XXZ magazin preporučuje
The Lost Daughter

Photo: Yannis Drakoulidis/Netflix

Izgubljene ćerke i neprirodne majke

Film

The Lost Daughter (2021)

Rediteljski debi Maggie Gyllenhaal, za koji je napisala i scenario prema istoimenom romanu Elene Ferrante, donosi tihu, ali na više nivoa potresnu i otrežnjujuću priču o majčinstvu. Pratimo Ledu Caruso, u izvođenju očekivano odlične Olivije Colman, ženu na pragu 50-ih koja je došla na odmor u jedno grčko primorsko mestašce, u želji da bude sama, čita knjige, a pomalo i radi, budući da je profesorka komparativne književnosti. Dok posmatra ljude oko sebe, koji su uglavnom u grupi, primećuje mladu majku Ninu (Dakota Johnson) koja se brine o ćerkici, usput pokušavajući da nađe malo mira za sebe.

U Nininoj priči Leda naslućuje svoju, što pokreće niz asocijacija na njenu prošlost, školovanje, rano zasnivanje porodice i, najvažnije, odnos prema sopstvenim ćerkama. I dok je bila prisutna u njihovim životima, psihički i emotivno je bila odsutna, rastrzana između želja i mogućnosti, podjednako nejasnih. Leda za sebe kaže da je „neprirodna majka“, jedna od onih kojima ta uloga nije došla prirodno, ona kojoj nije proradio instinkt, koja se sa decom nikad suštinski nije povezala. Kao što, pretpostavljamo, ni njena majka nije sa njom, i tako unedogled, i tako dalje, generacijama.

Fenomen „neprirodne majke“ učestaliji je nego što nam se čini, a The Lost Daughter ukazuje i na to da majčinstvo nije neki magični poziv ispunjen ljubavlju i razumevanjem. I ne samo to – za neke ni u retkim momentima nije takav. Ispaštaju, zna se, deca, potpuno nesvesna toga da će sutra nastaviti taj niz i u nasleđe svojoj deci dati isto što su dobili od svojih majki – ništa. Međutim, ovaj film nije ni najmanje moralizatorski, tim pre ostavlja gorak ukus, uprkos mostu koji su odrasla deca kadra da naprave ka roditeljima.

È stata la mano di Dio – The Hand of God (2021)

Postoje svetovi u koje uđemo lako, kao u dobru pesmu, a baš je to ono što nudi najnoviji film Paola Sorrentina.

Istovremeno nežna i surova, ova priča o odrastanju liči na mnoge druge, ali za razliku od njih obiluje detaljima koji su poput slika, ili skulptura. U svakom slučaju umetničko delo, priča o porodičnom skupu neobičnih. I raniji filmovi ovog reditelja se vrte oko likova koji su veći od samog života, a često su u pitanju ličnosti koje su na ovaj ili onaj način odigrale neku važnu ulogu u istoriji. U ovom filmu bi to mogao da bude DiegoMaradona, ali na kraju to ipak nije.

Naš junak je tinejdžer FabiettoSchisa (FilippoScotti), kojeg je Sorrentino pravio po ugledu na samog sebe. Bez velikog napora nas uvlači u živu sliku, vraća u osamdesete godine prošlog veka, ali je nostalgija poslednja stvar koja nam pada na pamet – živopisni junaci bi mogli da budu deo bilo koje epohe, bilo kojeg sveta, bilo koje pesme, priče, filma.

The Man Who Sold His Skin (2020)

Film The Man Who Sold His Skin od originalne priče pozajmljuje ideju da čovek može da postane umetničko delo, ali je rediteljka Kaouther Ben Hania suštinu adaptirala tako da je od nje nastala potpuno drugačija priča. Film počinje kao mnoge druge priče o ratom zahvaćenim područjima, pa izgleda kao drama koja bi mogla da zadovolji apetite onih koji nesreću posmatraju s bezbedne udaljenosti. To se brzo menja, pa se film pretvara u satiru, u oštar komentar o izbegličkoj krizi, klasnim razlikama i tome kako se konzumira savremena umetnost.

Prirodno je da svako živo biće želi da pobegne iz situacija koje ga ugrožavaju. Niko se nikada nije pomirio s klopkom čije se metalno zubalo zarilo duboko u meso, da bi žrtvu zadržalo u mestu. Neki se na te zamke naviknu, pa nakon određenog vremena prestanu da ih primećuju, a pod sloganom „ko zna zašto je to dobro“. Sam Ali (sjajni YahyaMahayni) nije jedan od njih, pa ne preza ni od čega u želji da pobegne iz Sirije u kojoj se već sprema rat, i da se dokopa onoga što neki smatraju „slobodnim svetom“.

Više čitajte ovde.

Mot naturen – Out of Nature (2014)

Svakodnevni život je naporan, čak i kada se ne dešava ništa ekstremno. Živeti sa znanjem da vreme prolazi nikada nije lako, a kada se u to upleti poslovi i druge nevažne stvari, sve se još teže podnosi.

Martin odlazi u prirodu kako bi se opravio od obaveza i očekivanja, a gledalac dobija priliku da zaviri u ono o čemu razmišlja – među trivijalnim, naizgled nevažnim slikama, kriju se duboke misli o svetu i životu, o maskama i onome što se krije ispod.

Serije

Minx (prva sezona, 2022)

Iako pomalo podseća na Glow, Minx ima nešto svoje, inteligentno napisan scenario iz kojeg izviru duhoviti i kreativni junaci i junakinje. Svako je tu pronašao svoje mesto, čak i stereotipi koji na kraju i sami postaju sveži i originalni – neko ili nešto se uklapa u šablon samo do onog trenutka dok ne zađemo iza kulisa, ne upoznamo ono što ne znamo, jer jedino tako možemo da shvatimo da svako ima potencijal da bude drugačiji od svih.

Komedija u ovoj seriji često liči na stari recept, budući da dolazi iz konflikta. To što nešto raste na starijim temeljima ne znači da je zastarelo – sukob između dva dela ličnosti glavne junakinje svež je i duhovit, a spaja ih magazin koji aktivističko i feminističko pokušava da uklopi u pornografske potrebe običnih čitalaca/posmatrača, što je prilika za urnebesne trenutke.

Minx preispituje licemerje, dvostruke standarde, rasizam, homofobiju i najrazličitije stereotipe, a u momentu kada se svet menjao i kada su mnogi ustali u želji da ostvare osnovna ljudska prava.

Queer Eye: Germany (prva sezona, 2022)

Rijaliti serija Queer Eye, koja možda na prvi pogled izgleda kao televizijski kliše koji u prvi plan stavlja stereotipe, u sebi ipak nosi mnogo više, pa transformiše gledaoca, a da ovaj toga nije ni svestan.

Novi serijal nas vodi u Nemačku, pa kao i original gađa u samo srce muževnosti, a tako što je gej muškarcima, nebinarnim i *trans osobama dozvoljeno da dirnu u estetsku suštinu mačo subjekata. U tom procesu se potpuno transformišu načini na koje muškarci dokazuju da su muškarci, te im se trimuju brade, obrve i uši, peru kose, kako bi se uklopili u sliku sveta koja, a to je očigledno, najpre pripada njihovim kvir savetnicima.

Muškarac ovde više nije onaj koji demonstrira svoju muževnost tako što ostaje veran vrednostima svojih muških predaka, već pojedinac koji je voljan da se menja, pa makar i za određenu sumu novca ili kompletno renoviranje domaćinstva.

Killing Eve (četvrta sezona, 2022)

U verovatno najslabijoj sezoni dosad, Eve, Villanelle, Carolyn i ostatak ekipe se opraštaju od publike, nakon četiri turbulentne godine. Iako ovih poslednjih osam epizoda nisu na nivou onih s početka, skrojen je pristojan kraj, onakav kakav jedino i može biti.

Nakon ponovnog rastanka na kraju treće, te još jedne igre mačke i miša u novoj sezoni, Eve i Villanelle napravile su pun krug, a onaj krug zločina, zla, iskorišćavanja obespravljenih i špijunaže, kao da se nastavlja neometano. Linija između pozitivaca i negativaca lako se izbriše, dobro i zlo se prepliću, kao i nagon i dužnosti. Svako može biti i žrtva i dželat, no jedno od glavnih pitanja ove serije, a naročito poslednje sezone je i – mogu li ljudi da se promene. Šta ih tačno menja, u kojoj meri i nije li zaista odgovor tako patetičan poput onog – „ljubav“? Otkrijte sami i usput se dobro zabavite jer, kao ni prethodne, ni ova sezona nije lišena (crnog) humora i bizarnosti.

Knjige

Bisera Alikadić „Kraljica iz dvorišta“

„Teško je zaključiti jesu li štipaljke sretne. Štipaljke čuvaju rublje i uvijek su gole. Sigurno im je najljepše u ljetnimmjesecima. Pogotovo kada se na užetu nalaze one same, bez rublja. Tada ih vjetar slobodno njiše i one plešu svoj ples“. (odlomak)

Viktor Igo „Zvonar Bogorodičine crkve“

Još jedan od onih klasika koji se ipak retko čitaju govori u prilog tome da velika dela ne umiru, bilo da je reč o knjizi, katedrali, ili pak požrtvovanosti i borbi za pravdu. Čuvena priča o Kvazimodu i Esmeraldi zapravo je priča o ljudskoj vrsti, borbi protiv sistema u kojem vlada zakon jačeg. Ta borba je neprekidna, a Igo ju je opisao dajući neponovljivu sliku srednjovekovnog Pariza, očaravajuću u svoj lepoti i užasu.

Pesme

Pink Floyd – Hey, Hey, Rise Up!

Bend se ponovo okupio i po prvi put od 1994. izdao novu pesmu u znak podrške Ukrajini i protesta protiv ruske invazije. U pesmu su inkorporirali poznate ukrajinske melodije i refren grupe Boombox.

Gracie Abrams – Block me out

Mlada nada Gracie Abrams je već bila gošća ove rubrike i biće uvek kada za to bude prilike – nedavno je objavila prvi singl sa debitantskog albuma koji bi tek trebalo da se pojavi. Pesma se zove Block me out, a nastala je u saradnji sa Aaronom Dessnerom.

Nostalgija

Troiscouleurs: Bleu – Three Colors: Blue (1993)

Uvek je dobro vreme da se podsetimo baš svega što je radio veliki KrzysztofKieslowski. Three Colors: Blue je priča o gubitku, o tugovanju, o patnji, a ne raste iz dijaloga, već iz savršeno isplaniranih postupaka koji se lako pretvaraju u filmske scene.

Kratki film

Sikumi – On the Ice (2008)

Apuna sasvim slučajno postaje svedok ubistva. Ubicu dobro poznaje – u pitanju je komšija, prijatelj po imenu Miqu. Zanimljiva priča o tome da se zločini dešavaju svuda, čak i u ledenim pustinjama.

Dokumentrani film

Iris (2014)

Legendarni dokumentarista Albert Maysles napravio je film o ikoni mode – Iris Apfel, koja je u trenutku snimanja imala 93 godine. Iz toga je nastala priča o Njujorku, modi, ali i o ljubavi prema životu bez koje i nema života.

Horor

Kubei - The Sadness (2021)

Surov, krvav i neprijatan, ovaj film kipi od nasilja. Opasna zaraza Taipei pretvara u grad ekstremnog nasilja i straha, haos koji guta obične građane. Odvratan u svakom smislu, sasvim sigurno će postati jedna od važnih tačaka u horor istoriji.

Video igre

Lost Ark: Trejler obećava uzbudljivu avanturu

O video igri Lost Ark se priča još od sada već daleke 2014. godine, pa su je još tada opisivali kao ARPG koji odlično izgleda.

Pričalo se i da su developeri preterali (ali na dobar način), te da nova igra liči na Diablo. LostArk je izašla tek 2018, ali samo u Južnoj Koreji. Potom se na nju zaboravilo, a interesovanje je ponovo privukla tek sredinom 2021. godine, kada je Amazon najavio da se udružuje saSmilegate RPG, a kako bi LostArk stigla i u Sjedinjene Američke Države.

Tako su zainteresovani mogli da je testiraju već u novembru 2021. godine, nakon čega su mnogi zaključili da je igra i dalje sjajna, uprkos tome što je od prvog pomena prošlo više od sedam godina. Igrači imaju zanimljive izbore, pa na primer mogu da jašu ili konja ili oblak. To na prvi pogled može da deluje preterano, ali atmosfera i lepo nacrtani junaci izazivaju poprilično zadovoljstvo.

U novom trejleru može da se vidi tok igre, a na Steam i Amazon je stigla 11. februara.

*Kontrapreporuke

Ćutanje - The Silence (prva sezona, 2021)

Kao da se Močvara povampirila, doduše s boljim šminkerima. Trapavo, predvidivo, s puno loše glume. Drugim rečima: gubljenje vremena.

The Gilded Age (prva sezona, 2022)

Kako je američko društvo sazdano na individualizmu, kapitalizmu i ostvarenju sna, takozvani self-made čovek koji se snađe, uspe da zaradi i bori se svim silama za opstanak, predstavlja pozitivnu i figuru za ugled. Taj ugled pak malo teže stiče isključivo novcem, jer prijem u elitne krugove odobravaju veterani društvene scene. Naravno, niko se ne pita kako je iko od njih došao do bogatstva, ćute i stari i novi. Raspravlja se samo o (ne)ukusima i kičeraju, tu i tamo o osećanjima koja ispare čim se ukaže neka poslovna prilika.

I tako, tokom devet dugih epizoda gleda se samo ko će koga i kako verbalno da ponizi, ko će prisustvovati balu i biti primljen u visoko društvo, koja je gospođa organizovala bolju dobrotvornu aukciju, ko će se za koga udati i zašto ne... Ima duhovitih replika po ugledu na one Maggie Smith iz Downton Abbey, štaviše, dosta toga podseća na tu seriju, ali nije joj ni prići, uprkos tome što im je kreator isti – Julian Fellowes. Nije da favorizujem kolonizatore mekog srca, ali ova američka verzija jednostavno ne valja. U Downton Abbey su se prolivali i krv i suze, raspravljalo se o politici i društvenim pitanjima, išlo u rat - što klasni, što Veliki. Sekirali smo se za te likove, oplakali onolike smrti, brinuli za poslugu, uvek nam je bar jedna sestra išla na živce... Nešto se dešavalo! U The Gilded Age – ništa. I ni za koga ne marimo.

Iako su glumci dobri, nekoliko ha-ha momenata ne može da nosi šuplju priču od koje svaka sapunica ima bolji zaplet. I The Gilded Age bi bila bolja serija da je čistokrvna telenovela, melodrama, bilo šta osim pokušaja ozbiljne dramske serije bez radnje.

Više čitajte ovde.

 

Oceni 5