XXZ Izjave dana

Dragoslav Bokan: Kosovski boj u Slavoniji

Boj na Kosovu traje još od četrnaestog veka i svako srpsko pokolenje je učestvovalo, na svoj način, u njemu. Tako i mi. Kosovski problem će biti rešen u odnosu na naše rodoljublje, junaštvo i spremnost da se borimo za očuvanje Svete Zemlje u našoj Otadžbini.

28.10.2019.

Milorad Komrakov: Pravda za Milanovića

Već dve decenije proganja me jedna misao - da li je neko u mojoj bivšoj kući znao da će zgrada biti bombardovana. Čak i da je znao, zašto o tome nije obavestio glavnog urednika Informativnog programa i ljude koji su i brojčano i programski bili najviše eksponirani tih ratnih dana. Da li su radnici žrtvovani? Ne znam i ne mogu nikad u to da poverujem. Da li je neki zaludeli um u političkom vrhu zemlje zaista razmišljao da bi pogibija radnika RTS mogla da zaustavi dalja bombardovanja i samu agresiju na SRJ? Ako je bilo takvog razmišljanja, kako to dokazati? Srpska javnost ima pravo da zna ko je zločinac koji je naredio da se gađa zgrada u Aberdarevoj, u trenutku kada je znao da u njoj ima ljudi koji rade svoj posao.

25.10.2019.

Filip Rodić: Ljubavni jadi velikog Srbina

Ne čudi što kosovski Albanci, uvereni da se i ova nagrada, poput priznanja njihove nezavisnosti, može povući, raspisuju kojekakve peticije. Ne čudi ni što su protiv toga Šefik Džaferović, „Majke Srebrenice“ ili hrvatsko Ministarstvo spoljnih poslova. Čudno je i poražavajuće što i neki unutar srpskog društva imaju istu alergiju kao i svi prethodno navedeni. Tako su se pisac Ivan Ivanji i izdavač Gojko Božović složili da je Handkeova ljubav prema Srbiji, Srbima i srpstvu samo plod njegove potrebe da „neprestano provocira javnost“, te da bi da je Srbin, kako je Ivanji rekao, „stoprocentno bio za Albance“. Kakav je to „prelom mozga“ kada je neko prosto nesposoban da shvati da bi bilo ko razuman mogao da iz nekog principa i smislenog stava bude uz Srbe? Ne mogavši, za razliku od Ruždija, da mu oduzmu nesporni intelekt, a istovremeno niti da pojme da iko zdrav može voleti i razumeti ovaj narod, oni to pripisuju njegovoj ekscentričnosti, ludilu, nekontrolisanoj potrebi za provokacijom. Jer ko bi normalan mogao da voli „rupčagu“ poput Velike Hoče i krezube i zatucane žitelje te kosovske enklave? Ko normalan može da misli da Velika Hoča može biti „mesto sa Božjim blagoslovom, ali puno nesrećnih ljudi“ i da „voli da razgovara i pije vino sa tim ljudima“, kao što je Handke rekao.

23.10.2019.

Ljiljana Habjanović Đurović: Ne dam Kosovo ni po cenu prevoda

Od junakinja svojih romana, koje su bile istorijske ličnosti, naučila sam da "duša nije maramica od mletačke čipke koja se prodaje na trgovima" i da "ne treba odbaciti darove Božje da bi se primili darovi carski". Iz Jevanđelja sam naučila da "ne vredi čoveku da zadobije čitav svet ako duši naudi". Trudim se da živim po tom znanju. Da me je to koštalo, jeste. Možda su najznačajnije neke prilike za veću afirmaciju u inostranstvu koje sam, svesna šta činim, pokvarila zato što nisam htela da pristanem na ono što bi u suštini bilo odricanje od Kosovskog zaveta i pravoslavlja. Kada osetim da sam platila cenu ja kažem: Oni rade svoj posao, ja radim svoj. A Bog sve vidi. I idem dalje, putem koji sam davno odabrala. Verujem da on vodi ka Gori.

22.10.2019.

Milovan Vitezović: Dogodila nam se knjiga

Knjige našeg naroda i u slavi i u stradanju delile su njegovu istorijsku sudbinu. U slavi slavio se narod u knjigama. U stradanju prvo su i brže stradavale knjige. Robovao je narod, robovale su i knjige. Selio se narod. Selile su se i knjige. Bilo je teško do opstanka naroda. Knjigama je bilo teže. Nestajale su ili im se gubio trag.

21.10.2019.

Miloš Biković: Zamoliću Putina da me upozna s Onjeginom

Mislim da čovek ne treba da govori o svojim kvalitetima, stavovima, principima i integritetu, zato što ih na taj način umanjuje, ali s obzirom na to da radim posao koji od mene zahteva da se ljudima obratim i na ovakav, direktan način, kao što je intervju, moram da kažem da, bez obzira na to koliko čovek radio na sebi, što je preduslov bez kog ne može da se uspe, i ma koliko bio talentovan i nadaren, bez Božije volje je nemoguće išta postići. (…) Onjegina bi mi bilo teže da igram (nego Putina), jer ga nisam upoznao.

18.10.2019.

Nikola Malović: U tri lepe Srbije

Kao što se svemir sve više širi, tako se i Crna Gora sve brže odvaja od Srbije. Na putu "u tri lepe".

17.10.2019.

Gojko Đogo: Nobelov melem za genocidnu dušu

Narod iz Velike Hoče i sa obala Dunava, Save, Morave i Drine deli veliku radost sa svojim velikim prijateljem. "Nobel" je mala uteha za sve nepravde nanete najvećem živom piscu. Srpski narod ga je odavno usvojio i bratski dočekivao na njegovim zimskim i letnjim putovanjima kroz Srbiju i Srpsku. Od danas će ga još više voleti i više čitati. Evo, malo melema i za našu dušu.

16.10.2019.

Peter Handke: Milošević, Karadžić i ja smo bili u pravu

To što sam dobio Nobelovu nagradu dalo mi je jedan nesvakidašnji osećaj slobode, kao da sam, na neki način, dokazao svoju nevinost. Zbog svega onoga što sam, iz drugačijeg ugla, pisao o građanskom ratu u Jugoslaviji, bilo je mnogo buke, i ja to razumem. Zato mislim da je odluka Švedske akademije bila veoma hrabra.

15.10.2019.

Bećir Vuković: Handke u haškom ispaštalištu

Razgovarajući sa Miloševićem u dvorištu Haškog ispaštališta, hladna vjetrina sa Sjevernog mora, rasijecala je riječi. Kroz sukob slika i riječi, sa jarkim plamenovima kose na vjetrini, Handke se odjednom zagledao u jednu travku, koja je rasla uz betonski zid zatvora. I dok su razgovarali pjesnik i robijaš, povijajući se pred hladnom vjetrinom, nije iščeznulo u značenju bivstvo vlati trave. Život je život uprkos životu. Kroz huk vremenovanja vremena prolaznosti, u dvorištu betonskog ispaštališta za Srbe, nemaše viška slika smrti. Sa nekoliko riječi iscrtana blizina.

14.10.2019.