazi nije to tek tako, to je društvena kritika. Pokažemo mi i ko je kriv: pre svega nepravedne sankcije, onda prolaze neki tenkovi, glupa škola, celo društvo. Razumeš!?!"

Onog trenutka kad je svom scenaristi odgovorio sudbinsko "Da!", Dragojević je potpisao filmski promašaj. Scenario filma Rane podsetio me je na jedan od Mihizovih bisera. Komentarišući tekst pozorišne drame koji mu je dat na čitanje, on je, tad mladom autoru, rekao: "Mladi kolega, u vašem tekstu ima mnogo novog i mnogo dobrog. Nažalost, novo nije dobro, a dobro nije novo..."

Naravoučenije je da su nekad mladi, a danas priznati pisci, svoje tekstove davali kompetentnim ljudima na čitanje i procenu. Scenarista Rana to očigledno nije uradio. Možda je očekivao da će mu Dragojević, kao već iskusan reditelj, vratiti prvu ruku na doradu uz svoje primedbe i sugestije.

Šta je sve Dragojević mogao da traži od svog scenariste, a nije? Pre svega, Dragojević je morao od svog scenariste da zahteva da se u odnosu na junake i samu priču postavi Negde u prostoru i vremenu i da sa te, po mogućnosti visoke tačke, sagleda "širi društveni, porodični i psihološki kontekst priče" koju nam nudi. Ovako smo dobili sliku koja podseća na pretencioznu fazu apstraktnog slikarstva u kojoj su slikari izlagali razne formate potpuno crnog ili potpuno belog platna. Kreativnost se svodila na izmišljanje što kompleksnijeg naslova za iste, s ciljem da se kritici usta začepe, a skorojevićkoj publici širom razjape.

Tako je slika koju nam Rane nude svedena na svet kriminala koji kao da postoji sam za sebe, bez kontakta sa okruženjem. Kratke sekvence tenkova, deoba hleba, škole, sekvence koje treba da "odslikavaju vreme", nedovoljne su za stvaranje konflikta, odnosno drame. Nema borbe dobra i zla, osnove svakog dobrog scenarija. Postoji samo zlo u svom zatvorenom krugu samouništenja. Ako je ideja bila da se pokaže da alternative nema, sam film je demantuje osnovnom scenarističkom postavkom u kojoj junak svoju životnu priču nekom pripoveda, da bi nam se na kraju obratio kao nekome ko je s druge strane ("... mi smo bolje prošli od vas"). Sudbina Pinkija i Švabe jeste izbor životnog puta a ne jedino moguće rešenje kako tvrdi nevešti scenarista, a u slike pretače Dragojević. Taj ostatak sveta u kome bi se ljudi, u svoj svojoj bedi i konformizmu prepoznali, jeste protivteg koji nedostaje i koji bi nesumnjivo privukao više publike u bioskope.

Morao je Dragojević od svog scenariste da traži da puška koju kači na zid do kraja filma opali. Naime, scena u kojoj otac Miki Manojlović demonstrativno veša Miloševićevu sliku na zid probudila je u meni velika očekivanja. Kako i kad će ta puška da opali. Međutim, ministarstvo ti da pare za film i šta? Ništa. Muk. Ali zato demonstranti nose maske smrti, podsmevaju se narodu koji se otima za krišku hleba, Klinton se proklinje zbog sankcija.

Mogao je Dragojević od svog scenariste da traži da kad već piše viceve to uradi s merom. Primer za to je scena u kojoj Manojlović pljuje na terasu iznad sebe, ili preciznije rečeno, pljuje sebi u oko. Posle trećeg pljuvanja jasno nam je da nije reč o čoveku u afektu već o idiotu, ali on nastavlja i dalje da sam sebe zaliva, dok mu valjda nisu usta presušila. Kad već nisu radile na tekstu, makaze su morale do prorade u montaži. Posebnu nelagodnost izazivaju scene sa Švabinom babom i njenim navlačenjem na drogu jer su potpuno besmislene i ničim ne doprinose objašnjenju likova ili razvoju priče. Prosto sam poželeo da kao što postoji Zakon o zabrani zloupotrebe dece u političke svrhe, postoji i Zakon o zaštiti starih ljudi od ponižavanja u domaćim filmovima.

Posebne zamerke zaslužuje sam kraj filma koji je, u stvari, prepričani događaj iz Košutnjaka od pre par godina. Naime, priča o vraćanju dugova u ranama između dva prijatelja kružila je Beogradom kao romantično surovi dokaz o postojanju strogog moralnog kodeksa u podzemlju. Problem je što su svi oni koji su za tu priču čuli stvorili svoju sliku događaja i očekivali da je vide na platnu. Međutim, Dragojevićev scenarista nam je ponudio jednu raspričanu, dosadnu verziju tog obračuna, pri tom izmenio sam rasplet i time potpuno uništio njegov poetski naboj. Ako je već želeo da nam prepričava mogao je taj događaj, bez izmena, da smesti negde u sredinu filma.

Nesumnjivi najslabiji element filma je odluka da se koristi off tekst kojim Pinki komentariše svoj život. Tu se film definitivno cepa jer Pinki, koji u filmu koristi fond od najviše pedeset reči, u offu sklapa poetske, visokoumne rečenice. Pinki koji u filmu reaguje samo instinktom, u komentarima promišlja i procenjuje. Ta disproporcija potpuno razbija uverljivost filma, posebno zbog neveštine i napora sa kojim mladi naturščik čita tekst koji jedva i razume. Za ponašanje pred kamerom može se iskoristiti i naturščik, ali za uverljivo tumačenje teksta potreban je glumac.

I tako smo stigli do glume. Izaziva nelagodnost činjenica da filmove Srđana Dragojevića gledate kao paket aranžman koji uključuje Bjelu i Koju. Tu se, naime, javlja isti problem kao i kad vam je scenarista dobar prijatelj - nekritički prihvatate sve što vam se nudi. Tako je Bjelogrliću dozvoljeno da odšmira neku karikaturu od kriminalca, a Koji da dođe na snimanje, odsedi u kadru i da se što manje pri tom uznemirava. Šteta, jer su obojica u Lepim selima... pokazali da mogu mnogo više.

Pinki i Švaba emituju autentičnu energiju ali činjenica da su za te uloge izabrani naturščici govori nam da su to pravolinijski likovi i da Dragojević nije od njih očekivao bilo kakve složenije transformacije. Inače bi mu bile potrebne usluge nekog od odličnih mladih beogradskih glumaca. Za tri kadra žene na prozoru Dragojević poziva Seku SabIić, za komšiju iz ulaza Batu Stojkovića, ali glavne uloge poverava ljudima koji, ne svojom krivicom, mogu pokazati samo jednu stranu svojih likova.

Iz niza epizoda izdvaja se Branka Katić, i to, pre svega, u prvom delu filma. Za razliku od ostalih ona pokazuje raznovrsnost osećanja, pokazuje da ume da voli i mrzi, da trpi i pati. Očekivao sam zato više nijansi u postnarkomanskoj fazi njenog lika, neki trag prkosa, plamičak života iza ubijenog pogleda. lako toga nije bilo, ona ostaje svetla tačka Rana.

Strategija javnog nastupa autora ovog filma obeležena je preventivnim ograđivanjem od loših kritika mladih kritičara. Ne znam da li me ovaj tekst vraća, bar duhovno, među mlade, ali znam da kad se sve sabere i oduzme iza Rana ne ostaje ništa. Nikakav ožiljak, nikakvo sećanje. Kao da sam gledao prazan ekran.

Ako neko želi da uprkos svemu gleda Rane predlažem mu da iz video kluba uzme i pogleda Vidimo se u čitulji. Sjajan film, sjajni glumci (skrećem vam pažnju na Kristijana i njegovu primenjenu filozofiju opstanka). Naravno, gledanje je dozvoljeno isključivo uz hladddno pivo...

*Tekst je originalno objavljen u XZ magazinu jula 1998. godine