XXZ Izjave dana

Danilo Babić : Pravi čovekoljubac ne pomaže ljudima

Kosmopolitske suze Druge Srbije ne predstavljaju odraz altruizma već patološku želju da budemo „kao sav normalan svet“, čitaj Zapad. Te suze su odraz nemoći usled zarobljenosti između kompleksa više vrednosti (prema vlastitom narodu) i kompleksa niže vrednosti (prema Zapadu). Njihov cilj nije borba za civilizacijske vrednosti, prava vijetnamskih radnika, poljskih ili srpskih žena. Cilj je neprestano podrivanje srpske političke pozicije koja se polako odmiče od Zapada i dalje razaranje društvenog tkiva.

24.11.2021.

Leonid Rešetnjikov: Sedi, dete, da ti kagebeovac objasni neke stvari

Lepo mi je ovde, pogotovo posle dve godine koje sam proveo uglavnom u lečenju i rehabilitaciji. Napisao sam i knjigu memoara “U senci i na svetlu – linija života obaveštajca”. Celo poglavlje posvetio sam periodu rada u Beogradu i Jugoslaviji osamdesetih godina prošlog veka. Pišem i o pokojnom patrijarhu Irineju, koji me je odlikovao Ordenom Svetog Save drugog stepena. Smatram da su Srpska pravoslavna crkva i vera osnovna srž srpske nacije. Zato sam na korice svoje knjige stavio fotografiju gde se iza mene vide Beograd noću i Hram Svetog Save, a s leve strane su bugarske planine jer sam i u Bugarskoj mnogo radio. Pre dve godine, doduše, dobio sam 10 godina zabrane ulaska u Bugarsku.

23.11.2021.

Slobodan Antonić: Tri livade, nigde Srba nema

U Beogradu je sasvim normalno da Privredna komora Srbije reklamira ekonomski patriotizam (akcija brendiranja „Čuvarkuća“) tako da u sloganima baš nijednom ne upotrebi pridev srpski – „Biraj plodove naše zemlje, našeg sunca, našeg neba, naših ljudi…!“, a u spotovima da ne upotrebi baš ni jedan simbol Srbije ili srpskog identiteta. Nas su sve proglasili zločincima, a pristanak na tu stigmu za sve u Srbiji (osim za sebe, naravno) daje, uporno i sa slašću, privilegovana kasta drugosrbijanskih selebritija.

22.11.2021.

Nikola Malović: Izdali me episkopi, izdao me mitropolit

Misterija koja me u ovom istorijskom trenutku mori je od teološke prirode i tiče se odgovora na pitanje zašto su se, uprkos oprečnim medicinskim motivima, neki ortodoksni velikodostojnici ipak inicirali neispitanom tečnošću koja se, samo zato što se u tijelo unosi iglom, naziva vakcinom? Ko sam ja da tumačim postupke hirotonisanih velikodostojnika? Usudio bih se eventualno, pa i to nevoljko, što kažu braća Hrvati, da tumačim osmijehnutog ekumenistu papu u sinagogi i džamiji, i u afričkom plemenu gdje mu tamošnji robovi novog svjetskog poretka na domjenku udaraju u tam-tam bubnjeve, u scenama gdje blagosilja gejeve i rodno ravnopravne gejevke, gdje poziva na vakcinaciju, gdje se kaje zbog pedofila u svećeničkim odorama, gdje suzama puni lakrimarije zbog milijuna umorenih američkih domorodaca i domorotkinja… i tako do u beskraj medijima zanimljive transformacije „svetog oca“, od poglavnika do pokajanog savremenika. No kako tumačiti vakcinisanog mitropolita crnogorsko-primorskago? I ine vladike, i one svetogorske igumane koji, za razliku od većine na Atosu, izričito nisu kazali da se protive vakcinaciji?

18.11.2021.

Novica Antić: Nikad nisam video taj nacionalizam

Veliko pozorište traži veliku zemlju. Dobro pozorište u malim zemljama je - slučajnost. Nekada se stvaralo na fonu vrlo jasne ideologije. Već od kraja 90-tih živimo u društvu koje,zapravo, nema izraženu ideologiju. Tako, ne možete da budete ni apologeta ni umetnički oponent. Današnja ideologija, kao uostalom i čitave Evrope, ideologija je preživljavanja.

17.11.2021.

Radomir Jovanović : Važno je zvati se Milutin

Iako je i sam Jezdić uoči premijere priznao da sumnja može li izneti tako zahtevnu ulogu i da li je uopšte dostojan da makar i na dva sata bude Milutin Ostojić, nesumnjivo se ispostavilo da je dorastao zadatku. Podrhtavanje u njegovom glasu u ključnim sekvencama predstave; uzdasi i suze koje odaju čistu emociju a ne dug glumačkoj profesiji; i na kraju visoko podignuta šajkača tokom poklanjanja publici – sve to govori da je Jezdić istinski „osetio“ Milutina i svu dubinu tragike njegove junačke epopeje. (…) Od momenta kada je Milutin shvatio da je u rat poslat kako bi oslobađao svoju „braću“ koja, velikog li paradoksa, svom silinom jurišaju i pucaju na njega, od scena strave i užasa po Mačvi i Jadru gde je čuo kako su „Švabe koje pričaju naški“ silovale žene, vešale starce i klale decu, i njemu, kao i čitaocu (odnosno gledaocu), postalo je jasno u kakvoj se istorijskoj zabludi, oličenoj u stvaranju južnoslovenske države, našao dobroćudni Srbin iz Šumadije. Ova predstava na jedan pitak ali upečatljiv način prikazuje mazohističku besmislenost jugoslovenske ideje kojoj su jedino Srbi iskreno težili, a obezdržavljeni ostatak Južnih Slovena na nju gledao kao na usputnu stanicu ka svojim nacionalnim državama. A do te stanice lokomotivu zajedničkog jugoslovenskog voza su po krvavoj pruzi svojim golim rukama i izmučenim telima gurali jedino Srbi, dok su ostala „braća“, neiskaljana i neokrvavljena, mirno sedela u kupeima, čekajući da ih naivni „srbijanski gedža“ sprovede do izbavljenja. (…) Jer kad se sve sabere i oduzme, svi smo mi – Milutin!

16.11.2021.

Radmila Petrović: Ne želim da znam ko je Ratko Mladić

Ja uvek istražim po internetu kada je neka tema u pitanju, a onda pitam i svoje roditelje šta o tome misle. Pitala sam tatu ko je Ratko Mladić, a on mi je rekao: “Kako ko je Ratko Mladić, on je naš vojskovođa, on je branio našu zemlju.” A ja sam ga pitala, kako kad je osuđeni ratni zločinac u Hagu, moj otac je rekao: “Sve su njih tamo oterali, oni hoće da nas unište. Zar ti ne vidiš, svi su protiv nas, sve to ima na televiziji”. Narod ne zna šta je istina. Ja ne znam detalje o ratovima 90-ih, ali osećam veliku tenziju oko toga i zato biram da se dodatno ne informišem. Nešto treba preduzeti da se očistimo od te mržnje, koju i danas svi osećamo kao samodestrukciju.

15.11.2021.

Matija Bećković: Ćeram po kućama

Za budućnost Crne Gore najzabrinutiji su oni koji su na njen račun živeli i još ne znaju gdje bi preleteli, kao kad se prelazi iz firme u firmu. Sad je drugo poluvreme kad „ćerani ćeraju one koji su njih ćerali“.

10.11.2021.

Ava Evgipije: Decu nam nećete vakcinisati

Najopasnije, u ovom trenutku, jeste da se vakcinišu deca. Virus po njih ne predstavlja opasnost, i ako se zaraze novim varijantama SARS-2 koje će se svakako pojavljivati svake zime, počećemo da ustanovljujemo – preko njih i onih koji još nisu vakcinisani – slojeviti imunitet koji je jedini način da se dugoročno suprotstavimo virusu SARS-2. No, sve dok je vakcinašima dozvoljeno da i dalje sprovode svoju radikalnu i sve suludiju kampanju, ništa se neće poboljšati. Zapravo, njihovi postupci rizikuju da dovedu do polutrajnog stanja pandemije za buduće naraštaje.

09.11.2021.

Slobodan Antonić: Rimtutituki, konaszavadizam i zasvejekrivmiloševićizam

E, moj druže beogradski, „svemu je kriv Milošević“, „boli me patka za sve osim za moju patku“, dok Davor Gobac, Psihomodopop, u isto vreme peva Hrvatska mora pobijediti!, cela agramerska estrada Moja domovina, u Zg. se na trgu ori Ruža Hrvatska, Dino Dvornik i Jura Stublić obilaze bojišnicu i hrabre zenge da izdrže u Domovinskom ratu… A u Beogradu – rimtutituki. Jugobumerska razmažena derišta, koja ništa ne znaju, koja nizašta ne haju, tada su glumila Vudstok i decu cveća, a danas glume konaszavadizam i zasvejekrivmiloševićizam.

08.11.2021.