Tragedija jednog naroda: Peko Dapčević (2)
peko dapčević

Ratni drugovi: Kosta Nađ i Peko Dapčević

Photo: Wikipedia

Između zvezdanog neba i mirisne loze

Na rubu aleje beogradskog Novog groblja, gde se sahranjuju obični građani, pored puta, počiva sasvim skromno, neprimetno u mnoštvu spomenika, sa malom zvezdom petokrakom na uspravnoj crnoj ploči, gotovo one veličine koja se stavljala na partizansku kapu, Peko Dapčević. Na pedesetak metara niže je Aleja velikana i zaslužnih građana. Sigurno bi sebi čestitao na odluci da bude podalje od tog društva. A za sva njegova dobijena zvanja, priznanja i odli-kovanja trebalo bi prilično prostora, pa upućujem čitaoca na Vikipediju.

U rat je otišao u košulji, sa letnjim sakoom preko ramena i kačketom na glavi, a iz njega je izašao na belom konju kao general. Oslobađao je od okupatora velike oblasti na Balkanu, od Crne Gore, preko Srbije do Beo-grada i Srema, a i Hrvati i Slovenci bi trebalo da mu budu zahvalni, jer je bio na čelu korpusa Jugoslovenske armije koja je oslobodila Istru. Rat je počeo borbom protiv italijanskih okupatora u Crnoj Gori, na Košćelama, a završio na italijanskom tlu oslobađanjem Trsta od nacista.

Pored komandovanja, bio je vrlo vešt i u pisanju. Tri njegove knjige: Male ratne priče (1961), Od Pirineja do Cetinja (1981) i Za Beograd (1984), u izdanju Prosvete, memoari su zanimljivo ispričani, pogotovu se druga knjiga može svrstati u književnost. Ono što se danas može smatrati njegovim zabludama, njemu su bila najdublja uverenja. U te tri knjige Peko je smestio svoj život do okončanja Drugog svetskog rata. U njima se oseća kreativna iskra rođenog opservatora koji veruje da je život proživeo tek kada ga zapiše. Nedostaje knjiga o drugoj polovini njegovog života kada je trebalo da se ostvari sve ono za što se pre toga borio i u šta je verovao. Ili se u toj polovini odvijao poraz koji zapisivanjem nije želeo sebi da prizna?

Peko Dapčević je bio, pre svega, nepokolebljivi i nepomirljivi antifašista. Po današnjim zakonima Republike Srbije, dobio bi deset godina zatvora za učestvovanje u Španskom građanskom ratu, na strani komunista protiv Franka. Ali on istovremeno opisuje i profile gorštačke totalitarnosti i grandomanije koji su u Srbiji njena baza i nadgradnja već preko sto godina. Pokazuje kako je za taj gorštački svet lebdenje u ruskom gravitacionom polju nešto što se podrazumeva.

Dok je Peko Dapčević bio aktivni društvenopolitički radnik, nije se pokazivao u javnosti, nije bilo intervjua. Nije ga bilo ni na televiziji u izveštajima sa foruma, ni na fotkama u novinama. Moguće da je to bila njegova volja, a možda je bio i u nemilosti zbog brata, i pod nadzorom službi bezbednosti? Kao ratnik bio je previše popularan i zaslužan, harizmom i legendom je konkurisao Titu. I on je bio među onim Crnogor-cima koji su izgradili Titov kult, digli ga u nebo. Upoznao ga je usred rata u planinskim vrletima. Čim je ugledao Tita ispred kolibe, iskren je u Malim ratnim pričama, zarobila ga je struja njegove harizme. Potpuno ga je osvojio kada mu je u polutami kolibe dao svoju kašiku da jede kačamak iz jednog tanjira zajedno sa drugim rukovodiocima. Oči u oči sa Titom preko tanjira, u ćutanju, učinilo ga je odanim. I kada se Peko zasitio, Tito je uzeo natrag kašiku, obrisao je o peševe svoje bluze i pojeo ono što je preostalo.

Ni u jednoj knjizi Peko ne pominje Vlada, brata četiri godine mlađeg od sebe, takođe uključenog i vrlo aktivnog i vrlo zaslužnog u komunističkom pokretu i Narodno-oslobodilačkoj borbi. Kao da ga nikada nije imao

Peko je izazvao zavist ženidbom sa prelepom ženom i glumicom, a nije bila „naša drugarica“. Brat Vlado je bio informbirovac i neprijatelj „naše zemlje“, u socijalizmu su se automatski pod sumnju stavljali svi rođaci, pa je tako i Peko morao poneti krivicu zbog Vlada i na bilo kakav način ispaštati njegov greh prema „nama“.

Uživo sam ga video u restoranu Savezne skupštine i upoznao na delu osobinu po kojoj je bio „čuven“: njegova prekost, violentnost. U Beogradu je kuvalo, sukobili su se bili ljudi Ivana Stambolića i Slobodana Milo-ševića. U restoranu smo razgovarali sa Živanom Vasiljevićem, za koga se pričalo da će se vratiti na velika vrata na političku scenu u timu Miloševića. Usred razgovora, iznad žagora u prostranoj i visokoj sali odjeknuo je ljutiti uzvik, trgli smo se i videli kako je ogromna staklena pepeljara sa jednog od daljih stolova poletela i sa treskom se zaustavila na sredinu jed-nog do našeg. Tada je za nas taj potez, i to u Skupštini, bio senzacionalan, društvo je još bilo učtivo i uglađeno. Tek ćemo dolaskom radikala biti suočeni sa sličnim ispadima i nasiljem u institucijama. Let ove piksle kao da je najavljivao njihov dolazak. Za njom je, nabijen negativnom energijom, pušeći se od ljutine kao u stripu, brzo stupao stabilan, čvrst čovek. Oko nas se prosuo šapat: Peko Dapčević. Neko ga je bio naljutio, ali u gužvi koja je nastala, nismo saznali ko, mada to nije ni bilo bitno. Da neko, pa makar to bio i Peko, u Skupštini gađa nekog pikslom, bila je nepojmljiva stvar.

Sličan film se ponovio tri-četiri godine kasnije: ali ovog puta sam gledao prekog i ljutog kao ris, vremešnog Vlada Dapčevića kako po dugačkom hodniku zgrade Borbe trči od vrata do vrata, otvara ih, zagleda unutra i zatvara ih sa treskom. Tražio je Slavka Ćuruviju, pretio da će ga prebiti, jer je njihove duge razgovore iz Brisela izdao kao knjigu, a nije ga pitao za dozvolu. Dogodilo se, međutim, i meni da se nađem oči u oči sa razjarenim Vladom Dapčevićem. Pred NATO bombardovanje napravio sam veliki intervjuu sa njim za Nedeljni telegraf. Ali pošto sam odložio objavljivanje za sledeći broj, Vlado je to doživeo kao poniženje. Stvorio se pred uredničkim stolom jedne večeri iznenada kao da je iz poda iznikao. Nema razgovora, nema izvinjenja, nema sledećeg broja. Sav crven tražio je da mu se daju prelomljene strane, da mu se preda tekst i da se pred njim intervju izbriše iz kompjutera. Pristao sam, nadajući se da ćemo stvar nekako srediti, kada ga prođe ljutina. Izjurio je iz sobe kao metak, ljut kao i kada je bio došao. Niti je hteo više da se vidimo, niti da se čujemo. Bio je odličan u tom intervjuu, savršeno je analizirao politiku Slobodana Miloševića, zašto je ona bila pogrešna za Srbiju, zašto je bila nacionalistička, a ne komunistička.

Ali, tu prekost braća nisu imala samo prema drugima. Okrenuli su je i jedan protiv drugog, posvađani do kraja života. Ni u jednoj knjizi Peko ne pominje Vlada, brata četiri godine mlađeg od sebe, takođe uključenog i vrlo aktivnog i vrlo zaslužnog u komunističkom pokretu i Narodno-oslobodilačkoj borbi. Kao da ga nikada nije imao. Toplo piše o majci i ocu koji se pate, o tetki, ali brat koji je preživeo tako užasne torture od režima, kome je Peko bio jedan od čelnika, zatim bio proganjan − ne postoji. Vlado se prema Peku isto poneo. Kako to objasniti? I Milovan Đilas u revolucionarnom ratu opisuje te zastrašujuće gorštačke omraze i odmazde, u kojima su se braća i rođaci, pa čak i sestre, međusobno likvidirali. Bratsku povezanost rastrgle su najstrašnije sile koje vladaju našim mentalitetom − vlast i politika.

Peko, kada je bio u Evropi, ponašao se kao evropski revolucionar, evropski intelektualac, ali kada je u Crnoj Gori on je Crnogorac, podvrgnut običajnom pravu. Tu ni Boga nema, crkva je tek „crkvica u stijenama“. Sve je tu lično. Tu se sluša šta „ljudi“ kažu i „razgovara se“ u nedogled, a prevrću se reči u beskraj. Život zavisi od tog razgovaranja, da li je neko vjera ili nevjera, da li je s nama ili protiv nas. Pas je i izdajnik ako nije s nama, a dika roda svog ako jeste. Ništa tu ne zavisi od rada, niti koga tu rad određuje. A hteli su da Marksovu teoriju revolucije ukrste sa Njegoševim „Neka bude što biti ne može!“ Peko u cetinjskom kršu kao sasvim mlad hoće da popravlja i menja svet koji ne poznaje. I zatim kao mnogi mladi Crnogorci, pre njega i posle njega do danas, dolazi u Beograd i postaje student. Naravno, na Pravnom fakultetu. Ali, on ne studira, neće da gubi vreme, nego hoće da ruši režim, pa postaje komunistički omladinac. Ritualno se poziva na Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, mada se ne vidi da ih je i čitao. Tandrče demagogija iz propagandnog materijala. Konfuzno „znanje“ o srpskoj istoriji jesu radikalsko-socijalistički-oficirski propagandni klišei, prilagođeni komunističkom antimonarhizmu. Gro-teskno je da želi da ruši poredak čiji su vinovnici upravo oni koji su i stvorili te klišee. Naročito su ga zanosili violentni pučevi, akcije prevrata, oni su mu bili jedina suština „revolucije i borbe za slobodu“. Ubistva Aleksandra i Drage za njega bili su „slavna srpska revolucija“.

U francuskom logoru posle prelaza Pirineja Peko pred drugom filozofira: „Da, Fadile moj, život ti je takav, sav od zavjerica, zavjera i sličnog, ali i šansi koje one daju, naravno, uz rizik koji sadrže. A ko to ne iskoristi, propada jer je u svemu tome i stranputica i ambisa.“ U celoj knjizi se neprestano najozbiljnije „filozofira“, ali uvek kada pomene tu reč, Peko je posprdan. I tu je pola-pola, ambivalentan, hteo bi da se vine u visine individualnog razmišljanja, u stvarnu slobodu, ali odmah sebe tresne o kolektivni idiom krša, da ne bi izleteo iz slobode plemena i roda.

„Šta da se radi“, pitaju se. „U boj protiv Talijana i Njemaca“, odgovori im poletno Peko „borbom će rukovoditi komunisti, Periša i ja, a tu je i sablja britka Niko Barjaktarev.“ Gleda u majku koja mu se povremeno osmehuje, ponosna što se „sve nekako oko mene vrti, što me tako pažljivo sluša toliko ljudi“

U memoarima Od Pirineja do Cetinja Peko istinoljubivo i detaljno pokazuje svoje transformacije od zarobljenika u francuskom logoru do ustanika protiv italijanskih okupatora, od Evropljanina do crnogorskog buntovnika. Na tom putu Peko je doživeo i ozbiljnu krizu identiteta i umalo da nije postao radnik, ali onaj pravi, nemački pedantan.

Sa još nekoliko „španaca“ pobegao je iz logora, i neko vreme uživao u pustolovinama konspirativnog života u Marselju i Parizu. Devojke, ljubav, bistroi, „opasne“ situacije. Rat je počeo, Evropa blokirana, dobijaju nalog od partije da se u zemlju vrate tako što će se prijaviti za rad u Nemačkoj. Dapčevića šalju u austrijsko mesto Štajer u fabriku kugličnih ležajeva. Majstor Nemac ga je uljudnim ponašanjem i preciznim instrukcijama naučio da obrađuje metal i pravi savršene kuglične ležajeve. Peko je u tom radu i njegovim rezultatima beskrajno uživao i pronalazio sebe. Osetio se homo faberom. Da je bilo neko drugo vreme, bio bi vrlo uspešan gastarbajter. Ili, da su na Cetinju i u Crnoj Gori bili zanati i fabrike u nemačkoj organizaciji (investitori i menadžment), možda nikada ne bi otišao u Španiju i postao revolucionar, već bi se kvalifikovao za majstora ili inženjera.

U štajerskom radnom logoru je odmah posle bombardovanja 6. aprila 1941. godine razgovarao i sa nemačkim oficirom i njegove reči nikada nije zaboravio, očigledno ih je nosio u sebi kroz sve te bure, ratove i reforme i skrupulozno ih preneo u knjigu, a dok ju je pisao i socijalistička državna zgrada je počela iz temelja da se ljulja. Ispostavilo se da oficir odlično poznaje balkanske prilike, prvo je ljubazno upitao Peku odakle je, pa mu je mirno, uz smešak, govorio: „Naš rat sa Jugoslavijom završiće se za dve nedelje. Neće to biti kao sa Srbijom u Prvom svetskom ratu koja je bila vrlo homogena. Vi ste sada heterogena, razjedinjena zemlja. Sve jugoslovenske vlade od Prvog svetskog rata pa do danas su zapravo radile za nas, jer nisu ni znale, ni mogle da od te zemlje naprave homogenu državu. Vi ste razbijena zemlja, uz to u njoj ima dosta snaga koje će nas podržati. Žalim što niste ostali u Trojnom paktu, jer bi vam sile Osovine obezbedile mesto u svetu, koje bi bilo vrlo perspektivno.“

Krizu identiteta, ipak je to bila nacistička fabrika, Peko rešava bekstvom iz logora. Stiže nekom srećom u Crnu Goru na Ljubotinj i miris jagnjetine i krompira ispod sača, te kuvanog raštana sa pršutom, penjanje na trešnju pored puta, kafa i loza sa glasnim komšijama, koji svaki čas navraćaju, razgovaranje u stihovima i poslovicama, mora da im ispriča sve što mu se zbilo do tada, vraćaju ga u razdraganost gorštačkog života i on se poput nanesene boje utapa u mitski kameniti pejzaž prabiblijskih vremena i diše punim plućima u susretima i rastancima kod vignja, u orlovskim visinama nebu pod oblake, odakle puca pogled na Skadarsko jezero, a noć je prostrana kao na početku sveta, duboka tišinom iz koje izvire huk sove.

Pred 13. jul dolaze seljaci u tetkinu kuću, njih oko četrdeset ispunjavaju dve sobe sedeći u nekoliko redova, puše i komentarišu povlačenja Rusa pred Nemcima i puni samopouzdanja žagore da ipak „njih niko ne može pobijediti“. „Šta da se radi“, pitaju se. „U boj protiv Talijana i Njemaca“, odgovori im poletno Peko „borbom će rukovoditi komunisti, Periša i ja, a tu je i sablja britka Niko Barjaktarev.“ Gleda u majku koja mu se povremeno osmehuje, ponosna što se „sve nekako oko mene vrti, što me tako pažljivo sluša toliko ljudi“.

Odjednom se svi umiriše, pa se pogledavaše sumnjičavo, „reklo bi se − varakamo se“. U neizvesnosti Peku se opet ukrstiše pogledi sa majčinim i ona mu se suzdržano nasmeje, ozarena, pokazuje mu da ga podržava. Rođak Mašan Krstov i prvi sused Niko Šutov Bošković (Peko ih zapisuje i proziva i posle 40 godina, izgleda da bi bila obaveštena i buduća crnogorska pokoljenja) „ne sakriše svoje sumnje i strah pred takvom silom“ pa pitaju da li je vreme za borbu kada i Rusija odstupa? A Mićo Crvenko (opet prozivka) šeretski, namigujući pita Perišu i Peka da neće biti „premnogo da odjednom udarimo na dvije imperije?“ Čekanje je ravno samoubistvu, odgovara Peko ustajući sa pogledom na majku, „mnogo ili ne, moj Mićo, nama sad druge nema!“ I posle prvih pobeda nad Italijanima, Peko zapisuje da je u njemu „nabreklo ushićenje“ što je tu gde je rođen sigurnim korakom stupio iz španskog poraza u pobedu, i to je učinilo da se „ne mogu drugačije osjećati nego gorostasno“.

Tako je počeo crnogorski ustanak u kojem će pobediti okupatora i „domaće kokoške“ što su kljucale okupatorski pirinač, ali, kako to Peko naglašava, i „sami odrediti naš odnos prema Beogradu“. Mnogi će se iz tog krša nebu pod oblake posle četiri godine obreti u Beogradu i Vojvodini u tuđim stanovima i kućama, ali na značajnim položajima u „našoj“ državi.

U trijumfalnoj opijenosti i nabreklom narodnjaštvu, Peko je preformulisao čuveni Kantov kategorički imperativ i završava epopeju u knjizi ditirambski. Kant je govorio da ga zadivljuje zvezdano nebo nad njim i moralni zakon u njegovom srcu. A Peko je među zvijezdama na nebu tražio „onu našu koja nas vodi“, da nam zatreperi dok „ispijamo mirisnu lozu i crmnički crnjak“.

Peko Dapčević je umro nepunih mesec dana pred početak NATO bom-bardovanja Beograda 1999. godine. Pred smrt je bio hospitalizovan na VMA. Jedne večeri supruga ga je našla na podu u hodniku, nepokrivenog na nosilima. Sav se tresao od hladnoće. Skinula je svoj kaput i pokrila ga.

Oceni