Izveštaj Kancelarije za povratak Rahele Ferari u život

Dame i gospodo… ne, ne, molim vas, samo polako s aplauzom.

Dame i gospodo, vaše ekselencije, poštovani predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovana predsednice Vlade Republike Srbije, uvaženi ministri, dragi naši predstavnici i predstavnice srpskog glumišta, vi koji nas pratite sa balkona, poštovani narodni poslanici, uvaženi građani, želim pre svega da se zahvalim svima koji se danas nalaze u ovoj sali, svima koji žele da razgovaraju na odgovoran i ozbiljan način o problemu koji je veliki i težak, ne samo za naše pozorište i naš film, već i za sve građane naše zemlje, za celinu srpskog naroda, za generacije koje dolaze. Razmišljao sam o tome kako da danas apostrofiram sve načine na koje su neki pokušavali da me spreče da, pred vama i pred publikom koja nas prati putem televizijskih kanala i interneta dam svoje viđenje našeg odnosa prema liku i delu naše velike Rahele Ferari, ali sam odlučio da se time ne bavim. Ti pokušaji nekih sitnih duša kojima je parčence banalne i vajne stvarnosti važnije od kolektivne duhovne vertikale, kojima je trošica bedne savremenosti važnija od svetlosti večnosti, ti njihovi pokušaji, kažem, nisu ni vredni pomena. Neću trošiti vreme na njih. Govoriću o nama.

Mislim da celu raspravu treba da počnemo odgovorom na jedno važno pitanje: u šta verujemo? U laž, ili u istinu? Bez tog odgovora nećemo na kraju znati ni za šta smo tačno sposobni, ni koliko možemo, gde su granice naše zemlje i naših snova, baš kao i naše, malopre pomenute stvarnosti, gde je Rahela Ferari bila, gde je sada, gde i ko smo mi sa Rahelom Ferari i bez nje? Možemo li mi, koji smo toliko propatili povodom njene smrti, da računamo na kosmičku, ako hoćete božju, pravdu? Da li smo sebi prijatelji ako obavezu prema budućnosti podredimo trenutku, ako zaista smatramo da će ono što je sada nemoguće zauvek biti nemoguće? Da li smo uopšte vredni življenja ako u svakom trenutku u svom umu nemamo onaj Čerčilov odgovor generalu koji mu je predložio da budžet za kulturu preusmeri u ratnu kasu, odgovor koji glasi „Generale, a šta ćemo onda braniti?“. I zaista, ako se sa smrću Rahele Ferari definitivno pomirimo, ako umesto u njen povratak među žive novac budemo ulagali u puteve, pruge, bolnice, škole, ko ćemo biti ti mi koji se u tim bolnicama lečimo, čija deca te škole pohađaju, ko ćemo biti mi koji uživaju u pogledu kroz prozor voza koji juri trista na sat, mi čije limuzine jezde brzom auto-stradom, ko ćemo biti? Niko i ništa. Ako ne postojimo, šta će nam infrastruktura. Tu infrastrukturu će koristiti neki neljudi, živući leševi, zombiji, kako mladi vole da kažu. To je ono što ćemo postati ako se danas odreknemo onoga što nam je nacionalna, nasušna, pre svega ljudska obaveza. Znam, znam, neki cinici će se usuditi da kažu kako nije bitno da li ćemo se mi pomiriti sa njenim nestankom ili nećemo, jer ona sa nama nije već četvrt veka. Ha ha ha! Izvinite zbog smeha, ali ne mogu drugačije da reagujem. Kako samo oni greše, kako samo lutaju u tami! Taj koji to govori, taj koji tako misli, gnjida je to, ne čovek.

Pre nego što pređem na svoj izveštaj o radu vladine Kancelarije za povratak Rahele Ferari u život, i o mom ličnom radu u prethodnih osam godina koliko sam njen predsednik, osvrnuću se na istoriju našeg odnosa prema Raheli od njenog rođenja do trenutka kada smo mi demokratskim putem izabrani od velike većine građana da preuzmemo odgovornost da se ovom delikatnom i najvažnijom temom bavimo na odgovoran i državotvoran način, za razliku od nekih prethodnika.

Rahela Ferari je rođena kao Bela Rohel Frajnd 1911. godine u austrougarskom Zemunu. Nije slučajno njenom rođenju usledilo širenje teritorije naše kraljevine, najpre južno na Staru Srbiju, a zatim i na sever, preko velikih reka. Naivno je smatrati to slučajnošću. Kao vrhunska glumica, ostvarena u velikom broju pozorišnih uloga između dva svetska rata, ona se udala i promenila ime i prezime u Marija Stojković. Po smrti muža, izabrala je da nosi umetničko ime po kojoj je svi znamo. Sva njena imena, njeno jevrejsko poreklo koje je vešto pokrivala krinkom srpske seljanke tokom Drugog svetskog rata i tako uspela da bude jedina preživela iz svoje familije, sve njene transformacije pokazuju da nam je ona, iako najpoznatija po epizodnim ulogama, glumeći glavnu ulogu u filmu zvanom život, pokazala kako je naša stvarnost naš izbor. I u toj filozofiji je moramo pratiti. Uostalom, Rahela je o svom poratnom detinjstvu i mladosti govorila ovako:

„Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračaka, bez ičega. Izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram – mrave! Tu se razvijala moja mašta: sama sam sebi pričala priče, izmišljala ih o tim majušnim mravima, te oni sad idu kući, sad se šetaju, trče, nabavljaju hranu, i ja sam se igrala s njima – pravila im razne prepreke. Stavim travku da im preprečim put, ili napravim most, ili ih skrenem u drugu stranu. Bilo je to moje malo pozorište diznijevskog tipa – mravi su bili moji mali glumci, a ja svemoćni reditelj.“

Svemoćni reditelj. Jasno je o čemu govorim.

A kako smo se mi odnosili prema tom svemoćnom reditelju. Da, sada ću biti kritičan prema našem društvu, i prema sebi. Jer ova tema ne dozvoljava samosažaljevanje i toleranciju sopstvenog nemara. Mora se reći ono što se mora reći kako bismo u budućnosti učinili ono što moramo učiniti. Dakle, mi, kao društvo smo se prema Raheli Ferari za njenog života odnosili kao prema nečemu što se podrazumeva. Za nas je ona bila samo neka glumica. Za nas su njeni strogi pogledi i blagi osmesi, njen visoki glas i kosa večito podignuta u punđu bili samo ukrasi televodvilja. Znalcima je bila bliska njena pozorišna karijera, ali za nas, obične ljude, ona je bila samo smešni sporedni lik u pitkim komedijama, da, reći ću to, sporedan i pomalo bizaran lik. Mi nismo shvatali njenu moć transformacije, njenu moć da i par sekundi na ekranu pretvori u trijumf umetnosti. Mi to videli nismo. Videli smo samo neku staricu građanskog držanja u situaciji u kakvoj takvom držanju mesta nema. Voleli smo je, to je tačno, ali, kao što se voli neki simpatičan predmet pored kog svakodnevno prolazimo, kao što se obradujemo komšijskom psu, duhovitoj reklamnoj poruci, pesmi koje se slučajno setimo. Tek kad je otišla, shvatili smo koliko nam je značila.

Garnitura ljudi koja je bila na vlasti pre nas je svakako svojim nedelanjem, a bogami i aktivnim delanjem doprinela takvom rapidnom zaboravu, takvom strašnom nemaru, takvom zločinu prema sopstvenom identitetu. Ali, dosta sam o njima govorio u medijima. Ovo je ipak časno mesto na kom je nastajala naša istorija.

Preći ću sada na vreme kada smo mi preuzeli odgovornost. Šta smo uradili za prethodnih osam godina? Nekome ko posmatra sa strane, može da izgleda kako se nije mnogo toga promenilo, ali ja, kao predsednik Komisije mogu da spavam mirno, jer, s naše strane je učinjeno sve što je bilo moguće. Najpre, godinu dana je trajala rasprava u samom parlamentu o Komisiji i njenoj svrsishodnosti. Od strane opozicije je bilo zamerki na način njenog formiranja. To ne bih komentarisao, jer oni koji su propustili toliko prilika, i koji su za nas koji smo došli nakon njih zatvorili tolika vrata nemaju pravo da zameraju.

Zatim su se probudili i neki uspavani delovi društva koji su se osetili nedovoljno uključenim. Sinod je najpre predložio da se promeni samo ime našeg tela. Naime, određeni broj vladika Srpske pravoslavne crkve zahtevao je da se zovemo Komisija za vaskrsenje Rahele Ferari. Bez obzira na to što sam vernik, ja lično sam bio protiv toga, jer ovaj projekat mora biti državni, dakle sekularni.

Kada smo počeli sa radom, naš prvi potez je bio da pokrenemo unutrašnji dijalog kojim bi bili obuhvaćeni svi važni delovi društva. Iz velikog broja predloga i razmatranja, izdvojila se ideja o kloniranju proistekla iz rada naučnog krila Srpske akademije nauka i umetnosti. Iako svesni konstruktivnosti takvog pristupa, jer se tu ostalo u domenu ostvarljivog, pogotovu ako uzmemo u obzir sve intenzivniju saradnju naše Vlade sa Vladom Narodne Republike Kine, te u tom kontekstu i dostupnost njihovih naučnih dostignuća, Komisija je većinom glasova odbacila takvu ideju, jer našem društvu ne treba nova Rahela Ferari koja će se razvijati u skladu sa novim okolnostima. Nama je potrebna prava Rahela, Rahela koja je prošla kroz sve ono kroz šta je prošla, Rahela sa svojom istorijom, ožiljcima, telesnim i duševnim, sa svojim iskustvima koja je nemoguće rekonstruisati.

Ponovo se oglasio Sinod, naročito zainteresovan za državotvorna pitanja. Predložio je ubacivanje molitve za vraćanje Rahele Ferari u život u standardno nedeljno bogosluženje. Taj predlog je prihvaćen. Moram da napomenem da je čak i predstavnik Islamske zajednice glasao za, pa se čak i obavezao da pokrene sličnu temu i među svojim savernicima. Kako je ta vest izašla u javnost, Jevrejska zajednica se sama oglasila jednim vrlo pozitivnim pismom, naročito naglašavajući Rahelino poreklo.

Sindikat obrazovanja je prihvatio ideju učiteljice iz Prijepolja da gledanje filmova sa Rahelom Ferari postane obavezni deo kurikuluma za sve osnovne škole, a Ministarstvo kulture je izrazilo spremnost da finansira objavljivanje impozantne monografije koja će se deliti besplatno, kako bi svaka kuća u Srbiji imala po jedan primerak.

Mesec za mesecom, godinu za godinom, u obnovu lika i dela Rahele Ferari uključivala su se kulturno umetnička društva, sportski klubovi, mediji, medicinske ustanove, domovi penzionera, skupštine stanara… Prilježnim radom smo uspeli da angažujemo svakog građanina i građanku.

Ipak, ostali smo na očuvanju ideje. Ono čemu smo morali da posvetimo poslednje dve do tri godine, jeste najteži deo zadatka – da tu ideju opredmetimo, da zaista, u punom, ako hoćete, telesnom smislu reči, vratimo Rahelu Ferari u život. Tu je morala da stupi na snagu nauka. Kako smo mi ekonomski nejaka zamlja, što rezultira nedostatkom valjanog istraživanja na temu obesmrćivanja umrlih, morali smo da se oslonimo na rad naših prijatelja. A hvala bogu i politici naše Vlade, mi imamo prijatelja i na istoku i na zapadu. Pomoć su nam pružili pomenuti naučnici iz Kine. Pridružila su se i dva doktora fizike iz CERN-a čiji je i Srbija deo, evo ima već par godina. Zatim se pojavila i Dejna Livingston sa Amerikan Patolodži Instituta iz Sijetla, zatim čitav tim ruskih doktora sa Lomonosova, pa onda i pojedini eksperti koji su se sami javljali, fascinirani našim projektom. Kao laik koji je prisustvovao nekim njihovim sastancima, reći ću vam da je ta oblast toliko kompleksna i nesagledljiva, da bi i najmanji korak na našem putu bio epohalan uspeh. Ja sam najpre zamišljao kako će naviše doprinosa ovom projektu dati medicinari, ali na osnovu telesnih ostataka koje smo ekshumirali, vaspostaviti novo telo koje će biti iste starosti kao Rahelino u trenutku smrti, ispostavilo se kao manje verovatno nego uključiti vrhunske svetske fizičare i intervenisati u kontinuumu prostor-vremena, te praktično vratiti vreme na dane pre nego što nas je napustila 1994. godine i tu zapravo sprečiti umiranje. Znam, ovo zvuči kao naučna fantastika. Možda i jeste, ali je zasnovana na činjenicama i zakonima prirode. Ništa od ovoga nije nemoguće, samo je trenutno neizvodljivo.

Pred kraj, moram da kažem, pored interesovanja naučnih krugova, stvari ne stoje tako svetlo. Kad je u pitanju fizika, stvari idu svojim tokom, ali kad je u pitanju politika, nisam veliki optimista. Zvaničnici mnogih zemalja, čak i nekih o kojima sam pričao i koje mi smatramo prijateljskim, pa, zašto to ne reći, i čitava „međunarodna zajednica“, nemaju razumevanja za našu situaciju. Svi oni, prećutno ili ne, otvoreno ću to da kažem, smatraju Rahelu Ferari definitivno mrtvom, a naše napore da je vratimo među žive smatraju običnom smetnjom postojećem poretku u svetu. Molim lepo! Ja shvatam koje je naše mesto u tom poretku.

Mi nismo veliki. Mi nismo moćni. Mi nismo sila. Ali mi smo Mi, i ne možemo biti neko drugi. Mi smo slobodni da budemo Mi sa kapitalnim M. Jer ne možemo biti neko drugi. Ako će se oko nečega složiti, naši ljudi će se složiti oko toga. Toliko poznajem naš narod.

Zato molim, zato zahtevam od parlamenta da u narednoj fiskalnoj godini bude spreman da za rad naše Komisije izdvoji svotu novca koja je dostojna našeg zadatka. Molim vas. Dva i po procenta?! Za Rahelu Ferari?! Nemam dilemu da je većina poslanika svesna toga koliko je važno da se izdvoji bar još pola procenta koliko je predviđeno novim budžetom.

Khm, ipak… nažalost, ima i onih koji nisu većina.

Mogu li da dobijem malo vode, molim vas.

Voleo bih da kažem kako smo postigli konsenzus, ali u ovom društvu kao što je naše, u društvu koje se hrani podelama, u društvu u kom uvek ima onih pametnjakovića koji bi da mudruju dok krov naše kuće gori, u kom uvek ima onih koji bi da još malo odspavaju, ili da dovrše svoj obilati ručak dok dim nailazi, u kom ima onih koji su minorna manjina, ali koji su najopasniji – onih koji podmeću žar, zbog svoje zloće, zbog neke samomržnje, ili zbog interesa, zbog toga što je za njih ferari samo nekakva marka automobila, a ne naša sudbina, u takvom društvu i ovo što smo postigli nakon višegodišnje javne rasprave i naučnog rada može da se smatra podvigom.

A šta je to što smo postigli?

Postigli smo dogovor oko akcionog plana koji nam možda neće doneti pobedu, ali nam sigurno neće dozvoliti da budemo poraženi, plana zasnovanog na neodustajanju od aktivnog otpora smrti Rahele Ferari. Našeg priznanja njene smrti nikada neće i ne sme biti. Svestan sam veličine reči „nikada“, ali verujem da mogu da govorim i u ime budućih generacija našeg naroda kada je u pitanju odnos prema ovom pitanju. Nastavićemo da intenzivno lobiramo na globalnom nivou kod međunarodno priznatih profesora, filozofa, književnika, umetnika, naučnika, metafizičara, verskih poglavara da uvaže naše mišljenje o privremenosti trenutne situacije i da se o tome javno izjasne u relevantnim časopisima, ozbiljnim medijima, nastavnim učilima.

Sve detalje plana, naravno, ne mogu da otkrijem, jer samo budale otkrivaju svoje poteze unapred, potovo kada igraju partiju šaha sa takvim superiornim protivnikom kakav je smrt. Ona je nazgodna igračica, varalica po potrebi, strpljiva kalkulantkinja, kao što smo mogli da vidimo u filmu Ingmara Bergmana Sedmi pečat. Tako se na kraju ponovo vraćam na film, na predstavu, na glumu, jer gluma je život.

Khm, khm. Još malo vode, molim.

Nešto me…

Samo dva i po odsto. Bedno!

…probada.

Sa usana nas i naše dece, pa i njihove dece ne sme se skidati naš, sada već tradicionalni slogan, naš opštenarodni poklič „Smrt smrti! Rahela životu!“.

I umesto aplauza, na kraju ću da vas zamolim, da u sav glas ponovite to za mnom.

Samo, pre toga…

…malo vode.

Jao. Nešto me probada. Ne! Ovde, s leve strane. Srce!

Zovite

dok

to

ra

…