Izmišljeni klovnovi i prave žrtve

Sigurno je da je bar jednoj kvir osobi već palo na pamet da „čudovište iz ormara“ nije tek običan monstrum, već priča o onome što pojedinac/ka pokušava da sakrije, a što često dobije stravične proporcije.

Zbog homofobije koja se negovala pripadnici LGBTIQ populacije su dugo ostali nevidljivi, pa je to slučaj i na filmu, pa i na horor filmu (ali sa malom razlikom - vampirima je oduvek sve dozvoljeno), gde su se kvir teme krile između redova, a homoseksualni junaci se sporazumevali u šiframa. Budući da je horor uvek bio nešto slobodniji mnogi filmski, te kvir teoretičari, spekulišu o tome da homoseksualna publika stravu i užas voli najpre zbog toga što su joj ponudili vidljivost u vreme izgnanstva, a kroz odbačena čudovišta, izolovana, u večitoj potrazi za konekcijom. Oni koji su odrastali devedesetih godina prošlog veka sigurno će najpre pomisliti na film „Interview with the Vampire“ iz 1994. godine, i na rečenicu „Niko nikada nije mogao da mi odoli, pa čak ni ti Louis,“ koju jedan muški vampir izgovara drugom muškom vampiru. Suptilni signali bili su jasni samo kvir gledaocima, pa čak i onda kad ni sami toga nisu bili svesni.

Danas su gej junaci više prisutni, pa se svake godine pojavi više filmova sa LGBTIQ tematikom, ali su, bar kada je horor u pitanju, to obično niskobudžetna dela sa mnogo krvi i malo smisla. Ako su u pitanju pak filmovi u koje se više uložilo, kvir junaci su prisutni obično po nekoliko minuta, a samo zbog toga da bi pali kao prve žrtve. Tako je i u novom filmu o čudovišnom klovnu Pennywise - IT Chapter Two – ili se bar tako čini sve dok se ne zagrebe ispod površine, a kako bi se bolje razumelo ko su i šta rade ljubavnici koji ginu za vidljivost.

Film počinje scenom u zabavnom parku u američkom gradiću Derry, Maine, da bi se za dvojicu kvir junaka ubrzo i završio, a nakon što se poljube pred grupom lokalnih tinejdžera. Crveni balon u jednoj od prvih scena, pored toga što najavljuje da je Pennywise blizu, signalizira i kvir kontekst, a posebno nakon što se razume da se odrasli muškarac takmiči sa neodraslom devojčicom kako bi osvojio lutku. Ponašanje ljubavnika dovoljno je provokativno da probudi bes kod lokalnih propalica koje će ih sačekati kada pokušaju da napuste vašar, da bi onom delu publike koji, instinktivno ili iz iskustva, oseća šta sledi već u prvih nekoliko minuta priredili pravi horor.

Ulogu prve žrtve dobio je kanadski reditelj Xavier Dolan, a mladi gej muškarac kojeg igra nakon batinanja završi u reci gde ga dočekaju čeljusti izgladnelog klovna. Iako je vidljivost uvek dobrodošla, prve scene izgledaju pomalo nespretno, kao deo trenda da se gej junaci uvode u programe po svaku cenu, a samo da bi film ili TV serija ispunili zahteve o inkluziji manjinskih grupa. Situacija je u ovom filmu ipak nešto drugačija, što se razume samo ako se poznaje kvir istorija, te sudbine onih koji su izgubili živote samo zbog toga što nisu pristajali da se odreknu sopstvenih identiteta.

Tako Xavier Dolan zapravo igra ono što se zaista dogodilo 7. jula 1984. godine, kada je ubijen Charles O. Howard, a samo zbog toga što je bio gej. Howard je, baš kao i Dolan u filmu, veče provodio sa svojim partnerom, što je isprovociralo trojicu šesnaestogodišnjaka koji su ih prvo verbalno zlostavljali, da bi ih potom pretukli, i na kraju ubili jednog od njih. Nakon kraće potere tinejdžeri su Howarda bacili u lokalnu reku, a uprkos tome što ih je molio da to ne čine, te pokušavao da im objasni da ne ume da pliva. Njegovo telo je pronađeno nekoliko sati kasnije, a slučaj je podelio lokalnu zajednicu, pa je jedan od ubica - James Francis Baines – mnogo godina kasnije čak progovorio o svojoj umešanosti u ovaj zločin, te o tome kako netolerancija i neznanje mogu da unište živote.  

Filmovi su, između ostalih medija, tu da progovore umesto onih čiji se glasovi ne čuju, pa se odjeci iz stvarnosti često nađu na filmskoj traci. Horor film ima tu moć da u scene uklopi najužasnije stvari koje je čovek u stanju da uradi, ali se ove, a valjda zbog monstrumske menažerije, obično doživljavaju kao preterane, i kao nešto što je plod pokvarene mašte. Tako je i sa scenama iz IT Chapter Two, pa su samo oni kojima se učinilo da scene imaju sopstveni kontekst mogli da posumnjaju da se radi o nečemu što je deo istorije.

Prava čudovišta su na slobodi, jedna je od poruka filma, i nemaju čeljusti, niti magične moći, već su od krvi i mesa, sasvim obični ljudi sa neobično čudovišnim porivima da unište drugačije.