Ploče koje nisu na prodaju (6): Joy Division - “Closer”
Joy Division

Maj 1980: Joy Division

Photo: NME

Izlazak iz sveta bezbrižnosti

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2019. nastavimo tamo gde se 1999. stalo.

Kupovina ploče Closer grupe Joy Division nekako se poklopila s nabavkom prvih ozbiljnih zvuč­nika u mom životu. Bio je to rezultat trampe kakvih više ne­ma, ja njemu „velike, moćne, lepe i trosistemske HSR-zvučnike", a on meni „grozne, samo dvosistemske i u imitaciji drveta Mission 700" (gastarbajterska posla), jednu od boljih generacija ovih zvučnih kutija iz vremena dok još nisu počeli da ih sklapaju, a možda i prave, u Indiji. Zaliveni u kolima, usput, solidnim količinama belog vina u brik-paku (panduri i dan­-danas ne znaju da je tako nešto ikad postojalo), zvučnici su se brzo ustoličili na hrpi novina koje su predstavljale stalke za ona niska čudovišta, i ne hajući za metalne cevke i šiljke koji su došli kas­nije da nam svima zagorčaju život, krenuli da pevaju.

Heart & Soul... lako sam pomalo naslućivao da ovo nije naj­bolji od svih svetova, nisam ipak mogao da poverujem da mi Ujedinjeno kraljevst­vo, lično, šalje ovakvu poruku. Zapravo, Ovi Nas Lažu, prostrujalo mi je kroz glavu dok sam prikucan ležao na krevetu, zažalivši što ću taj Glas moći ponovo da ču­jem samo ako ustanem. I taj čudni ritam uz koji se može čak i đuskati, i tu auru koja je neodoljivo podsećala na njihanje uz zvuke onih organa iz robnih kuća Beograd.

Svi smo već bili pomalo pripremljeni - pa pank je i nastao zbog ljudi koji ne umeju da sviraju, ali je ovo bilo previše.Tako malo, a tako uznemirujuće. Onda su krenuli romani, tekstovi, muzička štampa, eseji, i taj čin samoubistva oko koga se vode večne polemike: da li je reč o gestu hrab­rog čoveka ili kukavice. Za mene, tadašnji susret sa lan Curtisom značio je saznanje da je glupo navijati za Zvezdu ili Partizan kad postoje Arsenal i Liverpul, i da postoje razni načini za slušanje muzike ali da nijedan ne podrazumeva jugoslovenski haj-faj. Ostala otrežnjenja su došla kasnije.

Bio je to, na neki način, izlazak iz sveta bezbrižnosti kojima su vladali gitarski manijaci i virtuozi, sladunjavi eskapizam i takozvane zdrave snage u rokenrolu. lan Curtis je bio dokaz da postoji i nešto iz­van puke zabave ili odglumljenog gneva, i da su njegovi lični demoni dovoljan razlog za grčevite, epileptične pokrete na sceni, ako ne računamo napor da se na scenu uopšte pristane. U tom trenutku bilo je važno znati da negde u svojoj sobi sedi neko kome više nije do smeha i ko sa strepnjom iščekuje sledeći nalet.

Zato dobro pamtim nerazumevanje koje sam iskazao prema crnom američkom vojniku koji je ispred mene, negde u Nemačkoj, preslušavao novu ploču Isaac Hayesa, zadovoljno klimajući glavom i povremeno uzvikujući "yeah". Držeći u ruci jedan od najlepših omota u rokenrolu, razmišljao sam kako je tak­vo ponašanje nedostojno odraslih ljudi jer bi bar oni, u skla­du sa svojim godi­nama, morali znati da svet ostavlja ma­lo razloga za ra­dost, i da postoji hi­ljadu razloga više za slušanje Isolation nego nekakvog cr­nog čoveka koji je uglazbio filmove Nede Arnerić. Izgleda da je svako od nas tražio svoj svet, a u onom iza crno-belog omota krio se jedan čovek koji je mislio ozbiljno i od­lučio da su nam dve poštene ploče sa­svim dovoljne da dalje nastavimo bez njega, ako smo već toliko ludi da prista­nemo. „Postojanje, nema ni veze... Sa­dašnjost je ionako van mog domašaja", pevao je lan Curtis glasom koji nije os­tavljao sumnju kako će se sve to završi­ti. Nije u tome bilo ničeg zdravog niti politički korektnog, ali početkom osamdesetih to još niste morali da krijete ni­ti da se trudite da zataškate. Pogreb panka je bio sveža uspomena da bi neko primetio da će se nakon britanskog Factory sve završiti Housemartinsima, a odatle do Blura i Pulpa falilo je još ma­lo socijalističke budućnosti koja se smeši, haj Tony Blair, pa da shvatimo da ne­ma više ni naše ali ni vaše muzike (kako bi objasnili svi oni preko tridesete, dak­le u godinama nepristojnim za petljanje u rokenrol).

Slučajno ili ne, nestanak zastrašu­juće primitivnosti koja je krasila grupu Joy Division poklopila se sa odlaskom analognog doba, prepunog grešaka i nesavršenosti, u digitalna obećanja večnosti. Zato me ne pitajte zašto sam pro­dao svoju ploču koja nije za prodaju, jer sam za trenutak poželeo da budem hrabar kao lan Curtis, čovek koji je po svemu pripadao odlazećoj tehnologiji, savršeno svestan da je nesavršenost postala mana.

Stoga obuzdajte čuđenje, naravno da sam prodao Closer, i vinilno i CD izdanje, kao i većinu dragih ploča, niste valjda pomislili da sam ja neki je­beni kolekcionar. Nema, uostalom, nikakve draži u posedovanju svetih stvari, one su tu da nas posete samo ponekad. Ali, ako ste baš rešili da me uvredite, dovoljno je da mi kažete New Order.

* Autor je novinar iz Beograda. Tekst je objavljen u šestom broju magazina XZ maja 1997.

Oceni 5