Lukovićev najnoviji doživljaj iz Višeg suda
Aabra 21 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Izbačen iz sudnice

My private stalker zove se Čedomir Čupić. Video sam ga svega devet puta u životu – svih devet puta u Višem sudu, u Beogradu, na različitim procesima u svojstvu tužioca, dok sam ja, razume se, bio u tradicionalnoj ulozi tuženog zbog nekoliko tekstova u tada još prpošno živim e-novinama. Jednom me je tužio zbog teksta koji je imao naslov „Naš Čeda nije manijak“; drugi put je tužio e-novine, mene i Lepu Mlađenović  povodom njenog teksta „Čedomir Čupić – ime sa SOS telefona“; treći put me je tužio jer nije bio happy kako sam opisao tok suđenja; a, četvrti put tužio me je neki skot od fotoreportera jer sam objavio Čedomirovu fotografiju – ne potpisavši slavnog fotografa. Sve u svemu, tzv. Čedomir Čupić uzeo mi je iz džepa bar šest tisuća eura, zahvaljujući časnom i prepoštenom Višem sudu koji je, kao u transu, presuđivao u njegovu korist.

Negde pre godinu dana, konačno je okončano suđenje zbog teksta „Čedomir Čupić – ime sa SOS telefona“. Verovali ili ne – odbijena je Čupićeva tužba! Po prvi put u svojoj dugoj i neuspešnoj karijeri pred Višim sudom (74 nastupa u dresu tuženog, nula bodova!) osećao sam se kao šampion. Pobeđen je Čupić! Goodbye, Čedomire!

Setih se da su mediji 21. jula 2016. doneli vijest da je „ugledni profesor Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić dobio spor protiv Saše Milovanovića, tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika 'Kurira', Slavice Tomičić, novinarke tog dnevnog lista i NID Kurir info, zbog teksta u kojem je 'teško lažno optužen za seksualno uznemiravanje studentkinja'... Čupić u saopštenju ukazuje da je 'tekst objavljen na osnovu lažnog anonimnog dopisa koji je potpisala nepostojeća studentkinja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu Svetlana Lazarević, u ime nepoznate grupe 'Studentkinje bez zaštite'.... „

Tekstom u Kuriru, napisanom na osnovu lažne anonomne predstavke, kako smatra Čupić, 'cilj svih koji su u tome učestvovali bio je da javnim blaćenjem i sramoćenjem dovedu u pitanje moj integritet kako bi me simbolički i ljudski četvorostruko likvidirali: profesionalno, moralno, porodično i kao javnu ličnost". 

A još pre dve godine, maja 2016, čitao sam u neverici da „profesor Čedomir Čupić na Fakultetu političkih nauka ovih dana drži svoja poslednja predavanja iz sociologije, političke antropologije i medijske etike jer, iako je to mnogima nezamislivo, odlazi u penziju“. Oproštajni intervju Č.Č. je dao nekakvom magazinu „Original“ koji umalo što se nije rastopio od tuge, lamentirajući da je to „profesor o kojem studenti znaju i one manje bitne detalje: da na fakultet dolazi gradskim prevozom ili da najviše voli čaj od nane i kamilice“. U euforiji zbog sudske pobede, nisam pročitao poslednji deo intervjua gde je pričao o „studentima i profesorima, o moralnom životu, odluci da se ne pojavljuje u medijima, kako doživljava penziju i šta će raditi kad 'okači profesorsku tašnu o klin...“.

Nada da ga više nikad neću videti, ubijena je početkom maja ove godine kad mi je advokat javio da je neki Apelacioni sud vratio presudu na ponovni proces koji će se održati 22. maja 2018. u pola dvanaest ujutru.

Stignem jedva. Tu su svi: dvoje advokata i Lepa Mlađenović. Uđemo u časnu sudnicu časnog i prepoštenog Višeg suda. Sutkinja proziva: prvooptuženi – ne postoji. Misli na e-novine koje su likvidirane, ubijene, a potom svečano otišle u stečaj. Drugooptužena – Lepa Mlađenović. Diže ruku, tu je. Trećeoptuženi – Petar Luković. Tu sam, dižem ruku, čak i ustajem.

Nakon što je Čupić nešto nevezano pričao o duševnim bolovima, opet će sutkinja; traži od Lepe Mlađenović ličnu kartu da utvrdi identitet. Ode Lepa, pruži joj ličnu kartu, vrati se na stolicu, sutkinja je opominje da izvadi ruke iz džepova, nije pristojno tako se ponašati u sudnici. Čujem kako sutkinja izgovara „Petar Luković“, pogledam je – a ona će: - Donesite ličnu kartu.

Priđem do njenog stola i pružam joj ličnu kartu, sve stojim, uveren da će istu pogledati, klimnuti glavom i vratiti mi dragoceni dokument kojim se potvrđuje moj identity. – Kako se zovete? – pita me gospođa sutkinja koja me je već tri puta prozvala imenom s lične karte. – Piše na ličnoj karti – nehajno joj kažem, pružajući ruku ka dokumentu. – Udaljite se, šta radite tu blizu mene? – nervozna je. – Čekam da mi vratite ličnu kartu. – Kako se zovete? – opet će ona najozbiljnije. – Već tri puta ste mi izgovorili ime, evo, ja ću četvrti put: Petar Luković – kažem joj, uveren da je ovo Monti Pajton sudnica i da sam ja, u stvari, John Cleese.

- Opominjem vas da ćete biti izbačeni, ako još jednom nešto slično uradite – gleda me sutkinja u oči i vraća mi ličnu kartu.  

Odlazim na mesto i čekam da opet prozove trećeoptuženog, Petra Lukovića, ako mu nije, slučajno, zaboravila ime. Nije, eto je: - Lukoviću, ustanite. Ustao sam.

- Šta ste po zanimanju?

- Neki ljudi tvrde da sam bio novinar, ali sad sam u penziji – umalo da joj kažem da sam se okačio o klin.

- Znači, vi ste penziner koji prima penziju?

- Nisam, ja sam penzioner koji ne prima penziju.

- Kako to ne primate penziju? - zbunjena je sutkinja.

- Presudom vaše koleginice sutkinje Vesne Sekulić, oduzimaju mi se dve trećine penzije koje idu u džep pesnikinji s Peščanika – iscrpno objašnjavam, dok ona nemoćno diže ruke u vazduh i odmah menja temu.

- Da li ste u rodu sa tužiocem – pokazuje sutkinja na penzionera koji je okačio klin na tašnu, Čedomira zvanog Čupić.

- Daleko bilo – kažem iskreno, umalo da se prekrstim.

- Odgovarajte kako treba – preteći će sutkinja. – Već sam vas opomenula. Dakle, jeste li u rodu sa tužiocem.

- Daleko bilo, nisam.

Vidim da bi me sutkinja odmah izbacila iz ove sale za igranke, ali mi daje još jednu šansu.

-  Jeste li u zavadi s tužiocem? – lukavo me mami sutkinja u klopku Snežane Malović.

- Definišite zavadu.

- Šta ste rekli?

- Rekao sam da definišete zavadu, jer, koliko znam, semantički, zavada je svađa, a ja s njim (pokazujem prstom na Čedomira) nisam ni mogao da svađam, niti mi je poznanik, ni drug, nije mi ništa, sem što mi je tužilac. Dakle, sumnjam da je zavada u pitanju...

- Lukoviću – odsečno će sutkinja – izađite iz sudnice. Izbačeni ste sa suđenja.

- Vi ste čovek s kojim se ne može razgovarati – dobacuje sutkinja.

- Tačno – rekoh i otvorih vrata.

Na terasi pravosudnog objekta zapalih cigaretu i počeh da razmišljam: gde li je danas Snežana Malović?

Osvrnem se i kao da osetim duh bivše ministrice pravosuđa koja je obavezno čitala Platona uz doručak.

Nešto kao pjesma „Spirit In The Sky“ koju je pjevao neosuđeni Norman Greenbaum!

 

Oceni 5