XXZ Izjave dana

Ono što je nаjvаžnije kod srpskog identitetа je uprаvo ono zbog čegа smo mi bili bombаrdovаni а to je Kosovo. Jer odаtle se crpe ti mitovi koji su kаsnije dobijаli oblik kroz NJegošа i neke druge. I kаd već gledаš tаko kroz istoriju po dubini ti vidiš gde počinje pričа o identitetu nаrodа. Jer dа je tаj Zvonimir bio zаistа Zvonimir pesme ovog vаšeg Tompsonа bi bile drugаčije. Dа Zvonimir imа ozbiljаn upliv u vаšu istoriju ovаj što pevа te pesme ne bi pevаo o 1992. nego bi pevаo od 1389. On imа potrebu dа pevа o ustаšаmа jer nemа ništа drugo dа uhvаti.

Kvisling u Markovićevom ogledalu nije, međutim, neko ko se zalaže i propagira „preumljenje“ naroda zarad njegovog usklađivanja i potčinjavanja vrednostima sile zvala se ona Evropska unija, ili SAD, ili kako god. Kvislinški žig Marković, reklo bi se, stavlja i na pesnika Matiju Bećkovića, jer je, kako kaže, propovedao da od Kosovske bitke „ne prestaje oduševljavanje smrću, ne jenjava obasjanje idejom vodiljom, ne posustaje rešenost srpskoga naroda da gine“. Ali Marković nije preneo ceo Bećkovićev iskaz, gde navodi i primere ove „oduševljenosti smrću“ koji bacaju jedno sasvim drugo svetlo na ovaj, naizgled, nihilistički citat. „Od reči patrijarha Danila Banjskog, kosovskog savremenika: Umrimo da večno živi budemo! – do Đakona Avakuma, od pokliča Đure Jakšića: Padajte braćo! – do lozinke patrijarha Dožića: Bolje grob, nego rob i smirene reči Vukašina iz Klepaca: Samo ti, dijete, radi svoj posao! – ne prestaje oduševljavanje smrću“, naveo je Bećković u svom delu „Kosovo, najskuplja srpska reč“ iz 1989. godine.

Beogradski građanisti, pod vidom kritike srpskog nacionalizma, zapravo uporno i sistematski dehumanizuju osnovne identitetske elemente nas kao naroda, pre svega našu crkvu i veru. A iza njih, potom, nastupaju bosanski, hrvatski, kosovarski, montenegrinski i ini „građanisti“ – zapravo, antisrpski šovinisti, koji, u sklopu istog režima istine, nastoje da kao navodnu realizaciju pravičnosti dotuku sve srpsko što je preostalo u njihovim sredinama.

Ono što je Zapad uradio sa Srbima u našem dobu, prevazišlo je čak i užase dva svetska rata. Jugoslavija je razorena u ratovima i krvi, a Srbi politički rasparčani. Zapad je, rukama svojih lokalnih poslušnika, počinio etničko čišćenje, koje se mirne duše može nazvati genocidom, nad srpskim narodom Dalmacije, Like, Banije, Korduna, Zapadne Slavonije, Bosanske Krajine, Sarajeva, Kosova i Metohije. Antisrpska histerija u zapadnim medijima, koja je pratila i pravdala ove zločine, može se uporediti samo sa antisemitizmom iz Hitlerovog doba. Masovne zločine nad Srbima Zapad je podstakao, nagradio i prećutao, dok je svojim srpskim žrtvama utisnuo žig počinilaca genocida. U ovom trenutku, posle Jugoslavije, Zapad rasparčava i Srbiju, na njenoj teritoriji stvara Veliku Albaniju, pokušava da ukine Republiku Srpsku i da Srbe u Crnoj Gori pretopi u poslušne „Crnogorce“. Kako pomiriti fantazije sa činjenicama? To je „nemoguća misija“. Potrebno je samo da stvari nazovemo pravim imenom, da naučimo da razlikujemo slatke snove od surove stvarnosti. Krajnje je vreme da „Evropu“ smestimo među ostala, mitska bića iz srpskih predanja, uz karakondžule, vile, drekavce, vodenjake, vampire i vukodlake.

Srpskom narodu je teško da opstane jer je napadnut višedimenzionalno i zbog toga što se pitanje antisrbizma, kao najznačajnijeg svetskog problema, može rešiti samo i isključivo na svetskom nivou. Dakle, pobeda mora biti potpuna ili je neće biti, što bi bio i najsažetiji prikaz „preteških zadataka koje pred nas postavlja istorija“. U ovom smislu bi rešavanje problema antisemitizma moglo da bude putokaz, ali uz mnogo veću zainteresovanost Rusije da se srpski problem reši, podrazumeva se. Usled pretrpljenih genocida, ideologije imperativa napuštanja srpskih zemalja, svakodnevnog simboličkog nasilja i s njim povezanog naturanja stranih jezika na uštrb srpskog – što je takođe, sada već sasvim očigledno, u cilju iseljavanja i pretvaranja Srradba u etnički materijal za rešavanje demografskih problema drugih naroda – kao i usled planskog nametanja abortusnog čedomorstva, paralelno sa propagiranjem antisrbizma i anti-hrišćanskih vrednosti, u Srbiji i srpskim zemljama vlada bela kuga. (...) Iz razmatranih predstava jasno je da je Novi Izrailj, u stvari, i Poslednji Izrailj, odnosno da ovaj idejni kompleks nedvosmisleno naglašava eshatološki karakter srpske misije. Pomenuta ideja/misija bila je, po svemu sudeći, sastavni deo srednjovekovne srpske svesti i stvarnosti, ali je – kao najviši izraz narodnog duha – jasno projektovana i u budućnost, kako bi, u odgovarajućem trenutku, mogla da kulminira u katarzi ideje o rađanju, tj. obnovi, nove srpske civilizacije, s posebnim, izuzetnim istorijskim značajem.

Da su Srbi izgubili vek postignuta je opšta saglasnost. Gotovo da i nema suprotnih mišljenja. Različita su jedino objašnjenja zašto se to desilo. Jedni misle da se to dogodilo neočekivano, odjednom i nedavno, a Borisav Jović dokazuje da je to gubljenje i propadanje trajalo dugo i počelo odavno. Hrabro i koncilijantno izneo je svoju verziju, osporavajući svu dosadašnju oktroisanu istoriju. Neki misle da je sve upropašćeno poslednjih decenija, a Jović primećuje da je sve vodilo slomu, da drukčijeg ishoda nije moglo biti i da je sve bilo unapred izgubljeno.

Srpskom narodu želim da čestitam dan oslobođenja Srebrenice. Hvala generalu Ratku Mladiću na briljantno izvedenoj vojničkoj operaciji Кrivaja 95.

Bez obzira da li je na Sputnjiku, spin ili nije, ali i prihvatanje Genocida u Srebrenci i po drugim opštinama, moguće i na Kosovu i u Sandžaku, doći će na red kao Uslov za nešto. I Genocid je smislio Zapad. Nisu ga smislili Sarajevski Muslimani. I Genocid je način uništenja Srpstva. Jer za Srbe neće biti Čerčila, kao za Nijemce, na kraju Drugog Svjetskog Rata. Svi će, naprotiv, da budu oduševljeni njihovim uništenjem. Stoga Srbi, Srbija i Srpska, moraju da se izvuku iz tih Integracionih Gvožđa Zapada.

Sokolovi postaše pilići. Od roda odrođeni od gnijezda pobjegli. Ni tamo ni vamo u međuprostoru milogorštine i brdske filozofije. (...) Ko na Boga napadne i njegove Srbe tome je bolje da ga nije. Njegoš, Sveti Vasilije i Petar Bogu se mole da umudri otpale sokolove, da se u jato vrate svom slavnom bratu orlu iz Srbije. Kada su jedno nema te sile koja može da ih razbije. Tako je uvijek bilo a tako će i da bude. Povjetarac milogorštine i NATO pravoslavlja će brzo da prođe. Kada zaduva strašana bura iz Boke, kad se Novljani okupe, Mojkovčani slože, Nikšićani im se pridruže, sa Lovćena srpska truba opet se začuje milogorci će da se razbježe. (...) Posvećeno svoj hrabroj braći Crnogorcima u njihovoj borbi protiv sopstvenog korova i stranog okupatora. Republika Srpska je uz vas. Dogodine u Prizrenu i na srpskom Lovćenu.

Svi tragovi našeg vekovnog postojanja imaju važne sadržaje u kosovskoj tradiciji: i u katoličkim i u islamskim kontekstima. Kakve svrhe ima veliki spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu, ako se u isti čas odričemo Kosova i Metohije? Samo kao paravan za jedan politički i istorijski sunovrat. Kao što nejunačka doba podižu spomenike junacima, tako izdajnici države i državne ideje podižu spomenike njihovim utemeljiteljima. Svesnim odricanjem od onoga što je konstituisalo našu vekovnu nacionalnu egzistenciju nastaje društveni i kulturni inženjering koji se zove kolektivna „promena svesti”. On znači produžavanje jugoslovenskog i komunističkog sadržaja u novim uslovima i sa drukčijim obrazloženjima. Ali, to je isti put.