XXZ Izjave dana

Patriotski internet mediji nisu ugašeni samo zato što su mali, ali nije nemoguće da će svi patriotski portali biti ugašeni kao glasila organizovane kriminalne grupe i tajne službe Rusije. To nije teško da se uradi, jer su svi vezani za NATO internet i banke. A svi zajedno ćemo biti isključeni sa društvenih mreža u vlasništvu globalista i više nećemo imati pristup javnosti, međusobnu komunikaciju i razmenu informacija. Da li ćemo im to dozvoliti – da odvode, jednog po jednog, od nas u zatvor, da nas medijski satanizuju i dehumanizuju, da jednom po jednom uručuju otkaze…? Šta drugo da očekujemo ako vlast u Srbiji uvede sankcije Rusiji i izabere da bude na strani NATO? (...) Progon se dešava kad nema sloge; kad neko stoji sam, kao na brisanom prostoru, postaje lak plen. Kad bi postojala ona svi za jednog – jedan za sve, teško da bi bilo takvog progona. Posebno kad većina u Srbiji dobije dostojne predstavnike. Koje i Rusija čeka.

Šta ćemo izgubiti ukoliko uvedemo sankcije Rusiji? Za početak, pristup jeftinim energentima, bez čega srpska ekonomija gubi svaki smisao. Drugo, gubimo rusku međunarodnu podršku koju Srbija sada ima, što znači da nećemo biti u stanju da branimo Kosovo, niti Republiku Srpsku. Ukoliko bismo uveli sankcije Rusiji, Zapad bi mogao da u bliskoj budućnosti iskoristi nezainteresovanost Rusije za Srbiju i da završi jedan proces koji je započeo devedesetih godina prošlog veka, a nastavio se i posle 5. oktobra, priznanjem Kosova, secesijom Crne Gore i stvaranjem antisrpskog identiteta u Crnoj Gori i neprekidnim pritiscima na Republiku Srpsku kako bi se smanjile njene nadležnosti. Završetak tog procesa je Srbija svedena na Beogradski pašaluk čime bi se srpski narod pretvorio u talog Evrope.

Koliko je opasno u multipolarnom svetu voditi jednostranu spoljnu politiku, pokazuje slučaj Ukrajine, koja je ušla u kategoriju propalih država (failed state) samo zbog pokušaja kijevskog režima da vodi spoljnu politiku oslonca na jedan stub – Vašington (pošto su događaji posle 24. februara pokazali da je EU samo civilna filijala NATO-a). A ruski ambasador u BiH je na vreme upozorio da Rusija ima svoje legitimne interese ne samo u Ukrajini već i na Balkanu. (…) Pokretanje Peticije protiv uvođenja sankcija Rusiji, kao i prateći proruski protesti, jasno pokazuju da patriotski deo srpskog društva nije više spreman da ćutke gleda na uklanjanje poslednjih ostataka viševektorske spoljne politike Srbije koji su istovremeno i jemstva naše nacionalne i državne samostalnosti.

Pravoslavna crkva u Rusiji je i ranije djelovala u simbiozi sa vojskom i administracijom Rusije, na korist opšet nacionalnog interesa a od posebnog značaja se ističe očuvanje ruskog nuklearnog arsenala neposredno nakon raspada Sovjetskog Saveza. U svome radu „Rusko nuklearno pravoslavlje“ Dmitri Adamski detaljno opisuje napore koje je RPC preuzela kako bi očuvala i promovisala ruske nuklearne snage u periodu kada je to bilo veoma nepopularno. Danas, tri decenije nakon nestanka SSSR-a, mudrost ruskog sveštenstva po pitanju očuvanja nukleranih kapaciteta Ruske Federacije je sasvim očigledna.

Prošle godine u „Književnoj radionici Zahara Prilepina“ govorio sam slušaocima (među kojima su bili i najmoderniji mladi piterski pisac, laureat Nacbesta Aleksandar Peljevin, divni poeta i neustrašivi ratni žurnalista Ana Dolgarjova i drugi autori, od kojih bih ja sâm mogao da učim), da je ratna specijalnost književnika – agitator-propagandista. To je normalno. (...) Da, istina će pobediti. Ali ne sama po sebi. Kažu da Bog nema drugih ruku osim naših. Tako i istina nema druge armije osim Oružanih snaga Ruske Federacije. Nema drugih zaštitnika osim naših vojnika. Istoriju pišu pobednici. Glavno je – pobediti na zemlji, na vodi i u vazduhu. Tada ćemo pobediti i na ekranima svih televizora, smartfona i kompjutera.

Rusija će delovati dosledno, postići ćemo normalizaciju života u Donbasu. Zahvaljujući Rusiji, u Donbasu će zavladati mir. Tako će i biti!

Državi je potrebna mobilizacija. Zato što živimo u ratnom vremenu – u Ukrajini se vode borbe, a sa Zapadom kao takvim se vodi ekonomski, ideološki i geopolitički rat. Ovaj rat se neće završiti završetkom SVO: Zapad je postavio za cilj izolaciju i slamanje Rusije (sramno nazvano „promena vlasti“), a mi - promenu postojećeg svetskog poretka, odnosno konačni završetak poluhiljadugodišnje ere zapadne dominacije u svetu.

Oni kojima je sada glava na kocki – a to su Rusi – moraju se braniti, i zbog sebe, i zbog načelā (prava na opstanak jedne kulture), i zbog pravde za čitavo čovječanstvo, ne najposlije i zbog nas ovdje. Ako bi Rusija potonula, čemerna sudbina bi nas Srbe brzo zadesila, highly likely. Nadajmo se stoga pobjedi pravde, koja neće biti plaćena istrebljenjem života na našoj planeti.

Bez svrgavanja vlasti u Kijevu, suštinske denacifikacije, i političko-geografske rekompozicije Ukrajine, celokupna ruska vojna akcija mogla bi da se opiše narodnom uzrečicom o ,,klanju vola za kilo mesa“. Čak i kada bi Kijev pristao na takve uslove (što je malo verovatno), dugoročno posmatrano, geopolitičke i socijalne posledice po ruske interese bile bi katastrofalne. (…) Na zauzetim teritorijama, treba uspostaviti nove organe vlasti, i staviti jasno do znanja lokalnom stanovništvu da ruske trupe/civilne strukture nameravaju da tu ostanu. Treba sprovoditi kadrovske promene u svakom selu, manjem ili većem gradu. Istaknute (neo)naciste i šoviniste treba otpustiti iz države službe, suditi im, izolovati ih i diskreditovati. (…) Sve su oči uprte u Rusiju i njene oružane snage. Njeni neprijatelji – zemlje Zapada – pažljivo sagledavaju sve aspekte tekućeg rata, a njihovi mediji već su prepuni omalovažavajućih komentara i analiza na račun ruskih oružanih snaga. Sve što se dešava pomno prati i Kina. Svi (velike i male, moćne i slabe države) opserviraju rusku (ne)moć. Ako Rusija ne može da pacifikuje Ukrajinu, ako ne može da adekvatno projektuje svoju vojnu snagu ni do Harkova, postavlja se opravdano pitanje – šta onda ona može? I još značajnije pitanje – kakva je ona uopšte sila?

Ovo je rat za opstanak. Ako ne pobedimo na neki način, mislim da ćemo imati sve vrste nepredviđenih političkih posledica koje su mnogo gore nego početkom 90-ih. Ali verujem da ćemo to izbeći, prvo, jer će Rusija pobediti, šta god ta pobeda podrazumevala, i drugo, zato što imamo jak, čvrst režim, tako da u svakom slučaju, čak i ako se desi ono najgore, to neće biti raspad zemlje ili kolaps. Mislim da bi takav ishod bio bliže oštrom autoritarnom režimu nego raspadu zemlje. Ali ipak, poraz je nezamisliv. Ne znam (šta bi se kvalifikovalo kao poraz). To je dobro pitanje. Treba nam pobeda. Ne mislim da bi, čak i da smo osvojili celu Ukrajinu i da su se sve vojne snage Ukrajine predale, to bila pobeda, jer bi nam tada ostao teret jedne razorene zemlje. Tako da mislim da nam je u jednom trenutku potrebna neka vrsta rešenja koje bi se zvalo mir, a koje bi podrazumevalo de fakto stvaranje neke vrste održive proruske vlade na teritoriji Ukrajine i stvarnu bezbednost za Donbas. (…) Eskalacija u ovom kontekstu znači da bi pred egzistencijalnom pretnjom – a to inače znači odsustvo pobede ili navodni poraz – Rusija mogla da eskalira, a postoji na desetine mesta u svetu u kojima postoji direktna konfrontacija sa Sjedinjenim Državama.