XXZ Izjave dana

Ako u vezi sa nečim na bivšem jugoslovenskom političkom prostoru postoji visok stepen predvidljivosti, onda je to horsko i sinhronizovano oglašavanje svih srbomrzaca (bošnjačkih, albanskih, montenegrinskih, hrvatskih, u nacionalnom pogledu transverzalno „građanističkih“…) u trenucima kad im se učini, ili im se dojavi, da je došlo vreme za konačni obračun sa neupokojenim „srpskim zlom“. Sada prolazimo kroz jednu od takvih faza političke dinamike, s tim što je ova posebno histerična, jer se komšijama i nekim strancima učinilo da Srbija, ukupno uzevši, nešto bolje međunarodno stoji nego ranije, da Srbi nisu sasvim bez prijatelja i da imaju neke određenije ideje o tome šta bi samozaštitno i proaktivno za svoje dobro mogli uraditi i da u tom smislu planiraju i preduzimaju konkretne i konstruktivne korake, što je kvalitetan pomak u odnosu na jalovu galamu povodom poteza koje protiv njihovih prava i legitimnih interesa sitematski preduzimaju drugi.

Imao je dvadesetak vila i rezidencija, nekoliko lovišta, tri zoološka vrta, „plavi voz“, brod „Galeb“, svojevrsnu ploveću rezidenciju, dva specijalna aviona DC-9… Opsluživalo ga je više od hiljadu ljudi. Smatralo se da je u Jugoslaviji sve njegovo. Bio je jedan od najskupljih vladara 20. veka. Od Brionskih ostrva stvorio je neformalnu paralelnu prestonicu. Pedantni hroničari zabeležili su da arhiepiskop Makarios, kiparski predsednik, posle posete ovom arhipelagu nije mogao da se uzdrži a da ne prozbori: „Mada kao svešten čovek to ne bih smeo da kažem, ne mogu da ne pomislim kako je ovo ovde, a ne tamo na nebesima, pravi raj“. Međutim, „najveći sin naših naroda i narodnosti“, pored uživanja svih ovozemljskih blagodeti, primao je i platu za obavljanje svoje predsedničke funkcije.

Posle Dodikovog harmonikaškog desanta ostaje pitanje – ne zašto Milorad Dodik gaji „poetiku razvaljenog seoskog doma kulture“ nego zašto Zapad – pošto je razvalio naš „dom kulture“, u čemu su Nemci bili najagilniji – nastoji da nas prisili da se za njegove potrebe spustimo u zemunice? I da to odušeljeno pozdravljamo.

„Vreme zla“ zahteva dobrog, koncentrisanog i istrajnog gledaoca. Razlog zašto se uopšte bavim ovim poslom jesu nada i želja da takvi gledaoci ne samo da postoje, nego da se i grade. Uostalom, to i jeste ideja ekranizacije tih velikih, značajnih romana. Nadam se da ako barem nekog novog gledaoca privučemo na stranu literature i nekih važnih tema, onda smo uspeli. (…) Ali, nismo uradili seriju samo za ovaj trenutak sada. Čini mi se da ovo što smo uradili može da ostane i za neko drugo vreme. Mislim da će zauvek biti aktuelno ono što je Ćosić napisao i što smo mi ispričali. Zato što se ta „Vremena zla“ ne odnose samo na vremena u kojima je on pisao, nego i na ovo vreme, a siguran sam, nažalost, i na neka buduća.

Roman Petkana, s predivnim blagoslovom mitropolita Amfilohija, koji je napisao: „Ljiljana je ovom knjigom prinela Svetoj Petki i Hristu Bogu srce i um kao rascvetali miomirisni ljiljan na dar“, osim mirjana, čitaju sveštenici, monasi i vladike, i to ne samo u srpskim zemljama već diljem pravoslavnih zemalja, pa i na Svetoj Gori, u prevodu na sedam jezika. Knjige se prodaju u crkvama i manastirima srpske, ali i ruske, beloruske, grčke, rumunske crkve. Petkana i dalje živi. Već dvadeset godina mi neprestano doštampavamo nova izdanja. A koliki je njen uticaj, potvrđuju mi i brojni čitaoci, ali i sveštenici koji se na književnim večerima javljaju iz publike i govore da su se mnogi ljudi posle čitanja romana Petkana i ostalih knjiga iz mog duhovnog ciklusa okrenuli Crkvi, veri i Bogu, a mnogi odlučili da se krste. Da postanu novi ljudi.

U Srbiji naročito omladina ne pokazuje neku naročitu ljubav prema EU. Među studentima, odnos protivnika i pristalica EU je 40 prema 29 odsto (ostali su neodlučni), dok je čak 88 odsto studenata protiv NATO (10 odsto za). Dobro, reći ćete, ali naša omladina masovno ide da radi na Zapad. Jeste, ali ne radi seljak kod onog kog najviše voli, već kod onog koji ima najviše para. A najveći gazda u selu je najčešće i najlošiji čovek.

Ko traga, naći će da se na naše oči dešava vakcinalni holokaust, samo što nam medijski talambasi odvlače pažnju tako što navode vodu na informacije s glavnog, kontrolisanog toka. (…) Vakcinisani su počeli da se ponašaju kao sekta. Ne prestaju da propituju druge da li su iglom primili pečat vjere u novu normalnost. Žele da vjeruju da će im providni koktel iz bočice podariti zdravlje i dug život. Što, naravno, žele i drugima. Sikter. Ako neko može da iščita najnovije motive novog svjetskog poretka, pisac može. To mu je zanat, to mu je profesija, to mu je strast, na kraju krajeva. Narativ zvani korona, pun je motivskih rupa, falso je, lažan je, pod venecijanskom je krinkom, onom demonskom, i sasvim je nevjerovatno koliko je ljudi nasjelo, i svojom voljom odlučilo da se bode. Korona, pola riba – pola djevojka, pola virus – pola otrov, ubija. Nema zbora. Vakcina je fašizam.

Znate li kakve košmarne snove mondijalisti prepričavaju jedni drugima kad ostanu sami? „Bio jednom jedan čovek. Imao je ženu i mnogo dece. Živeli su složno na svojoj zemlji. Nisu zavisili ni od koga. I mi nismo nikako mogli da se obogatimo na račun njihovog siromašenja. A kad smo došli da uzmemo na silu to što je njihovo, izašli su iz okolnih kuća isti takvi i rekli – ne može, ovo je naše.“

Bez ikakve želje da ulazimo u polemiku oko vakcina i pandemije virusa korona uopšte, ali moramo obratiti pažnju na omiljenog doktora „nezavisnih i objektivnih” medija koji floskulama napada i državu i profesora Nestorovića. (…) Radovanović u tekstu pokušava da Nestorovića diskvalifikuje najverovatnije lažnim citatima koji nemaju veze sa temom o kojoj se raspravlja. Nismo sigurni za sve navedene citate, ali za jedan jesmo (navodna homeopatska mantra o pamćenju vode), koji je iznet na jednom očigledno lažnom tviter-profilu, što nas navodi na zaključak da je Radovanović u svom pisanju ili glup ili maliciozan. Umesto da Nestoroviću izađe na duel i „sahrani” ga svojim nadmoćnim argumentima, ako je već toliko siguran u sebe i svoje znanje, Radovanović to radi ovako, slobodno možemo reći, kukavički, sa stranica jednog korporativnog „nezavisnog i objektivnog” medija sa jasnom političkom agendom.

Jebe mi se za sankcije. To sam upoznao već. Ako hoćeš sa mnom razgovarati, nemoj mi pretiti.