J. K. Rowling i kamen spoticanja

Živimo u doba kada haštagovi (srpski: tarabe - #) imaju veliku moć, pa ne iznenađuje što #RIPJKRowling u poslednje vreme privlači veliku pažnju. Ako se ovaj haštag ukuca u Twitter polje za pretraživanje dobije se beskonačan niz tvitova, a trenutno je među najpopularnijima jedan u kojem se objašnjava da „svi oni koji misle da je #RIPJKRowling pretnja smrću, ne znaju ništa o milenijalskom smislu za humor“. Jasno je da korisnici (makar većina) ovim tagom nisu poželeli stvarnu smrt poznate autorke, već pre onu simboličku, ali je isto tako jasno da u smrti nema ničega smešnog, osim ako se ne praktikuje takozvani „mračni humor“.

Sve je počelo najobičnijim lajkom. Kako je autorka sama objasnila, prvi incident se dogodio 2018. godine, kada je slučajno lajkovala (ili fejvovala, kako vam volja) jedan tvit Magdalene Berns. U pitanju je mlada feministkinja i lezbijka koja se bori sa agresivnim tumorom na mozgu, a problem sa njenim stavovima je u tome što veruje samo u biološki pol, te brani one lezbijke koje ne žele romantične odnose sa trans* ženama, jer one za njih nisu „prave“ žene.

Rowling je do problematičnog tvita stigla tokom istraživanja transrodnih* i rodnih pitanja na Twitter platformi. U to vreme je počela da pravi skrinšotove zanimljivih komentara, te ih čuva kako bi ih iskoristila kada joj ustrebaju tokom pisanja. Tako je, kako je kasnije objasnila, pomenuti tvit htela da snimi, ali ga je greškom lajkovala. Nakon toga je označena kao transfobična i TERF (radikalne feministkinje koje isključuju trans* žene), pa je ubrzo počela i kampanja protiv nje. Besni aktivisti slali su joj komentare u kojima su pokušali da joj objasne da „svojom mržnjom bukvalno ubija trans* ljude“, nazivali su je „kurvetinom i kučkom“, pozivali na spaljivanje njenih knjiga.

Autorka slavnog Harry Pottera trpela je dve godina, da bi 10. juna 2020. na svom web sajtu objavila esej pod naslovom J.K. Rowling Writes about Her Reasons for Speaking out on Sex and Gender Issues. Nakon toga je tekst postao još jedan u nizu problema, a najviše zbog toga što Rowling ni tu ne krije da veruje samo u biološki pol, što zaista direktno ugrožava sve trans* osobe. Problematičan je i ton, budući da je jasno da se cilja na izazivanje sažaljenja, a kako bi se opravdali diskutabilni stavovi.

Najveći problem su ipak ona objašnjenja kojima Rowling pokušava da opravda svoju poziciju, a ponajviše ona kojima ističe da bi „nova trans* prava nepovratno uticala na žene i decu“, te tvrdi kako je čula da se sve više trans* osoba vraća u svoj prvobitni pol nakon što se prva tranzicija završila. Ovde je već jasno da Rowling ne razume probleme trans* zajednice, jer navodi potpuno nerazumne i netačne razloge zbog kojih se trans* ljudi odlučuju na tranziciju. Tu prilično podseća na jednu srpsku lekarku koja je pre nekog vremena izašla u medije sa pričom da želi da promeni pol kako bi dobila istu platu kao i njene muške kolege, budući da i sama lamentira nad idejom da bi da je rođena trideset godina ranije razmišljala o promeni pola, a kako bi izbegla anksioznost i opsesivno kompulzivne poremećaje koje je imala kao tinejdžerka, a zbog, kako kaže, toga što je rođena kao žena. Time je konačno dokazala da se ne razume u temu o kojoj raspravlja, jer rodna disforija i anksioznost nisu isto, te trans* muškarci ne biraju tranziciju da bi se „pretvorili u sinove koje su roditelji želeli“, već da bi počeli da žive u skladu sa svojim pravim polom, koji nije ništa manje stvaran od biološkog.

Rowling dalje trans* pitanja povezuje sa nasiljem i nasilnim partnerom od kojeg je jedva pobegla, a kako bi opravdala svoje protivljenje zajedničkim toaletima. Iako kroz pasuse provlači rečenice u kojima iskazuje podršku i razumevanje za trans* žene, koje često gube živote zbog nasilja, Rowling na kraju ne razume ništa, a zbog toga što veruje da bi veća sigurnost za trans* žene automatski značila manju sigurnost za biološke žene i devojčice.

Nakon što smo utvrdili kako je počeo okršaj sa trans* aktivistima, te svima koji se zalažu za prava transrodnih* osoba, dolazimo do romana Troubled Blood, koji je J.K. Rowling izdala pod pseudonimom Robert Galbraith. Roman je zabeležio neporecive uspehe kada je prodaja u pitanju (do sada je prodato preko 65 hiljada primeraka), ali je naišao i na seriju kritika, zbog toga što među junacima ima i serijskog ubicu koji se oblači kao žena.

Romani koje Rowling potpisuje kao Robert Galbraith su detektivski romani za odrasle i prate slučajeve kojima se bavi detektiv Cormoran Strike, zajedno sa pomoćnicom Robin Ellacourt. Egzotični preokreti doprineli su tome da ovi romani okupe značajan broj čitalaca, pa ne iznenađuje što je Troubled Blood brzo postao popularan.

Sve se zakomplikovalo kada je Telegraph, u jednom članku koji se bavi novim romanom, Dennisa Creeda – osumnjičenog koji oblači žensku odeću, nazvao „transvestitom serijskim ubicom“, te postavio pitanje o tome šta o novom romanu misle trans* aktivisti koji već neko vreme ratuju sa autorkom. Autor članka je pored navedenog napisao i da bi jedna od premisa romana mogla da bude „nikada ne veruj muškarcu u haljini“, što je motivisalo dodatne tvrdnje da je Rowling transfobična, te se tako rodio i #RIPJKRowling.

Rowling nove optužbe nije komentarisala, samo je objasnila da se lik Dennisa Creeda delimično bazira na dva slučaja iz stvarnog života. Troubled Bllod rešava nestanak Margot Bamborough, a jedna od detektivskih teorija je i da je mogla da bude žrtva Dennisa Creeda, koji je žene uvlačio u beli kombi, a nakon što bi prvo stekao njihovo poverenje jer je i sam bio obučen kao žena.

U kritici koja je objavljena u Telegraphu autor se namerno fokusira na Creeda, te ga naziva transvestitom, a valjda kako bi privukao što više čitalaca. Prava istina je da je taj serijski ubica samo jedan od mnogo osumnjičenih, čak nije ni glavni zlikovac, te nije opisan kao trans* osoba, niti ga je sama Rowling nazvala „transvestitom“. Umesto toga on je muškarac koji se kamuflira u ženu, a kako bi lakše prišao žrtvama. Bio je zlostavljan još kao dete, a sa dvanaest godina je u tajnosti počeo da posmatra žene dok se presvlače, te da krade ženski veš i nosi ga dok masturbira.

Neki bi ovakav opis mogli da protumače kao transfobičan*, ako ništa drugo zbog stavova koje autorka iznosi u prethodnih nekoliko godina. Istina je da se ipak radi samo o klišeu – o portretu ubice koji bi publiku šokirao pre pedeset godina, ali ne i danas. Sličnih ubica je bilo mnogo i tačno je da su doprineli predrasudama koje i danas utiču na pripadnike LGBTIQ+ populacije. Bilo ih je i u srpskom filmu, pa se i Pera Mitić, prodavac karanfila i serijski ubica u kultnom filmu Davitelj protiv davitelja, u jednom trenutku maskira u ženu. Ali ta vremena su prošla, te je svaki sledeći put samo potrošena formula.

Javni govor podrazumeva i povećani oprez. Rowling bi, na primer, mogla da se dodatno edukuje u slučaju da i dalje želi da raspravlja o pravima transrodnih* osoba. Čitaoci bi, sa druge strane, mogli da batale spaljivanje knjiga, budući je i to deo jedne ružne prošlosti.

*Tekst objavljen u magazinu Optimist