XXZ Izjave dana

E, sad svi Crnogorci, koji su bili samo Srbi i nikad ništa drugo u istoriji – ima da postanu samo nacionalni Crnogorci, koji će se, od sada pa u buduće, odreći srpstva i Srpske pravoslavne crkve (SPC) i biti vjernici nekave novoustrojene crnogorske crkve, koja ima namjeru, milom ili silom, da zaposjedne sve što je SPC – vejrske objekte, svece, tradiciju, istoriju, sveštenstvo…?! U stvari – otme – i „samo“ promijeni ime i vlasnika?! ‘Ajde, častiti, no kako?! Naša bi to ličilo da osvane novonapravljeni narod novoga imena – i opet, da idu u crkvu koja nosi njegovo dojučerašnje ime?! Nema logike! Ili narod da se zove kako se i zva’ i ide u crkvu u koju je iša’ – ili i novi narod i nova crkva?! Nema druge?! Zato kreću – od temelja?! ‘Oće da nam promijene – i oca i majku?! ‘Oće Milo da nas sve ponovo napravi i rodi?! Potpuno nove, a pogotovo moderne – da nas načini?! Ovi što su nas do sad pravili i rađali – s njima da se raskrsti?! Oprosti nam, i majko i oče, ali – Milo će nam biti, od sad, pa u buduće – oba roditelja?! Nosićemo gene i porijeklo – isključivo zapisano – u njegovom državnom projektu?! Ima da se, pod moranjem – kao nekad iz Brozovog „jajca“ – svi, iz Milovoga „jajca“ rađamo?! Neka što će otole da ispada sljedeći naraštaj, no – i sve nas do sad rođene – ‘oće u Milovo „jajce“ da gurnu, da nam on tamo utisne „gen“ i – ispljune?!

Bolest COVID-19 ima i svoju korisnu stranu: ogolila je globalistički projekat vladanja Planetom i ono što je do sada, pežorativno, proglašavano teorijom zavjere sada je vidljiva demonska priča. (...) Borba za slobodu naroda u Crnoj Gori potrajaće. Ropstvo crnogorskog naroda je produkt evroatlantskog hegemonizma. Tek jačanjem suverenističkih pokreta u najvećim evropskim državama i SAD, zraci slobode probiće tminu u kojoj obitava i crnogorski narod, i režim Mila Đukanovića doživjeće sudbinu štakora koji je izvučen na sunčevu svjetlost. Potrebno je izdržati do kraja, ne posustati, u ovom ili onom obliku otpora, prvenstveno ličnim nepristajanjem na sužanjstvo, i stići će obilni plodovi sada teško zamislivog ukusa.

Milo Đukanović nam je ponudio da likvidiramo sami sebe i da izbrišemo svoju istoriju. To što je ponudio nije samo pitanje imena. Kada se mijenja nekome ime, mijenja se i njegov identitet i njegova istorija i sve iz temelja… Zapravo, dobili smo od predsjednika Crne Gore poziv da sami pristanemo na nestanak i brisanje svoje istorije i kanonske tradicije.

Evo, već četrdest godina, svakog maja u “Brozovom mesecu”, mnogobrojni autori, sa podneblja koje je nekad pokrivala Jugoslavija, otvaraju večito pitanje – ko je bio Tito? Da li je on bio čovek o kome su generacije i generacije učile u školama, o kome se i danas mladom naraštaju pričaju bajke, ili neko sasvim drugi? Njegov kult je negovan i dograđivan gotovo pola veka. Mistifikovano je sve čega se on dotakao. Cela zemlja je bila natopljena svim formama lične vladavine. Više od 35 godina Jugoslavija je bila opčinjena njime, njime se ponosila, njemu se radovala, u njega se klela…

Odbacio je Handke „otrov reči“ zapadnih medija, otišao da vidi život u Srbiji, i vratio se s razumnim stavom da Evropa ne poznaje Srbiju. Bilo je to 1995. godine. Usledila je 1999. godina. A zatim 2008. priznavanje Kosova od strane Zapada. A Srbi su i dalje usamljeni, svesni da ih Zapad prezire. Ne ceo Zapad već neki važni centri moći i medijski štabovi. Šta će još zadesiti Srbiju? Udružene vlade prosvećenog Zapada upotrebile su sve moguće oblike kažnjavanja jedne nacije: ekonomske, političke, kulturne, sportske, diplomatske, vojne. Budući čitalac evropske istorije pitaće se otkuda tolika brutalnost u vremenu „trijumfa demokratije“, zašto se liberalna Evropa toliko mešala u unutrašnje stvari jedne male države, i šta su to učinili Srbi da bi se gurnuli u geto.

Što se tiče jezika tu ima promena. Jezik se više ne zove „zemaljski“, ni „bosanski zemaljski jezik“ već „bošnjački“ ili „bosanski“. Evrounijatski inovatori uz saglasnost Incka i lokalnih stipendista su zaključili, da bez obzira što su na teritoriji Bosne otkrivene piramide, ne bi bilo učeno, ni u skladu sa demokratskim načelima NATO oficiruša i evrounijatskih komesara, jezik nazvati „vanzemaljskim“. (...) Bilo bi neodgovorno prema globalnoj civilizaciji, u ovom trenutku zvanično uvesti naziv „vanzemaljski“ jezik, zato se valja, još uvek, držati ovozemaljskih imena. Iz tih razloga srpski jezik se, pored ranije pomenutih, danas naziva: maternji, hrvatski, šokački, severnostaromakedonski, crnogorski, zapadnobalkanski… Može se zvati bilo kako samo ne sme SRPSKI, jer to vređa „narode“ koji nemaju svoj jezik. Narod bez sopstvenog jezika, pisma i svoje crkve nije potpun. Nešto mu fali.

To što je najviši broj zaraženih u SAD je orden časti. U određenom smislu, na to gledam kao na dobru stvar, jer znači da je naše testiranje mnogo bolje.

Stanje u Crnoj Gori teže je nego ikada pre u istoriji. To nije bilo za vreme Otomanske imperije ni za vreme komunizma, tada su imali više respekta prema crkvi. Cilj je da se primeni metod koje su nekada ustaše primenile u Hrvatskoj da se protera srpski narod i da se tamo uništi SPC. Pitam sebe i sve druge, da li Đukanović ima u vidu svoj narod i stanje koje je manje-više on stvorio u Crnoj Gori, plan je da tamo nema SPC niti pravoslavnog naroda.

Beograd je pet godina poslije 5. oktobra 2001. u crnogorskoj Referendumskoj noći prestao da bude grad koji bi mogao da sačuva vitalni, kapitalni, pametni, nužni, promišljeni i jedini mogući izlaz države u budućnost: izlaz na more. Ekipa plaćena da zamijeni Miloševića i dođe na vlast eda bi mogla da se naplati – nije bila od istorijske vrste koja može ili smije da kaže kako je Kotor drugo ime za izlaz na more, a Kosovo drugo ime za lift iznad oblaka. Beograd koji je izdao more, može izdati i Kosovo.

Takozvana crnogorska nacija je političko-socijalni konstrukt, pa se u tom smislu može proučavati, kroz multidisciplinaran pristup, i iz aspekata istoriografije. Što se mene tiče, ne dovodim u pitanje da svako svoj identitet treba da iskazuje u skladu sa sopstvenim osećanjima. Međutim, to ne može da ospori pravo drugima da daju iskaz o takvom identitetu. Dakle, ne priznajem autentičnost crnogorske nacije, jer sam siguran da ona nema nikakav sadržaj. Smatram je anomalijom. Ne postoji kolektivitet, osim neopipljiv i maglovit, koji je vezan sponama projektovanog identiteta.