Između ironije i nepatvorene emocije

Film

CODA (2021)

Kada se govori o značaju porodice, obično se zaobiđe ono najvažnije – porodica. Glasnogovornici broje decu, ali zaboravljaju da deca ne rastu od vazduha, već od pažnje i ljubavi. CODA nas podseća upravo na to da porodica nije tek proizvoljan skup ljudi, već jedinica koja je tu gde želi da bude, te za svakog člana brine uprkos izazovima.

CODA je skraćenica od Children of Deaf Adults – deca gluvih roditelja, ali je u naslovu sadržan tek delić onoga što film jeste. Ruby Rossi (Emilia Jones) je jedno od takve dece, jedina koja čuje u svojoj porodici. Zbog toga je od detinjstva tumač, spona sa spoljnim svetom koji ne poznaje znakovni jezik. Kada odraste nameće joj se i sopstveni život, želje koje ima kao pojedinka. Ljubav prema muzici preti da je odvoji od roditelja i brata, ali je razumevanje tu da to spreči. Kada joj otac (Troy Kotsur) spusti dlanove na grlo, kako bi osetio šta peva, ili kada na prijemnom za Berklee pesmu koju peva istovremeno prevodi na znakovni jezik da bi je roditelji razumeli, jasno nam je da se radi o porodici koja je zaista osnovna ćelija društva.

Film je značajan i zbog toga što članove porodice igraju glumci koji su zaista gluvi – majka je Marlee Matlin, otac Troy Kotsur i brat Daniel Durant. Matlin je 1986. dobila Oskara za glavnu ulogu u filmu Children of a Lesser God, a do danas je jedina gluva glumica koje može da se pohvali ovom nagradom.

Joe Bell (2021)

Film Joe Bell nije dobro prošao kod kritičara, ali je jedno sigurno – svaki će gledalac odmah po završetku potražiti informacije o životu Joa i JadenaBella. Rediteljima se zamera da je prepun opštih mesta, što je tačno, ali su upravo ta mesta ona od kojih se najviše uči – možda Joe Bell nije materijal za Oskara, ali se sigurno radi o sadržaju koji bi mogao da postane važan za edukaciju roditelja koji nisu sposobni da se nose s različitošću sopstvene dece.

U pitanju je priča o gej tinejdžeru koji je trpeo nasilje, budući da nije želeo (ni mogao) da odustane od svog identiteta. Svaka kvir osoba dobro zna koliko se različitost ne trpi, a posebno one koje su odrastale u malim sredinama. La Grande je jedan od takvih gradića, mesto u kojem su izmišljene porodične vrednosti važnije od bezbednosti onih koji se ne uklapaju u čopor.

Kynodontas – Dogtooth (2009)

Ovo je sigurno jedan od najboljih filmova reditelja YorgosaLanthimosa – priča o neobičnoj porodici koja funkcioniše odvojena od sveta.

Ta odvojenost nije zbog apokalipse, već zbog toga što roditelji svoje potomke kontrolišu sakrivanjem i izvrtanjem informacija. Troje dece, koja više i nisu deca, nikada se nije odvojilo od njih. Otac im postavlja granice kao reditelj najuvrnutijih horor filmova, ali je želju za slobodom ipak nemoguće zaustaviti.

Serije

The Chair (prva sezona, 2021)

Novitet na Netflixu je The Chair - duhovita, satirična, kratka i slatka serija o akademskoj zajednici. Sandra Oh nas je još jednom počastila svojim prisustvom na malom ekranu, a u ovoj seriji igra profesorku Ji-Yoon Kim, sa njom se susrećemo u trenutku kada joj je karijera na samom vrhu.

Avanture počinju onog trenutka kada postane šefica katedre za englesku književnost na izmišljenom univerzitetu Pembroke. Niko ne bi ni sanjao da je akademsko okruženje plodno tle za komediju, ali inteligentno napisan scenario donosi odličnu priču koja je stvarno duhovita.

U samom središtu je kulturološki okršaj, sukob između generacija. Stariji profesori se ne snalaze u modernom okruženju, i to ne samo zbog tehnologije. Studenti nisu ono što su nekad bili, najpre zbog toga što ne ćute. Fašizam, seksizam, homofobija i predrasude uopšte, nisu dobrodošli na predavanja koja slušaju takozvane woke generacije. Iz toga nastaje zaplet, iz kojeg sledi da ništa nije samo loše ili samo dobro.

Pored Sandre Oh – kao nove šefice katedre – u zaista sjajnoj postavi ističe se i Holland Taylor kao profesorka pred penzijom. Ili pak profesorka koja nikad neće otići u penziju, kao ni polovina njenih vremešnih kolega.

No, serija pored ukorenjenog univerzitetskog tradicionalizma i rigidnosti tretira i diskriminaciju starih, feminizam, rasizam, kulturu otkazivanja, sukob starog i novog, odnose između profesora i studenata, te profesora uzajamno... Jako je, zapravo teško nabrojati čime sve The Chair uspeva da se pozabavi u samo šest polučasovnih epizoda, i to tako da svaki put nepogrešivo postavi temu za razmišljanje. Pored svega toga, žanrovski je često na ivici romantične komedije, pa zaista možemo reći da je impresivno šta je sve u stanju da postigne, a da sve vreme deluje kompaktno i dinamično.

A tu je čak i David Duchovny! As himself.

Gone For Good – Dusparu a jamais (mini serija, 2021)

Nova Netflix adaptacija romana Harlana Cobena stiže iz Francuske i nije spektakularna, ali je dovoljno intrigantna. Svaka od pet epizoda fokusira se na jednog od junaka, međutim, može se reći da je u centru priče nesrećni Guillaume, koji taman što se rešio trauma iz prošlosti, treba da se bavi onima koje iskrsavaju u sadašnjosti. Ispostavlja se, naravno, da su i one u velikoj meri povezane s prošlošću.

U kratkom periodu počeće da se odmotava klupko tajni, laži, skrivenih identiteta, i to tako da niko iz okruženja glavnog lika neće biti bez kompleksne pozadinske priče, greha iz prošlosti ili demona koji vrebaju. Dodamo li tome da Gillaume profesionalno pomaže deci s margine, jasno je da mu nije nimalo lako, da je takoreći svetac, a da, ipak, nezadrživo srlja u provaliju. Glavni glumac učinio je da nam sve lakše padne tako što se nije trudio da Guillaumea učini simpatičnim, ili se pak nije trudio uopšte.

Brand New Cherry Flavor (mini serija, 2021)

U duhu velikog Davida Lyncha kreatori su napravili neobičnu seriju – nešto između horora i fantazije.

Lisa Nova (Rosa Salazar) je mlada rediteljka čiji kratki film privuče pažnju poznatog producenta. U duhu seksističke tradicije slavni muškarac misli da mu sve pripada, a to se ne uklapa u planove emancipovane, mlade žene. Kada joj otme film, Lisa se okreće okultnom, te upoznaje vešticu Boro. Pakt s đavolom nikad nije pametna stvar, bar se tako do skoro tvrdilo u filmovima, pa Lisa mora da plati više nego što je spremna.

Knjige

Džefri Čoser „Kenterberijske priče“

Holland Taylor nas je igrajući profesorku u The Chair podsetila na Chaucera i njegovo delo koje već vekovima živi i još uvek pruža mogućnost za nova čitanja i tumačenja. Kenterberijske priče zaista zaslužuju da se čitaju i van fakultetskih zidova, budući da je ironija koja se odnosila na englesko društvo 14. veka i te kako živa.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj „Šinjel i druge pripovetke“

„Valja reći istinu, u početku mu je bilo teško da se privikne na ova ograničenja, ali kasnije se nekako navikao i krenulo je nabolje, navikao se da uveče gladuje, zauzvrat se hranio duhovno, živeći u mislima sa svojim budućim šinjelom. Od tog časa kao da mu je i sam život postao nekako puniji, kao da se oženio, kao da je neki drugi čovek bio stalno s njim, kao da više nije bio sam, kao da je neka prijatna saputnica pristala da s njim deli dobro i zlo, a ta saputnica nije bio niko drugi do šinjel s debelom vatom i jakom, nepohabanom postavom“. (Iz pripovetke Šinjel)

Pesme

Ne prestajemo da slušamo Solar Power, novi album Lorde, i u inat nekim svetskim muzičkim kritičarima koristimo priliku da pohvalimo mogućnost jedne 24-godišnje umetnice da se iznova menja i dokazuje nikom drugom do samoj sebi. Svi bi želeli Lorde iz 2013. ili 2017, no ona je odlučila da inspiraciju potraži u '60-im i '70-im godinama i začini je zvukom ranih dvehiljaditih, s naglaskom na Natalie Imbrugliu, The Corrs, Nelly Furtado, Natashu Bedingfield... Tekstovi su puni (auto)ironije, ali i sirovih, nepatvorenih osećanja. Negde između su se, izgleda, mnogi izgubili.

Podcast

Apple to Oranges

Autori i voditelji ovog podcasta analiziraju isključivo serije koje se mogu naći na platformi Apple TV+, a s obzirom na to da je i njen sadržaj sve bolji, zanimljivo je slušati o njemu. Istina, voditelje nekad isuviše ponese entuzijazam, pa govore uglas, ali oprašta im se sve dok ne ćute.

Slušajte ovde.

Nostalgija

Les quatre cents coups – The 400 Blows (1959)

Jean-PierreLéaud – dečak koji je rastao i stario pred publikom, ikona je novog talasa, najpoznatiji po filmu FrançoisaTruffauta -  The 400 Blows, koji je snimio kada mu je bilo samo 14 godina. Tako je 1959. godine postao zaštitno lice francuskog novog talasa, a tokom sledećih pedeset godina radio je sa najvećim imenima francuske kinematografije, pa je posle Truffauta došao Godard, onda Rivette, Eustache, Garrel, Assayas, Bonello, te internacionalni umetnici kao što su Pasolini, Skolimowksi ili Kaurismaki.

Dokumentarni film

Pray Away (2021)

To da se bilo šta leči molitvom predrasuda je zbog koje su stradali mnogi. Među njima su i homoseksualci i lezbejke koji su životom plaćali tuđu veru u boga, ali ne i u njih.

Video igre

Vrele igre: Android u neonskom gradu

Igra Atrio: The Dark Wild donosi androida u napuštenom, neonskom gradu – avanturu za one koji vole igre preživljavanja.

Svuda je mrak, a iz tame vrebaju robotske životinje. Cilj je da se preživi i da se ponovo upale svetla. U pitanju je igra preživljavanja, koja funkcioniše kao „open world“, te nudi prostor za gradnju. Pored toga, ima i elemente horora, kao i svaki drugi sadržaj u kojem se strašna bića (u ovom slučaju kiborzi) kriju u mraku. Igrač oprezno obilazi grad, budući da mora da se kreće kako bi ponovo pokrenuo sve vitalne sisteme napuštenog naselja. Pored toga gradi bazu koja služi kao sklonište.

Atrio: The Dark Wild je već na Steamu.

*Kontrapreporuke

Gone for Good (mini serija, 2021)

Neuverljivi junaci upadaju u još manje verovatne situacije. Da su bar otišli zauvek kao što naslov obećava.