Dragomir Anđelković: I ovaj kamen zemlje Srbije, Republike Srpske, Crne Gore…

Znači, da parafraziram i delom citiram Đuru Jakšića, svaki kamen ove naše zemlje „otadžbina je Srbina“ i drugih građana koji u njoj žive. Ali isto tako za srpski narod u Srbiji i van nje zavetnu zemlju predaka (otadžbinu) predstavljaju i prostori u okruženju gde su Srbi istorijski gledano autohtono stanovništvo makar danas tamo ne predstavljali većinu, a tim pre kada su i dalje ozbiljno zatupljeni i još uz to politički-teritorijalno organizovani. Ukratko, otadžbina je za nas, i moralno i sa stanovišta Ustava, višeslojni pojam. Ne sme drugačije da bude! Uz to idu različite kombinacije prava i obaveza, ali kako god bilo sveobuhvatna ljubav bi morala da se podrazumeva. Kada se radi o samoj Srbiji, tu su stvari same po sebi jasne. Dužni smo i kao građani, i kao pripadnici srpskog naroda, da učinimo za nju sve što je u našoj moći. Kako sistemski tako i individualno. Na sledećem nivou je Republika Srpska, koja je za nas zapadna srpska država a sama Srbija je, kao garant Dejtonskog sporazuma, ujedno i jemac njenog opstanka. Dužna je da je brani kao i samu sebe a srpsko društvo u tome mora da bude podstrek (i opomena) zvaničnicima. Naš patriotizam mora da obuhvati i srpsku zemlju Crnu Goru, naravno uvažavajući njen sadašnji državni i – šta god mislili o titoističkom i postitoističkom ento-menadžmentu – nacionalni karakter.
Politički analitičar višeslojnog tipa, u tekstu "Razdvajanje srpskih ocila" crta mapu srpske otadžbine koja je uvek malo veća nego što je u realnosti, ne odustaje od programa "svi Srbi u jednoj otadžbini" za šta se, valjda, borio i tokom ratova devedesetih i više puta nastradao; njegovoj feli koja bi stalno da tuđe sinove sprema za nove bitke, valjalo bi reći ono što su deca po Beogradu između dva rata dobacivala raznoraznim militantnim pozivarima na rat: "Čiča, jesi ti onaj što si poginuo na Kajmakčalanu?", Pečat, 8. decembar

11.12.2017.


Sve izjave
Oceni 5