XXZ Izjave dana

Da li je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije znalo za dolazak Bernara Levija, koji je juče na festivalu dokumentarnog filma Beldocs dobio tortu u lice i da li je Ministarstvo imalo neki stav povodom posete? Levi je najeminentniji srbomrzac koji ne samo da je podržavao bombardovanje SRJ i sve antisrpske projekte već je i lobista kosovskih Albanaca. Njemu je trebalo da bude uskraćena poseta Srbiji. Zašto Levi, ali i Toni Bler koji je do skora bio savetnik Vlade Srbije, nisu proglašeni za "persone non grata"?

Teško je zamisliti da bi se Tadić usudio – čak i da je imao nameru – da povlađuje velikoalbanštini u meri u kojoj je to činio Vučić, opet zbog prisustva jakog, brojnog i relativno homogenog nacionalističkog bloka koji bi se tome suprotstavio. Isto tako je teško zamisliti da bi Tadić povlađivao Đukanoviću u meri u kojoj je to činio, i čini, Vučić. Naprotiv, na osnovu Tadićeve očigledne antipatije prema Đukanoviću, kao i konkretnih koraka koje je preduzimao radi podrške pro-srpskim snagama u Crnoj Gori – može se zaključiti da bi Đukanović imao daleko više problema sa Tadićem na vlasti u Srbiji nego sa Vučićem. Pa čak i da su Tadiću zapadnjaci zavrnuli ruku i naterali ga da promeni ploču – što je bila sasvim realna mogućnost – teško da bi mogao da, sa stanovišta zapadnih, pro-NATO interesa, bude kooperativniji u pogledu Crne Gore nego što je to bio i jeste Vučić.

Srbija je mnogo izgubila tokom devedesetih godina prošlog veka. Ipak, stvorili smo Srpsku i Srpsku Krajinu i branili smo ih uprkos najtežim sankcijama u istoriji Čovečanstva (koje su trajale punih osam godina) i vojnom napadu najmoćnijeg vojnog saveza na svetu. Izgubili smo mnogo – Srpsku Krajinu, Kosovo i Metohiju ali nešto smo i sačuvali. Odbranili smo ponos, dostojanstvo i Republiku Srpsku. Najveći naš gubitak nije progon naroda Krajine, jer branili smo se dokle god smo mogli uprkos svemu pa i izdaji. Naš najveći gubitak je obespravljivanje Srba u Crnoj Gori do koga ne bi došlo da su srpske vlasti videle u Đukanoviću ono što jeste, umesto partnera i saučesnika. Zato je buđenje Srbije pola te neophodne internacionacionalizacije.

Nije potpuno jasno zbog čega su, srpski vodeći političari nakon Miloševića, najvećim dijelom bili fascinirani Njemačkom. To je nelogično jer je u posljednjih sto godina, Njemačka, na razne načine, uništavala Srbe koji su joj posvuda kvarili račune, posebno u dva svjetska rata. Možda je toj fasciniranosti uzrok tome i činjenica, što je Njemačka najmoćnija zemlja Evropske unije, a srpskim političarima su u zadnjih 15 godina puna usta Evrope; barem tako pričaju.

Za nas, EU je postala zatvor za narode, koji se ruši. Volimo srpski narod. Ako Srbija ikada uđe u EU, izgubiće svoju dušu i sudbinu, nastavljajući veoma negativan ciklus koji je započeo NATO bombardovanjem. Treba s ponosom da pokušate da obnovite odnose sa vašim prirodnim saveznicima umesto da se sve više savijate pred globalističkom elitom. (…) Najuticajniji mediji, zaista često, izvrću njene reči, što unosi konfuziju. Njena namera nije da deportuje strance. Ona samo želi da osigura poštovanje zakona. Ilegalni imigranti će biti vraćeni u svoje zemlje.

Darvinova teorija vređa vernike SPC i ja sam prvenstveno zbog toga mišljenja da bi je trebalo ukinuti iz nastavnih programa. I da vam kažem, teorija evolucije i tvrđenja da je čovek nastao od majmuna vređa sve vernike, a ne samo pravoslavne.

Sva istraživanja našeg javnog mnjenja ne dvosmisleno pokazuju da je više od 7o posto stanovništva protiv ulaska u NATO pakt, ali Nikola Samardžić se ne obazire na ovu opšte poznatu činjenicu, njemu je jedino važno da ispuni svoj propagandistički zadatak i da nama manje pametnim i brzim pripadnicima srpskog naroda „objasni“ Milovu poruku Srbiji. Ma koliko se trudio, to je ipak uzaludan posao jer agresija NATO Pakta na Srbiju i Crnu Goru je dovela u pitanje i opstanak ovog Pakta ali ostala je u sećanju kao nepravedno kažnjavanje našeg naroda čije ubilačke posledice i dalje traju. Zato u Srbiji niko i ne pomišlja da u skorije vreme pokreće pitanje ulaska u ovaj vojno politički savez.

Ako je jedan Vuk uprošćavanjem srpskog jezika i pravopisa krnjio srpski jezik i pravopis, uveo nas u jezički problem sa Hrvatima, doveo do preimenovanja srpskog jezika i latinizacije pisma, trebamo li da ćutimo pred drugim Vukom u folklornom srpskom ruhu koji dovršava nedelo svog duhovnog prethodnika, prizivajući dobrovoljnu konačnu kulturnu i jezičku latinsku okupaciju Srba? Prema jugoslovenskom mejnstrimu mrzitelja svega srpskog i pravoslavnog, treba izvrgavati ruglu sve što je u srpskoj istoriji i kulturi “sveto i čestito bilo, i milome Bogu pristupačno”, kao što radi Drašković u svojim romanima, sada štampanim na latinici.

Na Cetinju je, de fakto, potpisana aneksija Crne Gore. Nikako drugačije se ne može tumačiti činjenica da je Skupština Crne Gore jednoglasno, sa 46 glasova, usvojila Predlog zakona o potvrđivanju Severnoatlantskog ugovora, kojim se obezbeđuju uslovi za pristupanje Crne Gore NATO savezu.

Kada psa tuku palicom (u Koreji, recimo, kako bi mu meso bilo mekše za jelo) da bi se spasao, on mora da zagrize ne palicu ili ruku već grlo zlotvora – kažu Rusi. Moskva je spremna da svakog mogućeg napadača i zlostavljača bije ravno u glavu. A Beograd pod očiglednim udarcima palicom – i najavama da će ih biti još – ćuti. Dokle tako? Dok i naše meso sasvim ne omekša?