Filip Rodić: Ljubavni jadi velikog Srbina

Ne čudi što kosovski Albanci, uvereni da se i ova nagrada, poput priznanja njihove nezavisnosti, može povući, raspisuju kojekakve peticije. Ne čudi ni što su protiv toga Šefik Džaferović, „Majke Srebrenice“ ili hrvatsko Ministarstvo spoljnih poslova. Čudno je i poražavajuće što i neki unutar srpskog društva imaju istu alergiju kao i svi prethodno navedeni. Tako su se pisac Ivan Ivanji i izdavač Gojko Božović složili da je Handkeova ljubav prema Srbiji, Srbima i srpstvu samo plod njegove potrebe da „neprestano provocira javnost“, te da bi da je Srbin, kako je Ivanji rekao, „stoprocentno bio za Albance“. Kakav je to „prelom mozga“ kada je neko prosto nesposoban da shvati da bi bilo ko razuman mogao da iz nekog principa i smislenog stava bude uz Srbe? Ne mogavši, za razliku od Ruždija, da mu oduzmu nesporni intelekt, a istovremeno niti da pojme da iko zdrav može voleti i razumeti ovaj narod, oni to pripisuju njegovoj ekscentričnosti, ludilu, nekontrolisanoj potrebi za provokacijom. Jer ko bi normalan mogao da voli „rupčagu“ poput Velike Hoče i krezube i zatucane žitelje te kosovske enklave? Ko normalan može da misli da Velika Hoča može biti „mesto sa Božjim blagoslovom, ali puno nesrećnih ljudi“ i da „voli da razgovara i pije vino sa tim ljudima“, kao što je Handke rekao.
Vučelićev kolumnista, nagovarač na smrt, koji se proslavio predviđanjem da će obnovljena katedrala Notr-Dam imati minarete, brani Handkea do poslednje ćelije prelomljenog mozga, ne razumevajući uopšte njegovu “ljubav” prema Miloševićevom režimu i imaginarnoj srpskoj Arkadiji, Pečat, 18. oktobar

23.10.2019.


Sve izjave
Oceni 1.6666666666667