XXZ Izjave dana

Ako promenimo ime u Putingrad, po našem predsedniku i apsolutnom lideru, ne samo u Rusiji, već u celom svetu, Barnaul će napredovati, a razvoj će biti sveobuhvatan. To bi uticalo na razvoj komunalnih usluga, a i ljudi bi bili dobre volje, a gradski budžet puniji. Dokaz da promena imena ima pozitivan efekat na život grada, može se videti na primerima Sankt Peterburga i Jekaterinburga.

Srbi nisu dobili državu za zelenim stolom, na osnovu molbi, apela i mirovnih poruka, nego im je država priznata za zelenim stolom, kao rezultat ratnih napora i uspeha. Nije cela istina u izreci, „Srbi dobijaju u ratu a gube u miru, za zelenim stolom“. Onaj ko je u istinu moćan na bojnom polju i ko ostvari pobedu u ratu on diktira i mirovna rešenja za zelenim stolom. U aktuelnim okolnostima Srbija za zeleni sto nema šta da donese. Nije svrsishodno pozivati na rat, kao opciju rešavanja nacionalnih interesa i ostvarivanje nacionalnih ciljeva, ali jeste opcija, kao krajnje sredstvo odbrane državnog suvereniteta i teritorijalne celovitosti. Ukoliko nam moćne sile i pretendenti na naše teritorije poveruju, i ako ih ubedimo isključivo u našu pacifističku politiku, da nam vojska služi samo za parade, ako znaju da nemamo ozbiljnog saveznika i prijatelja, da smo kolebljivi u pogledu vojnog savezništva i vojne neutralnosti, kada vide da se vojno naoružavamo pred kamerama i na konferencijama za štampu, kada javno govorimo o novim borbenim sistemima, koji možda nikada neće stići u naše ruke ili će stići kada to bude kasno, onda će bez ustručavanja nastaviti komadanje naših teritorija.

Ljudske zajednice uobličavaju se oko žrtve. (..) Ali, postoje i drugačiji primeri – primeri čitavih civilizacija koje se okupljaju oko mržnje i ubilaštva, da bi mogle da opstanu u svetu ovakvom kakav je. O tome treba da pričamo kad pročitamo novu knjigu srbskog esejiste i pripovedača, Miladina Ćosovića „Moć i beščašće ili Beščašće moćnih/ Zašto su nas demonizovali“. (...) Zapanjio se kad je video da SAD, kao sila pobednica Hladnog rata, u ratu posle raspada SFRJ, staje na stranu nacističkih saveznica iz Drugog svetskog rata, poput Tuđmanove Hrvatske. Verovao je, naravno, da će Nemačka biti na hrvatskoj strani. Ali Amerika? A onda je krenula lavina mržnje prema Srbima i srbofobija je postala jedna od temeljnih vrednosti globalističkog svetskog poretka. Ta mržnja se vaplotila u dva bombardovanja Srba osiromašenim uranom: 1995. u Republici Srbskoj i 1999. u Srbiji.

Početi intervju sa rodoljubljem koje neko poseduje u najmanju ruku, zvuči čudno. Rodoljublje ili patriotizam je osećanje koje je podrazumevajuće, pri čemu odnos prema otadžbini spada u one prelepe iracionalne ljubavi, poput emocije prema roditeljima, detetu ili partneru. Ako biste nekom strancu pokušali da objasnite da ga izuzetno cenite jer je patriota, naišli biste ili na potpuno nerazumevanje ili podsmeh. Pa svi Francuzi vole Francusku, patriotizam jednako pripada svakom Amerikancu, Rusi će se uvek zaklinjati u Rusiju…

Većina stanovnika Srbije po svom mentalitetu ne pripada Zapadu. Jeste da viša klasa u Srbiji kupuje nemačke automobile, jede u italijanskim restoranima i ispija francuski konjak, ali to nije srce Srbije. Slovensko-američka različitost demonstrirala se kada je gospođa Buš prilikom posete Moskvi 2002. u jednoj biblioteci čitala na engleskom deci jednu basnu o patkama. Desetak minuta na licima mališana bio je sve veći nemir. Prevodilac je čak i englesko „kva-kva“ morao da prevede na rusko „krja-krja“. Deca nisu shvatila zašto bi patke na engleskom kvakale drugačije nego na ruskom...

Opredeljenje zvaničnog Beograda za politiku trajne kolaboracije, čije političke, idejne i kadrovske dokaze, i pored dobre volje, itekako vidimo na svakom koraku, ne ostavlja mogućnost Rusiji da se na velika vrata vrati na Balkan, ali što je još važnije ovakva politika ne ostavlja nikakvu nadu srpskoj mladeži u vaskrs Srbije i Srpstva, a onda ni njihovim roditeljima nadu da im dece neće otići u beli svet. Uostalom, nepravda svake vrste manje boli u tuđini, nego u Otadžbini pretvorenoj u koloniju. Pri tom, nije pitanje znamo li kako se stiče sloboda, već hoćemo li da između ropstva i slobode izabremo slobodu. Jer, nužda postaje ropstvo, kada kolaboracija iz privremenog preće u stalno stanje. Što se osvajanja slobode tiče, nju je moguće steći samo na onom zavetnom putu o kome je pevao dobri Aleksa Šantić: „Mi put svoj znamo, put Bogočovjeka”!

A, da Albanci dobro znaju zašto pola Crne Gore uključuju u granice svoje monstruozne „Velike Albanije“ – odgovor je potvrdan. Nameravaju da u pogodnom momentu te teritorije osvoje. Radi toga, na način koji višestruko prevazilazi kulturno-prosvetna i druga manjinska pitanja, svestrano jačaju potencijale alabanske zajednice u Crnoj Gori. Kao u drugim zemljama regiona, ona u pogodnom momentu treba da bude „peta kolona“ albanskog ekspanzionizma. I to je tek polovina albanske mračne zamisli. Drugu polovinu čini negiranje slovenskog identiteta naših muslimana u Crnoj Gori. Za njih se u velikoalbanskim krugovima uporno ponavlja glupost da se radi o slovenizovanim Albancima. Kao da su Albanci bili muslimani i pre dolaska Turaka, pa je deo njihovih sunarodnika tokom viševekovne srpske vladavine u srednjem veku izgubio izvorni identitet, a sačuvao veru. Koješta. Nema sumnje da su u pitanju islamizovani Srbi.

U trci za približavanje Srbiji razvijenom svetu, svi ljudi koji se bave prosvetom, modernizacijom i uređenjem društva nisu saveznici predstavnika velikih sila, što objašnjavam razlikom u odnosu elita u Francuskoj i Engleskoj prema Nemačkoj nakon perioda vlasti fašista i istih tih elita prema Srbiji posle Miloševića. Suština razlike je u percepciji Nemaca kao naroda kulture, Getea, prijatelja, a Srbije i Srba u potpuno drugačijem konceptu. Za Nemce važi dogma da su oni doživeli jedan incident i da je Holokaust posledica patologije grupe kriminalnih pojedinaca. Uz to, insistira se na dobrim stranama tradicije nemačkog naroda, kao što su filozofija ili umetnost, marljivost, ekonomija... A da li ste čuli da se igde i ikad na zapadu insistira na dobrim tradicijama srpskog naroda?

Usred Beograda prisustvovaćemo još jednoj u nizu sličnih i sramnih proslava i događaja koje konstantno sprovodimo u korist naše štete. Umesto da nas je sram, mi ćemo, dakle uz muziku, inače izvanrednog Crnogorskog simfonijskog orkestra, klicati uspešnom cepanju braće na dve države!

Postaće Srpsko nebo ponovo slobodno i sretno, opet će njime krstariti avioni Srpskog Ratnog Vazduhoplovstva a njima će upravljati neki novi heroji svetosavskog naroda. Dotle koliko god nestrpljivo čekamo naoružanje iz bratske Rusije, još sa više nestrpljenja iščekujemo vraćanje onog nepokolebljivog duha u srpske duše. Kada se to dogodi niko neće više moći da zaustavi ponovno rađanje neustrašivog srpskog vojnika, onog nezaustavljivog pobednika.