XXZ Izjave dana

Što se tiče vojne sfere, savremena Rusija je čak i posle raspada SSSR-a i gubitka značajnog dela njegovog potencijala danas jedna od najmoćnijih nuklearnih država sveta i, štaviše, ima izvesnu nadmoć u nizu najnovijih tipova naoružanja. S tim u vezi, niko ne treba da sumnja da će direktan napad na našu zemlju dovesti do sloma i užasnih posledica za svakog potencijalnog agresora. (…) Sada nekoliko važnih, veoma važnih reči za one koji bi mogli da padnu u iskušenje da se sa strane umešaju u tekuće događaje. Ko god pokuša da nas ometa, a tim pre da stvori pretnje za našu zemlju, za naš narod, treba da zna da će odgovor Rusije biti trenutan i da će dovesti do takvih posledica s kojima se nikada u istoriji niste suočili. Spremni smo na svaki razvoj događaja. Sve odluke neophodne s tim u vezi su donete. Nadam se da će me čuti.

Sedam godina horora je završeno. Voz istorije krenuo je dalje. Naravno, ovo je samo početak. (…) Predsednik je govorio o dekomunizaciji. Mislim da je mislio ne samo na neizbežnost daljeg kolapsa Ukrajine, veštački stvorene od boljševika (nema boljševika – nema Ukrajine), već i na činjenicu da je Rusija stara više od jednog veka (otuda, u predsednikovom govoru akcent je na Imperiji) i da smo mi nosioci nove ideologije – ne liberalne, očigledno, ali ni komunističke. Mi smo narod Imperije. Mi, Rusi, ne govorimo o prošlosti, već o budućnosti. (…) Čestitam narodu Novorusije. Vi ste svojim životom, svojom krvlju, svojom verom omogućili ovaj dan. Ovo je vaša pobeda. Setimo se onih koji više nisu sa nama. Ne, ovo je pogrešan izraz: naši mrtvi su uvek sa nama, i samo su oni istinski sa nama, jer mrtvi ne izdaju. Slava Novorusiji! Položen je drugi početak velike slovenske rekonkiste.

Modernu Ukrajinu u potpunosti je stvorila Rusija, preciznije to su bili boljševici, komunistička Rusija. Proces je krenuo odmah nakon revolucije 1917. godine. Kao rezultat boljševičke politike pojavila se Sovjetska Ukrajina koja se čak i danas s dobrim razlogom može zvati 'Ukrajina Vladimira Iliča Lenjina'. On je njezin autor i arhitekt. To u potpunosti potvrđuju arhivi. A sada njegovi zahvalni nasljednici uništavaju Lenjinove spomenike u Ukrajini. Nazivaju to dekomunizacijom? Želite li dekomunizaciju? Neka, nama to odgovara. No, nepotrebno je, kako se kaže, stati na pola puta. Spremni smo vam pokazati što prava dekomunizacija znači za Ukrajinu. Ukrajina nikad nije imala tradiciju istinske državnosti.

Vojska treba da izađe iz kasarni. Stvari vojnog karaktera imaju i političku i društvenu dimenziju. Za početak, prilikom oblikovanja i primene različitih državnih strategija, ali i kroz osmišljavanje učešća u obrazovnom, zdravstvenom, naučnom sistemu. Za dalje, ideja ima, ali njihova implementacija zavisi od toga koliko „prvi korak“ bude čvrst i siguran. U procesu resuverenizacije, to je neizbežno. Vojska nije samo šlem. Niti se vojni sistem može ograničiti isključivo na kasarnu.

Prvi Rim je pao u jeres papizma, Drugi Rim, Carigrad, je pao pod vlast Turaka, a Treći Rim, Moskva, Rusija, i danas postoji. Naravno, Putin nije ni car Konstanin, ni car Justinijan, ali ideja Rusije kao sile koja zadržava dolazak antihrista i danas je živa.

Retorički ispoljavamo veliko prijateljstvo prema Rusiji koja nam je ključni faktor podrške u odbrani preostalih nacionalnih interesa. Bez nje bi Republika Srpska već bila svedena na puku administrativnu formu bez državnosti, a tzv. Kosovo bi se našlo u Ujedinjenim nacijama. No, bez obzira na to, nikako da ispunimo preuzete obaveze prema Moskvi u vezi sa statusom Rusa angažovanih u Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu. Slično se odnosimo i prema realizaciji projekta u domenu civilne upotrebe nuklearne energije. Moskvi je do toga veoma stalo, a mi se ponašamo kao da hoćemo da sarađujemo, ali na tome sve ostaje. (…) Geopolitičko balansiranje, čak i uz ponižavajuće dodvoravanje onima koje zovemo zapadnim prijateljima uprkos njihovom neprijateljstvu, može da ima smisla ako ne gubimo ono što predstavlja srž naših nacionalnih interesa.

U Republici Srpskoj su Srbi izloženi brutalnoj politici desrbizacije i unitarizacije BiH, koju uz podršku evroatlantskih zemalja sprovodi političko Sarajevo. Broj Srba u Federaciji BiH sveden je na minimum. Isti je slučaj sa Srbima u Severnoj Makedoniji čija su verska prava i slobode potpuno ugušeni, a njihova uloga u tamošnjem društvu i politici dovedena do ispod minimuma. I u samoj Srbiji pojedinci promovišu narativ o „genocidnosti“ srpskog naroda, pozivajući državne vlasti da se odreknu nacionalnog imena, Kosova i Metohije, Republike Srpske i svojih sunarodnika iz regiona.

Prizivanje solidarnosti s „napadnutom“ Ukrajinom, koja se sprema da se oružano obračuna sa „svojim“ građanima u Donbasu, i da na isti način „povrati“ Krim (uzgred komunistički „poklon“ iz 1954., koji istorijski ni na koji način ne pripada Ukrajini, kao, uostalom, primjera radi, ni Odesa) zapravo znači podršku agresivnoj avangardi „Slobodnog svijeta“ prema „despotskoj“, „prijetećoj“…i što je, nakon svega, „najgore“ – „odveć“ ruskoj Rusiji. Zato čitav Zapad, i „stari“ i „novi“, i medijski i politički, žmuri na oba oka na očigledne činjenice: da je u Ukrajini u toku rekonstrukcija „nacionalnog“ identiteta na neonacističkim osnovama, da „Ukrajinac“ nije etnonim, te da „Ukrajinci“ istorijski nijesu zaseban narod, već jedan, etnografski specifičan ogranak ruskog naroda (otuda istorijski stariji naziv za stanovnike kudikamo uže teritorije od današnje Ukrajine – Malorusi, i otuda se, u nedostatku boljih temelja, intenzitetom mržnje prema svojima [bezuspješno] pokušava izumjeti svoja „neruskost“); da čitava crnomorska obala današnje Ukrajine, s dubokim zaleđem na sjever, ne spada u istorijsku Ukrajinu (ukoliko je uopšte moguće govoriti o fiksnim granicama „istorijske Ukrajine“), već u Novorusiju, područje koju je u Rusija u 18. stoljeću oslobodila od Osmanlija (prije više od hiljadu godina upravo su na Krimu kršteni Rusi, a ne „Ukrajinci“, kojih tada nije bilo ni u „najavi“); da je današnja Ukrajina stekla nezavisnost suprotno volji većine žitelja čak i tadašnje Ukrajine (na referendumu marta 1991.), da je Ukrajina umnogome ekonomski, institucionalno neuspjela država u kojoj je stanje ljudskih sloboda na izuzetnom niskom, bezmalo „trećesvjetskom“ nivou.

Predsednik Srbije Slobodan Milošević je za potrebe propagandnog rata proglašavan Hitlerom. Jedno neugledno skladište građevinskog materijala u Omarskoj u kome su bili muslimanski muškarci – da ne bi bili izloženi nekontrolisanim napadima u napetim ratnim odnosima – proglašeno je koncentracionim logorom. Da, Konzentrationslager! Kao Auschwitz! Posle je tome dodat i – genocide!

Da bi proces detitoizacije uopšte započeo, neophodno je načiniti prvi korak koji je, pre svega, važan u simboličnoj ravni. Taj korak je uklanjanje posmrtnih ostataka Josipa Broza iz srpske prestonice i Srbije. Nema sumnje da, ukoliko Josipa Broza ne prihvati Hrvatska kojoj po svemu pripada, postoje okolne države koje bi bile spremne da zahvalnost bivšem predsedniku za nastanak njihovih nacija izraze preuzimanjem njegovih ostataka i dostojnim sahranjivanjem u njihovim reprezentativnim zonama. Sarajevo ili Skoplje bile bi sasvim primerene lokacije.