Ja, doktor

Zbog njih trojice, kao gimnazijalac, u Gacku, posebno sam zavoleo medicinu, filozofiju i književnost.

Doktor Đorđo Milošević radio je u gatačkoj bolnici. Dete sam bio, dobih tešku upalu pluća. Iz kome me je izvukao i život mi spasio dr Đorđo Milošević. Godinama je, svakog jutra, dva puta prolazio pored naše kuće, kad bi išao do bolnice i kad bi se vraćao sa posla. Uspravan kao hrast, u odelu, sa kravatom, i sa lekarskom torbom u desnoj ruci. Šešir je skidao sa glave valjda samo u ordinaciji. U znak pozdrava ili otpozdrava, levom rukom bi malo podigao šešir i blago se osmehnuo. Lečio je i svojom pojavom. Sa pacijentima je pričao dugo i strpljivo, šalio se, raspitivao i o dosta čemu što, izgledalo je, nije vezano ni za bolest ni za medicinu. Tada nije bilo ni skenera ni ultrazvučnih naprava. On je, pričom sa pacijentom, slikao i unutrašnje organe i dušu. Naročito je pažljivo „skenirao“ jezik, nokte i dlanove svojih pacijenata, a govorio je da se u očnom dnu odslikava svaka teža bolest. Ljudi su pričali i verovali da nikada nije omašio u dijagnozi. Na stolu, u njegovoj maloj ordinaciji, bio je i Narodni ljekar Vase Pelagića. Zbog tog doktora i dragog čoveka, poželeo sam, u gimnaziji, da studiram medicinu. Da budem kao Doktor Đorđo. Tako su ga svi zvali. Mnogo kasnije, kad njega ne bude među živima, a mene u Gacku, saznaću da je on bio otac profesora Nikole Miloševića.

Novak Mandić, direktor gatačke gimnazije i profesor književnosti i ruskog jezika, kao da nije imao ni ime ni prezime. Imao je samo nadimak. Studo. Zašto baš Studo, to nikada nisam saznao. Mnogo je Gačana završavalo studije, mahom u Sarajevu i Beogradu. Možda je nadimak Studo stekao svojom pojavom, ćutljivošću pred čaršijom, stalnom zamišljenošću i čestim odlascima do Beograda, Sarajeva, Dubrovnika, Mostara, gde je nešto tražio po antikvarnicama i arhivima, niko nije znao šta. Visok i mršav, razbarušene kose, malo pognut u ramenima, on je, na ulici, u hodu, bio zagledan u vrhove svojih cipela. Nepristupačan, zakopčan, usamljenik, i tada bi nešto „studirao“. Na časovima ruskog obraćao nam se na ruskom i zahtevao da odgovaramo na ruskom. Obožavao je Puškina i Jesenjina, a za Dostojevskog je govorio da je on za književnost što i Hristos za hrišćane. Govorio je da bez ruske književnosti ne bi bilo ni svetske književnosti. Istraživao je stećke po gatačkim (on nije govorio Gačani, nego Gackonci; ne gatački, nego gackonski) planinskim selima. U te svoje pretrage davne prošlosti vodio je i mene, samo mene od svih svojih učenika. Postao sam njegov miljenik nakon što sam, na ruskom naravno, na času ruskog, odrecitovao Pismo majci Sergeja Jesenjina. Odveo me je i do jednog groba u muslimanskom mezarju, zapravo do polomljenog kamenog turbeta sa kojeg je Studo skinuo mahovinu i rđu staru četiri veka. Još se moglo pročitati u kamenu: „Ovđe su braća Hasan i Radovan“. Tada mi je poverio da on skuplja građu za knjigu o našem kraju, možda i o čitavoj Hercegovini...

U četvrtom gimnazije, pojavi se profesor Savo Aleksić. Predavao je filozofiju. Tek što je bio završio studije u Beogradu. Filozofija je nauka nad naukama, govorio je. Ona traži odgovore na pitanja bez odgovora, ona pitanja koja postavljaju deca do svoje pete ili šeste godine života. To su suštinska pitanja. Filozofija pokušava da dokuči tajne života, smrti, zla, dobra, vasione, čudesa koja čine pčele ili mravi... „Možda ja nisam stvaran, niti ste vi stvarni, ni ova planeta i sve na njoj, nego smo refleksija i odraz nas koji smo stvarni negdje drugo, a ovdje smo privid, obmana“, govorio je. Pričao je sa strašću, zavodio nas u svoje lavirinte, a u školskim udžbenicima nismo mogli pročitati ništa od onog što je profesor Savo govorio o Aristotelu, Platonu, Hegelu, Spinozi ili Ničeu. Priviđalo nam se da se on družio sa njima... Tako zavoleh i filozofijju.

U septembru 1964, napustih Gacko, odoh na studije. Otac je želeo da studiram medicinu, i to u Sarajevu. U tom gradu živeo je i njegov brat, moj stric, devetoro njegove dece i još mnogo naših rođaka i komšija. Čekajući tramvaj za Dolac Maltu, gde je stric živeo, obuze me čudna teskoba. Sarajevski govor, čas otegnut, čas ubrzan, sa čestim mešanjem č i ć, i naglasak koji mi je parao uši, nekako me rastužiše. Toga dana, i gusta magluština svalila se bila na Sarajevo. Verovatno je i ona pojačala moju uznemirenost. Vratim se na železničku stanicu i kupim voznu kartu za Beograd. Smestih se u Studentskom gradu, u Prvom bloku, u trokrevetnoj sobi.

Šta da upišem? Književnost, filozofiju ili medicinu? Lomio sam se dva dana i – prelomio. Medicinu. Zbog Doktora Đorđa i zbog oca. Skočiće mu ugled u Gacku, kad završim. Neće biti kurir u opštini, nego Doktorov otac.

Ali, gde je Medicinski fakultet? Ranko Starović bio je generacija ispred mene u gatačkoj gimnaziji. Upisao je Mašinski, stanovao u Studentskom gradu, upoznao je bio Beograd. Reče mi da dođem na Mašinski, objasni mi i kako da dođem, pa će me on odvesti do Medicinskog...

Gospodin Slučaj i Zvezda, čiji sam fanatični navijač bio, odlučiše po njihovom. Idući ka Mašinskom, pred Pravnim me presrete jedan mladić sa brčićima.

„Za koga navijaš?“ – upita me.

„Za Zvezdu“, odgovorih.

„Sjajno, imam kartu više, idemo da gledamo Zvezdu i Glazgov rendžers“, rukova se sa mnom. „Ja sam Luka Smederevac.“

„Ne mogu... hvala ti, moram do Medicinskog, da se upišem.“

„Kakav Medicinski... Igra Zvezda, burazeru. Upiši Prava. Ja sam se maločas upisao... Hajde, burazeru, da to završimo i pravac – Marakana“, navalio Luka da me ubeđuje. I ubedi me. Ne upisah ni medicinu, ni književnost, ni filozofiju.

Sa lakoćom sam polagao ispite na Pravnom, zavoleo Pravo, naročito Rimsko pravo. Justinijanusa i Ulpianusa doživljavao sam i kao filozofe i književnike. Predavanja na Pravnom nisu bila obavezna, pa sam odlazio i do Studentskog trga, na poneka predavanja iz književnosti ili filozofije. Medicini ću se posvetiti drugačije i dosta kasnije.

Zaposlio sam se u Okružnom sudu. Bio bih sudija, da Tanjug, u novembru 1968, ne raspisa konkurs za trojicu novinara pripravnika. Prijavim se. Prijavilo se više od sto kandidata iz čitave Jugoslavije. Uđem u uži izbor, pa u najuži. Primiše me. Reportersku karijeru počeh u januaru 1969. Apsurdno, tada se vratih medicini. Izveštavao sam i sa raznih medicinskih simpozijuma, upoznavao domaće i svetske naučnike, intervjuisao ih, zalazio u bolnice, pratio borbu sa epidemijom velikih boginja, pisao o najnovijim lekovima protiv opakih bolesti, čudesima hirurgije. Prosto sam gutao medicinske časopise i knjige, uobrazio da mogu, često, i da uspostavljam dijagnozu svojim prijateljima i da im propisujem i lekove... Amaterski, površno, pretenciozno, znao sam to, ali me ta opsednutost medicinom nije napuštala. Drži me i danas. Za to okrivljujem i mnoge moje drage prijatelje, vrhunske stručnjake iz svih oblasti medicine. Jedan od njih, vodio mi je ruku i dok sam pisao roman Doktor Aron.