XXZ Izjave dana

Bez pamćenja narod ne postoji. Presuda liderima Andriji Mandiću i Milanu Kneževiću, ući će u pamćenje srpskog naroda u Crnoj Gori. Pamtiće presudu i naši potomci. Bez presude, ni Sokrat ne postoji. I Hristu se sudilo, ali se smrt vratila praznih ruku. Sokratu je sudio kožarski radnik, a Hrist je razapet zajedno sa razbojnikom. Istorija beščašća je katalog optužbi i presuda nevinim. I ova presuda, lako je našla svoje mjesto na stubu srama.

Ekmečić, u svom kapitalnom delu Između klanja i oranja, o vezama masonerije i komunista iz Titovog okruženja izvodi krajnje zanimljiv i tačan zaključak: “do prekida veza sa Sovjetskim Savezom 1948. vođe jugoslovenskog komunizma pokušavale su da vrše uticaj i obaveštajne poslove u korist Sovjetskog Saveza, a posle 1948. to je rađeno u obratnom smeru“. Ekmečić otvara mogućnost da je i do sukoba na relaciji Moskva – Beograd došlo jer je Tito pristajao na određene ustupke britanskoj politici, za koje nije bio uveren da bi ih „gazda“ u Moskvi odobrio.

Presudom liderima DF Andriji Mandiću i Milanu Kneževiću, ruskim državljanima Šišmakovu alias Širokovu i Popovu, devetoro građana Republike Srbije na čelu sa penzionisanim policijskim generalom Dikićem na preko šesdeset godina robije, Crna Gora je iskoračila u najcrnju zonu ljudskog i pravosudnog aparthejda.

Zamislite samo kada bismo svi sišli sa kočeva, svukli se sa bajoneta, skinuli se sa noževa, izašli iz plamena, ispuzili iz jama, povadili metkove iz košulja, pokupili glave iz prašine i stavili ih na ramena, uskupili sve izvađene oči, svu krv u sebe vratili, sakupili sve odsecane udove i ušili sve razjapine koje su na telima našeg naroda pravili oni kojima smo smetali iz samo njima znanih razloga. Ne znam da li je ijedan narod podneo toliko zla i tako rado davao svoju glavu za slobodu kao što su to činili Srbi. Pokažite mi narode čija je krv tako dugo tekla kroz istoriju ne ostavljajući vremena da se rane zatvore. Recite mi čijih je hramova više paljeno, razbijeno, minirano, pljačkano i zaravnjeno od naših!

Rešenje za Kosovo je samo jedno. Priznaćemo Kosovo ono što jeste, a to je autonomna pokrajina kao sastavni deo Republike Srbije. Ukoliko to Albanci ne prihvataju, onda nam preostaje jedno jedino rešenje, a to je rat. Na drugačiji način to ne može da se reši. Poslednje albansko ‘oružje’ koje upotrebljavaju protiv Srbije je Amerika i oni se na nju, kao veliku svetsku silu, oslanjaju kako bi oteli Kosovo kao deo Srbije.

Trаgedijа sаdаšnjih žiteljа Hrvаtske i jeste u tome što njihovi dedovi i očevi nisu prošli kroz više nego oprаvdаnu i neophodnu lustrаciju, što nisu denаcifikovаni ni ”deustаšizirаni” – jer su tаko i oni, rođeni godinаmа posle ovih zločinа, suštinski osuđeni nа doživotnu mržnju i psihopаtsko stаnje umа i duše (isto kаo i ono svojih roditeljа, kаo i njihovih roditeljа). Mi, Srbi, se borimo sа njimа, аli bez te ideje o ”pаklenom nаkotu” koji ”trebа istrebiti”. Mi toj borbi pristupаmo rаtnički, а ne sаdistički i psihopаtski. Zа nаs je SVAKO DETE (bez obzirа nа poreklo i grehe roditeljа) svetinjа i nešto što se ne može ubаciti u nаš međusobni rаčun i uzаjаmno bezumno mаsаkrirаnje i ”nаmirivаnje krvi”. Zаmislite tolike njihove generаcije osuđene nа pаkаo (prаvi prаvcаti pаkаo, kogа nijedаn ustаšа ni srbomrzаčki Hrvаt nije izbegаo), koliko je to strаšno! Jer i oni među Hrvаtimа koji nisu po prirodi zli, ni ”bešćutni”, upаdаju u istu zаmku nаstаvkа genocidnog projektа protiv Srbа, bez obzirа dа li su nаcionаlistički i šovinistički nаstrojeni ili su ”sаmo” nespremni dа shvаte dа četnici i ustаše nisu isto, dа generаl Drаgoljub Mihаilovićа (sа nаslovnice аmeričkog ”Tаjmа” tokom rаtа, dobitnik medаlje predsednikа Trumаnа odmаh posle rаtа) i poglаvnik Ante Pаvelić (kogа su se stideli i nаd njegovim zločinimа zgrаžаli čаk i visoki oficiri SS-а) ne predstаvljаju istu grupu ”kolаborаcionistа” iz poslednjeg svetskog rаtа.

Borba još traje i Krim može da bude početak i ruske duhovne renesanse. Povratkom božanskih merila života i svoje aristokratske tradicije, vratiće se i magnetna privlačnost Rusije, prekaljene u ratovima za opstanak. Velika pitanja se pomaljaju, za posmatrača na Krimu, na obali Crnog mora, o Rusiji, o carstvu, o Ukrajini, o identitetu, o idealima… Velika pitanja i veliko nadahnuće. Odbacujemo skepsu i obnavljamo veru. Veru u sopstvenu snagu nadahnutu Bogom. Sumnja parališe, a odlučnost vodi ka svetosti. Prvo dolazi vizija, a sam život je njeno ostvarenje. Veliki čovek, jasnih vidika, monarh koji stvara Imperiju i vraća božanski osećaj života u ljude, onaj je koji se čeka. Onaj koji se želi. Onaj koji se stvara. Ako je SSSR bio san neprijatelja Rusije i pijanih mužika, koji su pomislili da mogu sami, bez Boga, onda budućnost Rusije leži u rukama i pogledu čoveka koji to razume ali, i posle svega, ipak hoće i ima volju da vrati veličinu Rusije. Senke zaboravljenih predaka će se pokrenuti i božanski vladar će ih ujediniti…

Možda katedrala Notr Dam više nije mogla da izdrži ni što njome danas upravljaju ljudi koji veličaju „državu“ čiji su podanici pre petnaest godina spalili njenu posestrimu i imenjakinju, Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu i desetine drugih crkava i manastira. Što je pod upravom ljudi koji su po svemu čista suprotnost onih koji su je gradili i koji su slavili pobedu hrišćanske vojske na Kosovu 1389. Francuzi, pa i ostatak zapadnog sveta, trebalo bi da se zapitaju zbog čega je izgorela katedrala u Parizu. Da li se „samospalila“? Isto tako bi trebalo da se zapitaju i da li će je na kraju predstojeće rekonstrukcije krasiti minareti, što možda zvuči smešno, ali je realno. Mi, iako nam je uglavnom jasno zašto su nam gorele crkve na Kosovu i Metohiji, u Hrvatskoj i Bosni, trebalo bi da se zapitamo zašto nam se „samospalio“ Hilandar i šta je potrebno da učinimo da bismo ga obnovili. Ne samo u materijalnom smislu.

Nisam se ja rodio u zemlji u kojoj zadnjica govori i plaća se više od diplome. Ne verujem da je država mog rođenja ona koja samu sebe rasprodaje. Ne bih rekao da je moja država ona koja ljubi čizme koje su joj do juče pritiskale vrat, a ni dan-danas nisu od toga odustale. Moja zemlja nije zemlja rijaliti programa, već teške realnosti. (...) Nisam ja iz zemlje u kojoj reč ne vredi ništa ako nije pokrivena novcem. Nisam iz države koja izvore pijaće vode rasprodaje onima koji će nam se sutra žednima smejati. Nisam iz one zemlje u kojoj je odlazak u crkvu i dalje ravan incidentu. Nisam iz one države u kojoj svako ko je lud ima priliku da dobro živi od svoje ludosti, a pametni od svoje pameti mogu samo da gladuju. Nisam iz one zemlje u kojoj stid, sramota i pristojnost ne postoje. Nisam ja odavde – ja sam iz Srbije.

Očekujemo i verujemo da će Vladimir Vladimirovič Putin, koji ima staljinske crte, postati Staljin broj 5. On je državu podigao iz praha, on pati zbog toga što je ruski narod najpodeljeniji narod u svetu. On je vratio Krim. On je stvori moćnu vojnu industriju. Ipak on još uvek nije postao Staljin, jer sa njim nije pokrenuta velika staljinska mobilizacija. I za njegove vlasti, kao i pre toga, svuda naokolo su lopuže i prevaranti, koji potkopavaju stub ruske državnosti. U Putinovim rukama još nema ratne sekire koja bi im posekla glave, onakve kakvu su imali u rukama knez Vladimir, Ivan Grozni i Petar Veliki. O Josifu Visarionoviču da i ne govorimo. Stoga, vlast mora da izvuče lekciju da je dosta bilo maženja liberala! Dosta je bilo besmislene i štetne podrške destaljinizaciji od strane vlasti. Vreme je da se posredstvom Staljina okrenemo velikoj ideji, bez koje je budućnost Rusije lišena smisla.