XXZ Izjave dana

Bezobzirna propaganda rusomržnje od strane naše elite, uz vređanje Srba da su hulje i kukavice, doživljava zaglušujući krešendo. Aldžazirin kolumnista Tomislav Marković otkriva postojanje nekakvog navodnog „Putinovog plana za genocid nad Ukrajincima“. On tvrdi da se „na ruskim televizijama često može čuti da Ukrajinu treba zbrisati jednom zauvek“, da je „svaki Ukrajinac koji odbija da prizna da je Rus, za kremaljsku propagandu nacista“, te da je „logika zvanične kremaljske propagande – samo mrtav Ukrajinac je dobar Ukrajinac“. Marković drsko tvrdi da Rusi bukvalno žele da istrebe Ukrajince, da ih sve pobiju, i da zato „ruska vojska ubija ukrajinsku decu bombama i granatama, dok nastoji da zbriše Ukrajince s ovog sveta“. Iza tog leži nekakav fantastičan „plan i program genocida“, pa se „masovno ubijanje civila, rušenje crkava, zatiranje čitavih gradova, razaranja nadrealnih razmera – uklapaju u plan totalnog uništenja“. Naravno, „ruska vojska u Ukrajini ubija i Jevreje koji su preživeli holokaust i ruši spomenike posvećene holokaustu“.

Borelj je rekao da patrijarh Kiril treba da bude uključen na crnu listu Evropske unije. Neka se mole da patrijarh Kiril ne uključi Evropsku uniju na uzvratnu listu. Mada, i bez toga se odavno niko ne moli za zdravlje Evropske unije. Ali generalno, simbol ‘EU diplomatije’ treba da bude Krivi toranj u Pizi – privlačan zbog svog neuspeha i nefunkcionalan, ali istovremeno popularan, sa istorijom, a donosi prihod svojim vlasnicima. Slogan – ‘Slava padu, u padu je slava’.

Ako sam i u zabludi pa ne vidim za srpski narod i crkvu povoljne aspekte davanja autokefalnosti raskolnicima i to na ovako podmukao i prevaran način, skrovito i bez objašnjenja, onda je moja zabluda duboka i uskovitlana kao nabujali Vardar. Svaki mogući napor sam uložio da vidim išta dobro u tome i nisam uspeo. (…) Uneo sam u razmišljanje i korektive novog doba, svežijeg istorijskog iskustva, realnih istorijskih i političkih okolnosti tamo na terenu, u Staroj Srbiji i svuda u svetu. Opet mi se ne da drugačije da zaključim. Zapažam i odsustvo sličnih pogleda u pretežnom delu naše intelektualne i političke elite, sa i bez navodnika. „Tu knezovi nisu radi kavzi…“ stara je i poznata epska inkantacija, simbolički snažna i tužna i onda kada je nastala i sada.

Trenutno čitam ruske pisce, ali ne one koji su poznati, već one manje poznate. Svetlana Dubrovskaja se zove književnica koja piše o različitim tehnikama i metodama koje se mogu koristiti da bi bio u što optimalnijem zdravlju. Recimo, knjiga koju sada čitam se tiče različitih tehnika disanja, pa objašnjava u prvom delu knjige fiziologiju i anatomiju, prosto, kako uopšte izgleda sistem disanja, određene metode i tehnike koje mogu da se koriste da se poveća nivo energije, da se smiriš, opustiš i tako dalje. Mene jako interesuje ta oblast zdravlja u svakom pogledu, psihofizičkom, emotivnom, duhovnom, pa uglavnom tu literaturu volim da čitam.

Za našu zemlju bi bilo najbolje ukoliko bi mogla da balansira i da ne zauzima stranu. Mi svi osećamo da su vremena komplikovana i da su više nego teška, svakog dana ležemo i ustajemo sa pitanjem kada će doći kraj sukobu u Ukrajini, znajući da taj sukob nije naprosto sukob između dve zemlje, koje bi po svemu trebalo da imaju mogućnost zajedničkog života, nego mnogo dublji sukob. To nije samo geoplitički sukob nego sukob sistema vrednosti, sukob civilizacija i koji, hteli mi to ili ne, i nas dovodi u pociziju da moramo da imamo svoj stav.

Rat je, kako primećuje Aleksandar Dugin, „uvek reality check“. Čak i kada kao aktuelni rat ima hibridni karakter, čija je važna komponenta informaciono ratovanje, a ono se po pravilu sastoji u formiranju virtuelne slike sveta, kako kod stanovnika države koja je objekt agresije, tako i kod građana države agresora. Koncept hibridnog rata, po rečima poznatog ruskog amerikanologa Dmitrija Jevstafjeva, sasvim odgovara „duhovnom stanju skorojevića iz epohe postmoderne, kada se mogu dobiti nevelike pobede i trpeti ne tako strašni porazi, bez uznemiravanja ’kvalifikovanog potrošača’ koji politiku posmatra kroz televizor ili internet“. Ideja zapadnih globalista da pobeda na informacionom polju može doneti i pobedu u ratu, na kojoj se od početka devedesetih godina prošlog veka gradila svojevrsna postmodernistička koncepcija rata (vojna intervencija kolektivnog Zapada protiv SRJ, Iraka, Avganistana), doživela je, međutim, krah i pre početka svetskog rata u Ukrajini.

U celoj ovoj situaciji postoji jedan veoma važan momenat, na neki način čak i odlučujući… Razmislite o tome: ukrajinski tinejdžer koji je u vreme Majdana imao četrnaest godina, do početka spec-operacije živeo je dugih osam godina pod uticajem saznanja da je Rusija neprijatelj. I petnaestogodišnjak, i desetogodišnjak…. Generalno, društvo je osam godina bombardovano pričom da je Rusija agresor, sa kojim Ukrajina već ratuje. U isto vreme, u tim istim godinama, Rusija je imala pristup da je Ukrajina bratska zemlja, da je ukrajinski narod bratski narod, da je naša prošlost zajednička, da nam je i budućnost zajednička… To jeste jedini ispravan pristup, jer, kao što voli da kaže moj prijatelj Vladimir Legojda, mržnja prema neprijatelju može doneti više nevolja od samog neprijatelja. Međutim, s druge strane, ovaj „bratski“ pristup nije nam omogućio da se moralno pripremimo za rat.

U Centru za obuku službe bezbednosti stasale su generacije prateći našu subverzivnu delatnost. Ko zna koliko se modela magnetofona promenilo za to vreme. (…) Ja nisam upoznao svog profesionalca. Još ga čekam. I da mi, ako je živ, donese bar onu traku za koju sam čuo da je drugovi još slušaju u slobodnom vremenu.

Ne znam šta se desilo, ali, izgleda da smo polako preparirani na nekoj tihoj vatri, nismo ni osetili kad su nam izvadili mozak, kad smo postali prazne čaure koje više nemaju reakciju, delovanje na sve nepravde ovog sveta. (…) To što čine Velika Britanija, ta zla baba čovečanstva, veštica i njen nestašni ubojiti dečko, unuk koji se zove SAD… Pa ne može se, bre, sve topovima. Gde god su došli, sve su zas…li, oslobodiše čitavu Afriku gde god ima nafte i zlata, oslobodiše ih, zavadiše pa vladaju kako hoće. Pogledajte arapsko proleće, šta rade, sad bi hteli u Rusiju, da dođu i postave rakete na Crveni trg, još bi bili nezadovoljni.

Konfrontacija sa Zapadom poprimila je formu i proksi-rata jer se protiv nas vodi rukama Ukrajinaca, kojima će zato doturati sve više oružja, kao i formu i sveopšteg ekonomskog i ideološkog rata, u kojem atlantisti žele poraz Rusije, njenu izolaciju, slabljenje i promenu vlasti u Kremlju. Konkretnije: sukob će ići ka jednom od dva moguća finala – kapitulaciji Rusije sa smenom Putina ili teškoj kriza na Zapadu, koja će dovesti do toga da Anglosaksonci izgube kontrolu nad ujedinjenim Zapadom kome bi sledio raspad bar na dva dela, na anglosaksonski svet i Evropu, uz istovremenu unutrašnju krizu u Sjedinjenim Državama, ključnoj zapadnoj sili. Jasno je da je za Rusiju prihvatljiva samo druga opcija i da za to postoje dobri objektivni preduslovi u narednih pet do deset godina, ali u isto vreme treba da se pripremimo za dugotrajno, višedecenijsko suočavanje sa ujedinjenim Zapadom, ako bude postojao posle 2030.