Između Njegoša i Nikolaja Velimirovića

U našem javnom životu već duže vremena radi jedna grupa ljudi koja ima više karakter neke sekte nego kluba intelektualaca. Ta je sekta stavila sebi u zadatak da u našoj sredini izgradi čistu narodnu kulturu, da ojača zapuštene religiozne osećaje, spase pravoslavlje suzbijanjem slobodno mislilačkog i materijalističkog racionalizma, da ratuje protiv evropejstva kao opasnosti po narodna bogatstva. Sekta je karakteristična što se bavi filozofskim problemima i to čisto metafizičkim i spiritualnim, sto je privlače religiozni pokreti Azije, slavistika, teozofija i krupna pitanja krize evropske duhovnosti. Grupa je primila u nasleđe antizapadnjačke struje u našem intelektualnom životu, narodnjaštvo i slavenofilstvo, okrenula se od Tolstojeve Rusije evroazijstvu, od Lotijeve Turske Indiji Tagore i Romena Rolana, svoju bazu rada odvojila potpuno od Univerziteta koji je obeležila kao tvrđavu odnarođenih i tome je našla potpore u tezama o budućnosti Istoka, u Špengleru, Kajzerlingu, Romenu Rolanu, manifestima Evroazijaca i buđenju Indije, buđenju kome još nisu ugledali pravi smisao. Jedan deo grupe imao je i svoj list koji je izlazio svakog krupnijeg pravoslavnog praznika, praznika koji ujedno ima značaj i za narodnu istoriju, gde su pretresana pitanja naše religioznosti, i položaj kulture naše zemlje prema duhovnim sukobima Istoka i Zapada, ali je naša inteligencija gledala na taj list kao na list adventista ili nazarena, kao na neki varoški stupanj Vidovićevog pokreta, u koji se umešala mimo crkve naša mlada filozofija. Kako grupa veruje u mesijanstvo naroda koji je dao Njegoša, Meštrovića, i svoju poeziju, to je list nazvan "Pretečom", list koji je imao da oglasi dolazak narodnog genija (možda dolazak Dimitrija Mitrinovića iz Londona).

Grupa nije radila sa masama niti je u njih zalazila, ostala je prestonička, publicistička i konferensijerska, živela na Mitrinovićevoj ostavštini iz predratnog vremena i na njegovim posleratnim porukama, nije tražila mesta gde su religiozni sukobi od latinista i romanista, sva se posvetila obradi Mitrinovićevih ideja o trilogiji narodnog duha: narodnoj poeziji, Njegošu i Ivanu Meštroviću, trilogiji koja je veoma pozno obuzela i Branka Lazarevića. Grupa je u filozofiji idealistička, protiv materijalizma i slobodnomislioštva, u književnosti idealistička i pasatistička, dozvoljavajući samo svojim bergsonistima da prilagode poratni književni ekspresionizam narodnoj kulturi. Grupa želi da književnost bude izraz narodnog duha i sa tom parolom jedan krak otišao je u biblioteku savremenih jugoslovenskih pisaca (Niko Bartulović, Gligorije Božović, Dragiša Vasić, Vladimir Vujić, Siniša Kordić, Miloš Burić, Milan Kašanin, i drugi).

U našem intelektualnom životu borile su se dve teze, jedna narodnjačka, da je naš narod po poreklu, duhu i mentalnim osobinama slovenski, da je sudbina naše zemlje vezana za sudbinu hrišćanske Rusije, koja mora biti uzor i u duhovnom pogledu, dok je druga teza zapadnjaka videla u našem narodu karakteristike romanskog duha, pa je narod i nazivala balkanskom Francuskom. Sva je međutim naša inteligencija srednjoškolskim i univerzitetskim obrazovanjem, bilo da je deistička ili ateistička, vaspitana u protestanskom duhu, pa i sekta u kojim traženjima po oblasti narodne kulture upotrebila je čisto racionalistične metode. Grupa naših mistika hoće tezu o našem narodu kao slovenskom i njegovoj specijalnoj misiji u istoriji da istakne kao akutni problem zemlje, nacionalnog i socijalnog značaja, niti je vršila nautička i umetnička ispitivanja o svojim postavkama vrednosti sopstvene i zasebne narodne kulture. Sva se njena akcija izražavala u misterioznim sastancima koji su ličili na sednice za dozivanje duhova.

Grupa je u svojoj filozofiji i ideologiji idealistička, ali je veoma realna u ljudskim odnosima, tako da je misticizam postao artikl od koga žive udobno mnogi ljudi. Mistika je postala zaklon za intelektualce koji vole da uživaju bez velikog truda, za lenjivce koji sanjare na sinekurama i skupo naplaćuju svoju zamišljenost. Većina mističara zauzela je lepe položaje u inostranstvu, mistika ušla u razne fondove, tako da je metafizika postala veoma gotovanska filozofija. Nijedan mističar koji misionerski "spasava duše" ne silazi na dno života, niti se kreće iz udobne i ugodne čaršije koju želi da preobrati u pravoslavlje. Oni koji propovedaju našoj inteligenciji vraćanje narodu, glavački jure u inostranstvo, čim im se ukaže za to prilika i karakteristična je stvar da su mistički i teozofski problemi privlačni za najtvrđe, najsirovije i najracionalnije glave u našoj sredini. Veoma paradoksalno izgleda da se praktičan razum jednog Velibora Jonića može baviti pitanjem potsvesti, da Siniša Kordić ili Pavle Jevtić ili Vladeta Popović mogu kapirati spiritualne kosmičke probleme i da se sva ta grupa koja još u sebi nosi najgrublji lokalni folklor može uneti u teški misticizam duhovnih pokreta Indije. Sve te pokrete grupa dobija kroz interpretacije protestantskih racionalista, Gandija kroz licemerstvo britanskih agenata i sav misticizam koji se formira u tim teškim balkanskim   glavama liči na pomućenje naših predratnih ruskih đaka koji su gubili svest po petrogradskim duhovnim akademijama.

Deset godina ta sekta mistika stvarala je legendu oko imena Dimitrija Mitrinovića. Veliki londonski mag čije je mesijanstvo imalo da izvrši ogroman stihijski preporod našeg duhovnog života (Kašanin, Jonić i drugi očekivali su od njega veliko izbavljenje) proveo je najkritičnije posleratne godine u tumačenju svetih indijskih knjiga zaludnim londonskim babama koje su u maglovite dane doživljavale razne religiozne metamorfoze. Mitrinović se prikazao našim jurodivcima kao neko misteriozno, nadzemaljsko biće, kao balkanska sfinga sa ogromnim rezervoarima mističnih snaga i bilo je dosta njih koji su se sa zebnjom pitali šta li to radi Mita u Londonu. Međutim, mesija Mita slao je samo delfijske poslanice, hipnotisao Beograd iz Londona i trudio se da svoju sektu opčini čudesima istočnjačkih religija. Mita, hercegovački fakir, zakopao se živ u grob i posle desetogodišnjeg ćutanja pojavio se kao slovenski mesija. Istina to mesijanstvo javilo se u retorici Nikolaja Velimirovića i dalo je utisak da se čovečanstvo poslednjih mučnih godina gledalo kroz tamu okultizma.

Dimitrije Mitrinović pre nego što je postao fakir, mag, čarobnjak, čudotvorac, bio je ličnost koja je imponovala predratnoj omladini. On je stvorio ideologiju o rasnoj vrednosti Njegoša, narodne poezije i Ivana Meštrovića, dao je materijala čitavoj jednoj generaciji da se zanosi bogatstvom narodnog duha i da istražuje u rasnom čoveku zakopano blago cara Radovana. Kroz "Bosansku Vilu", "Srđ" i "Pijemont" vršio je propagandu zbliženja srpske i hrvatske književnosti, pisao o hrvatskim književnicima, uticao na akciju revolucionarne bosanske omladine, mada u toj akciji nije uzimao takvo učešće koje bi mu donelo teže žrtve.

Izgledao je kao Skerlićev poverenik za bosansku i zagrebačku omladinu, mada je od Skerlića bio veoma udaljen svojom prirodom, koncepcijama o narodnom duhu, svojim filozofskim obrazovanjem koje Skerlić uopšte nije imao, svojim smislom za muziku i za plastičnu umetnost, za misaonu i transcedentalnu poeziju. Bio je sa Skerlićem na istom planu, jer je kao bosanskohercegovački omladinac gledao u Srbiji pijemont Jugoslavije, samo je srpstvo osećao kao mitsko božanstvo kome je sudbina odredila najkrupniju ulogu u razvoju čovečanstva, i njegova ideologija o snazi naroda počivala je na sasvim drugim osnovama nego Skerlićeva. Nasuprot racionalisti, socijaldemokratu Skerliću, bio je mističar, koga su mučili religiozni problemi (ti su problemi danas esencija njegovog života), psihoanalizu potsvesti pretpostavljao iskustvu stvarnosti, misaonu poeziju akcije, bio tvorac vidovdanske etike, Ivanu Meštroviću dao kolosalne razmere mitskog balkanskog božanstva (naravno srpskog) i istoriju Jugoslavije video kao renesansu nemanjićskog doba.

Nasuprot Skerlićeve vizije Francuske Republike sa Gambetom i Žoresom, narodnim univerzitetima i jakobinskim klubovima, imao je viziju obnove Srednjeg Veka sa Ivanom Meštrovićem kao Mikelanđelom, Vizantom, bogumilstvom i svetosavskom crkvom koja će biti stožer velikih umetničkih dela. U njegovom duhu ukrštali su se putevi koji su vodili do Svetog Save, preko narodne poezije, Njegoša i Bože Kneževića do Meštrovića i Nikolaja Velimirovića, da docnije prodru i do indijskih pagoda. Njegov duh je tražio pravoslavlje u našem podneblju, mada je u tom traženju išao čisto protestantskim linijama, kroz germansku filozofiju.

Duhovno je živeo između Njegoša i Nikolaja Velimirovića (verovatno da su ga zbog toga putevi i odveli, ne u Rusiju nego u Veliku Britaniju), imao je u svojoj prirodi nečeg azijatskog, sklonosti za širokim religioznim problemima kozmosa i nečeg veoma lokalnog da tu svoju sklonost iskoristi u čisto materijalne svrhe. To mu je priroda dala sposobnosti sugestije, da oseti razornu moć čarolije u prirodi ljudskoj, dala mu je talenat narodnih lekara koji očima i "rukom" isceljuju teške bolesti. Dala mu je naklonosti ka vidovitosti, profetizmu, filozofiji sovuljage, slepog miša i crne mačke. Od misaonog pesnika postao je analizator koji pomoću magije i simbola rastvara dušu kozmosa.

Dinarski tip sa ostacima mongolstva i "raspućinstva" pod cilindrom Velike Britanije, duh sa četvrtom dimenzijom kao zlatnom polugom oko koje se okreću unezverene i zadivljene čobanske glave balkanske, monah, kozar i biznesmajstor, jednom rukom drži kozmos u londonskim tamnim sobama gde Čeda Mijatović, zaostavština našeg romantizma, doziva sebe iz prošlog veka, a drugom Bosnu i Hercegovinu kao pećinu zmajeva koje će pustiti nad zamračenim Balkanom. Dimitrije Mitrinović, jedan od krupnih bogova okultizma upravlja svetom čarobnom palicom koja je sadeljana od hercegovačkog drveta. Savest londonskih kolonista spasava indijskim religijama, a naše intelektualce leči travama koje rastu na Himalajima, a i na hercegovačkim krševima. Mitrinović kao mag budi iz paklene atrofije ljudske duše. On se javlja kao suveren podzemnog sveta kome su poznate ne samo linije ljudske sudbine, nego i pu­tevi istorije čovečanstva.

Nekad je bio krupna nada predratnih generacija. Očekivalo se da će on otkriti tajne slovenske rase u našim ljudima, i da će svojim kozmičnim problemima zavladati našim duhovnim aktivitetom. Međutim, rat je razorio njegove probleme i postavio ih na sasvim nove osnove, stvarnost je svojom surovošću i svojim katastrofama nadvisila njegove simbole, pa je Mitrinović pronašao da je njegova snaga prešnija Londonu, nego njegovom dragom srpstvu, da mu je ugodnije da formira svest londonskih baba, nego da se baca u opasne balkanske vrtloge. Mita Mitrinović je oglasio proročki svojoj zemlji, kolosalnu džinovsku budućnost, ali mu je draže da živi u Londonu i da sa Čedom Mijatovićem priziva duh Konana Dojla. U Mitrinoviću javlja se strast za iseljeništvom i kao što je davao utisak senzala umetnosti Ivana Meštrovića, tako izgleda da je sada senzal Orijenta za Veliku Britaniju. Grupa mistika prilično je razočarana pred balkanskom Svingom koja je progovorila. Prazničke poslanice koje je dao po dnevnim listovima u bibliskoj retorici, sa velikim Jastvom i pretskazanjem o zmijskim i orlovskim ljudima, ostavile su utisak konfuznih saopštenja periferijskih kartara datih u religioznom žargonu. Simboli su providni i veoma malo suštastveni, pa je čudno da nije ništa od Širine indijskog religioznog duha moglo se uhvatiti za ovog Balkanca koji je živeo nad zemljom petnaest godina.

Mitrinović je bacio pred svoje učenike (njegov duhovni uticaj veoma je rasprostranjen) krupan problem rešenja odnosa pravoslavlja, katolicizma i muslimanstva putem bogumilstva, ali i ako problem ima draži za ljude koji veruju u specijalnu misiju narodne kulture, ipak oseća se izvesno nepoverenje prema magu koji fakirizmom rešava Gordijeve čvorove. I "Preteči" koja je osnovana u Mitrinovićevom duhu, kao i celoj grupi koja je razgrabila njegove ideje i verovatno ih izopačila, preti opasnost da ostane bez svoga duhovnog vođe.

*Iz knjige Mistika i mistifikatori II, Beograd, 1930, str. 3;