XXZ Izjave dana

Stičem utisak da, vođena emocijama, domaća javnost aktuelna dešavanja u Ukrajini ne tumači na posve pravilan način. Rusija je konačno prešla sa reči na dela, pokazavši da ima svoje „crvene linije“ i da nikome neće dozvoliti da ih pređe, pa ni po cenu rata, posebno zbog toga što je ovog puta spremna da zaštiti svakog Rusa u Ukrajini. To je ozbiljan i ogroman iskorak u odnosu na godine iza nas, obeležene prevashodno ruskim javnim osudama akcija Zapada usmerenih protiv drugih suverenih država ili protiv same Rusije.

Rat protiv Rusije vodi se vjekovima, pri čemu su Napoleonov pohod 1812, pa Veliki rat 1914, pa Hitlerova vojna 1941. – tek pokušaji da se zauzme ono što Zapadu organski smeta, ne da mu mira, iritira ga, posebno danas, kada se čak i u vesternizovanoj Moskvi ljube ikone, dok se ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku nalazi skulptura satanske himere.

Handke je naš sabrat i mi ga smatramo srpskim pesnikom. On je to postao u najtežim vremenima za srpski narod kada se to malo ko usudio a sebe je najviše ovenčao svojim putovanjima po Kosovu, po Velikoj Hoči gde je spavao u nekom krevetu slušajući ptice kako pevaju. Kazao je da je srpski narod na Kosovu najusamljeniji narod u Evropi. Danas se baš na pravom mestu, u Matici srpskoj, njemu odaje počast.

Megalopolis mrzi Rusiju zato što Rusija nije Megalopolis. Ona nije zagazila u sferu antihumanizma i zato (p)ostaje civilizacijska alternativa Megalopolisu. Iz tog razloga Megalopolis razvija rusofobiju do granice kada više nije moguće navesti nijedan argument zašto, primera radi, nekog Rusa u Londonu ne bi trebalo na licu mesta likvidirati, ako bi se otkrilo da je Rus. Ili ga, u napadu „milosrđa“, ostaviti bar bez imovine i deportovati. Pri tome, ne treba zaboraviti da Velika Britanija nije u ratu s Rusijom. Ali Megalopolis jeste.

Ako ona (BiH) odluči da bude članica bilo čega to je unutrašnja stvar. Ali druga stvar je naša reakcija. Na primeru Ukrajine mi smo pokazali šta očekujemo. Ako bude pretnja, mi ćemo reagovati.

Kolektivni Zapad pokušava da podeli naše društvo, spekulišući o vojnim gubicima, o društveno-ekonomskim posledicama sankcija, da izazove građanski sukob u Rusiji i, koristeći svoju petu kolonu, nastoji da ostvari svoj cilj. A cilj je samo jedan, već sam govorio o tome – uništenje Rusije. Ali svaki narod, a još više ruski narod, uvek će moći da razlikuje prave patriote od ološa i izdajnika i jednostavno ih ispljune kao mušicu koja im je slučajno uletela u usta, pljune na ulicu. Uveren sam da će ovakvo prirodno i neophodno samopročišćenje društva samo ojačati našu zemlju, našu solidarnost, koheziju i spremnost da odgovorimo na sve izazove.

Jer ovo je rat Bića s nebićem. Ovo se rusko Biće vraća na svoje zakonito mjesto prebivanja: od Donjecka i Luganska na Volnovahu i Slavjansk, pa u Herson i u Odesu, u Harkov i Poltavu. Moji vojnici koji su iz tih mjesta telefoniraju i pričaju da ljudi u tim gradovima plaču od sreće što se Rusija konačno vraća. Govore da su tamo živjeli kao u nebiću, a evo – vraća se Biće! Rusko, neizdrživo rusko, nesrećno, dramatično, rod rođeni! Biće koje jeste bez obzira na sve, koje zato i jeste – kao što je pisao Dostojevski – što mu stalno prijeti nebiće.

Aleksandar Vulin, ministar unutrašnjih poslova Vlade Srbije, rekao je: „Srbija neće postati deo kolektivne antiruske histerije… Nismo stali mirno i poslušali naređenje NATO-a, nismo uveli sankcije Rusiji. Nećemo otimati imovinu Ruskoj Federaciji, nećemo rusku decu izbacivati iz škola, a Ruse iz restorana, nećemo zabraniti nijedan ruski medij.“ Dva dana posle zabrane na istoj RT televiziji i na istom „Sputnjiku“ mogla je „tante Ushi“ da vidi i čuje masovni odgovor srpskog naroda na ulicama slobodarskog Beograda na njenu intoksikaciju, koja je, kako je i predvideo Gutijeres, imala totalno kontraproduktivno dejstvo. Ostaje još da se čuje i glas direktno ciljane Evrope koji ćemo, ruku na srce, strpljivo počekati.

Ne planiramo napade na druge države, a nismo napali ni Ukrajinu.

Rusija se u Ukrajini bori za opstanak. Neprijatelj je na njenim granicama, baš kao 1941, 1914. i 1812. godine. (…) Događaji u Ukrajini deo su veoma dugih istorijskih kretanja. Čitalac koji poznaje istoriju znaće na kojoj su se strani, u tim odsudnim događajima i procesima, nalazili Srbi. U Ukrajini se odlučuje i naša sudbina.