Ja, Danijel Blejk: Ženska linija filma
I, Daniel Blake

Photo: Joss Barratt

Ja, Kejti Morgan

Kada su proglasili nominacije za Oskara, nadala sam se da se filmski ljubitelji i ljubiteljke neće previše ostrviti na film „Ja, Danijel Blejk” zbog moguće popularizacije reditelja - iako je narativ prepoznatljiv i iako je melodramatičan u onoj meri koliko su raširene i popularne teme kojih se dotiče, i iako često čujem stavljanje znaka jednakosti. u smislu posmatranja kapitalističke mašine, između njega i filma nemačke režiserke i scenaristkinje Maren Ade „Toni Erdman”. Naposletku, i uprkos tome što nam „Toni Erdman” nudi mogućnost preživljavanja u svetu u kojem glavni likovi Loučovog filma ne mogu da opstanu.

Film britanskog režisera Kena Louča projektuje društvene pojave na platno koje se dalje reflektuju u gledateljima. Najintezivnije emocije predstavljene su kroz model afektivne ekonomije po kojem Danijel Blejk predstavlja subjekat koji je samo jedan u nizu subjekata oštećenih, obespravljenih, diskriminisanih u birokratskom poretku postojanja, ukratko - onih potčinjenih koji žive sa druge strane kapitalizma. Takvi likovi su podobni za prikaz sveta kojeg Louč određuje kao zrelog za promenu.

Prvi put sam gledala ovaj film u novembru u Beogradu u punoj bioskopskoj sali i periferno posmatrala najuži krug gledalaca oko sebe. Svi smo teško disali, plakali na tri mesta. Prvi put - kada Kejti obilazi banku hrane, mesto slično našim narodnim kuhinjama. Drugi put - kada je hvataju u krađi ženskih higijenskih sredstava, tj. kada joj se istovremeno nudi spas u prostituciji. I, na kraju, kada Kejti čita Danijelov govor. Zanimljivo je da upravo njeno pojavljivanje okidač naših afekcija. Taj afektivni ton se dostiže usled ekstremne prijatnosti ili, u ovom slučaju, neprijatnosti i proističe iz umetničkog stvaralaštva snage slike, zvuka i nas samih, tj. našeg stepena mogućnosti uživljavanja.

Podstiče se osećaj prisutnosti u kojoj se gubi linija između stvarnog i nestvarnog sveta u kojem smo, i u jednom i drugom, svedoci sličnih priča. Svako obraćanje socijalnoj službi liči isključivo na višečasovno čekanje. Ukrštaj ironije oslikava upotreba Vivaldijevog “Proleća” koja je postavljeno za slušanje svima koji pozovu broj britanske socijalne službe. Ta poletna melodija repetitivno odzvanja u ušima svih onih koji su nekada zatražili pomoć i boji naše naslućivanje daljeg toka radnje.

Treba spomenuti da je Danijel, naizgled, na onoj privilegovanoj strani. Belac, heteroseksualac, udovac, bez dece i indikativnog zanimanja s osloncem na hrišćansku tradiciju - stolar koji je u tranzitnom periodu bez posla i socijalne pomoći zbog preživljenog infarkta. Kejti je samohrana majka, takođe bez sredstava za život, koja pokušava da nađe posao spremačice i koja postaje Danijelova prijateljica.

Ostajanje u ključu očekivanog reflektuje se njenim pojašnjavanjem „odluke” da bude samohrana majka. Rađanje dece se mora opravdati nesmotrenošću kako bi se pridev samohrana doveo do banalnosti i pune odgovornosti osobe koja ih je rodila i koja sada ne može da ih prehrani. Tako se ovaj film dotiče pitanja najranjivijih – dece, starih i siromašnih. Možda ovaj okvir nudi razmišljanje o sterilizaciji onih koji su siromašni i koji ne bi ni trebalo da se razmnožavaju ukoliko ne ispunjavaju standarde društva koje im neće pružiti podršku ako postanu siromašniji i samohrani. Ta potencijalna realnost ima temelje i u ovom filmu. Ipak i oni koji su roditelji i oni koji nisu, stvaraju sve te “one” koji traže svoje mesto u sistemu, koji često ne funkcioniše u korist tih “onih” koji žive unutar njega. Oni se udružuju po principu istosti i razumevanja, a gledaoci po principu empatije i uživljavanja koje otvaraju mesta katarzičnosti.

Ali, da li je katarza sve što možemo dobiti od ovog filma? Kejtina priča je obična, uobičajena i toliko puta viđena. Tek doseljena samohrana majka dvoje dece, bez muža, bližih prijatelja, rođaka, potpore. Njen život je sličan životima miliona žena koje pokušavaju da premoste danas do sutra i sutra do nekog dana. U vremenu kada se širom sveta protestuje zbog visokih taksi na higijenska sredstva, Kejti živi u tom istom svetu u kojem ta ista sredstva ne može dobiti besplatno, pa čak ni kao socijalni slučaj, jer se ne doniraju na redovnoj osnovi. Tako se ujedno obesmišljava i pojam jednakosti među polovima.

Danijel Blejk se pominjao više puta u britanskom parlamentu kao primer života subjekta u tom loše organizovanom sistemu i kao paradigma sadašnjeg stanja. Mnogi su ga navodili kao predvodnika društvenih promena. Ipak, niko u parlamentu nije pominjao ono verovatno još više poznato - žensku liniju filma koja je simbol trenutno stalnog poretka.

Oceni 5