Ja sam jedan grešan, ljubomoran, nezadovoljan pesnik

16. decembar 1909.

Slatka moja devojčice, najzad mi pišeš! Mora da si žestoko masturbirala, čim si mi napisala tako iščašeno pismo. Što se mene tiče, dušo, toliko sam iscrpen da bi morala da ga ližeš dobrih sat vremena dok mi se rog ne bi dovoljno ukrutio da ti ga makar uguram, a kamoli da te tucam. Toliko sam ga često eksploatisao da me je strah da pogledam kako ta stvar izgleda posle svega što sam sa sobom činio. Dušo, molim te nemoj da se preterano jebemo kada se vratim. Jebimo se koliko god možemo prvih par noći, ali nateraj me da se izlečim. Sada, dušo, moraš ti mene jebati jer mi je tako mek i mali da nijedna devojka u Evropi osim tebe ne bi gubila vreme pokušavajući to. Jebi me, dušo, na onoliko novih načina koliko tvoja požuda izmisli. Jebi me potpuno obučena, u odeći za izlazak, sa šeširom i velom, lica zajapurenog od hladnoće, kiše i vetra, kaljavih čizama, bilo dok sedim na stolici bilo na naslonu sofe, najaši ga i vozaj se na njemu gore-dole dok ti nabori gaćica proviruju, a moj kruti kurac ti je uglavljen u mindžu. Jebi me naga, samo u čarapama i šeširu, na patosu, a neka ti iz šupka viri jedan rumeni cvet, a najaši me poput muškarca, debele zadnjice i sa butinama između mojih. Jebi me u kućnoj haljini (nadam se da imaš onu lepu) ispod koje nemaš ništa, otvori je iznenada i pokaži mi trbuh, butine i stražnjicu, pa me privuci na sebe na kuhinjskom stolu. Nabij ga sebi u dupe ležeći potrbuške na krevetu, naga i uskovitlane kose, ali sa jednim finim namirisanim ružičastim gaćicama bestidno otvorenim pozadi i napola svučenim sa dupeta što proviruje. Jebi me, ako možeš, dok čučiš u klozetu zadignute suknje, stenješ poput mlade krmače dok sere, a iz zadnjice ti se lagano pomalja debela crna zmija. Jebi me na stepeništu u tami, kao što se služavka jebe sa svojim vojnikom, polako mu otkopčava pantalone i zavlači ruku u šlic, poigrava se njegovom košuljom i oseća kako se vlaži, onda je blago zadiže i poigrava se njegovim velikim mudima, i najzad smelo izvlači đoku koga voli da drži i nežno mu ga drka, šapćući mu na uvo sramotne reči i pogane priče koje su joj druge devojke pričale, a sve vreme piški u gaće od zadovoljstva i tiho prducka sve dok se i njena mindžica ne ukruti poput njegove, a onda ga iznenada nabije u sebe i jaši.

Basta! Basta per Dio!

Svršio sam, i dosta je ludiranja. A sada, o tvojim pitanjima.

Još uvek nismo otvorili. Poslao sam ti neke plakate. Nadamo se da ćemo otvoriti 20. ili 21. Računaj 14 dana od toga i 3 dana za put, i eto me u Trstu.

Pripremi se. Stavi neki braon linoleum u kuhinju, a noću na prozore okači par običnih crvenih zavesa. Nabavi nekakvu običnu, jeftinu udobnu fotelju za tvoga lenjog dragog. Iznad svega, učini ovo poslednje, draga, pošto neću izlaziti iz kuhinje čitavu nedelju dana po povratku; čitaću, izležavaću se, pušiću, posmatraću kako pripremaš obroke i pričaću, pričaću, pričaću sa tobom. O, kako ću blažen biti! Gospode na nebesima, biću srećan tamo. I figlioli, il fuoco, una buona mangiata, un caffe nero, un Brasil, il Piccolo della Sera, e Nora, Nora mia, Norina, Noretta, Noruccia, itd. itd.

Eva i Ajlin moraju spavati zajedno. Nađi neko mesto za Džordžija. Voleo bih da Nora i ja imamo dva kreveta za noćne poslove. Održavam i održaću obećanje, ljubavi. Neka vreme brzo proleti! Želim da se vratim mojoj voljenoj, mom životu, mojoj zvezdi, mojoj Irskoj u malom čudnih očiju.

Stotinu hiljada poljubaca, dušo!

Džim

20. decembar 1909.

Slatka moja nevaljice, primio sam večeras tvoje vatreno pismo i pokušavam da te zamislim kako mastrubiraš u klozetu. Kako to činiš? Da li se nasloniš uz zid i zavlačiš ruku pod haljinu ili čučneš iznad rupe sa zadignutom haljinom dok ti je ruka veoma zaposlena u prorezu gaća? Da li se sada uspališ dok kenjaš? Zanima me kako to možeš da radiš. Da li svršavaš dok kenjaš ili prvo svršiš pa onda kenjaš? Mora da je strašno pohotno videti devojku zadignute suknje kako žestoko masturbira, videti kako su njene lepe bele gaće otvorene pozadi, odakle izviruje njeno dupe, a iz njega se napola pomalja nešto debelo i braon. Kažeš da ćeš se ukenjati u gaće, dušo, a onda pustiti da te jebem. Voleo bih, dušo, prvo da čujem kako kenjaš, a onda da te jebem. Jedne noći kada budemo negde u tami bezobrazno razgovarali, a ti osetiš da ti se kenja, zagrli me oko vrata od srama i pusti ga da polako padne. Taj će me zvuk izludeti, a kad ti zadignem haljinu...

Nema svrhe da nastavim! Možeš se dosetiti zašto! Bioskop je danas otvoren. Krećem za Trst u nedelju, 2. januara. Nadam se da si kuhinju uredila onako kako sam ti rekao, linoleum, fotelja i zavese. Uzgred, nemoj krpiti gaće pred bilo kim. Da li ti je haljina gotova? Nadam se da jeste - sa dugim žaketom, opasačem, opšivena kožom, itd. Pojma nemam kako ću Ajlini platiti put. Za ime boga, udesi da ti i ja imamo udoban krevet. Nemam neku posebnu želju da ti nešto radim, dušo. Sve što želim je tvoje društvo. Ne moraš brinuti da odlazim. Razumeš. To se neće desiti, dušo.

O, gladan sam. Kada stignem, neka Eva napravi neki puding i preliv od vanile bez vina. Želeo bih goveđe pečenje, supu od riže, capuzzi garbi, pire krompir, puding i crnu kafu. Ne, ne želeo bih stracotto di maccheroni, mešanu salatu, kompot od šljiva, torroni, čaj i presnitz. Ili ne, želeo bih čorbu od jegulje ili polenta sa...

Izvini dušo, odista sam gladan večeras.

Nora, dušo, nadam se da ćemo provesti jednu srećnu godinu zajedno. Staniju ću sutra pisati o bioskopu.

Toliko mi je drago što je Miramare na vidiku. Jedino se nadam da nisam opet navukao onu prokletinju zbog onoga što sam radio. Moli se za mene, najdraža.

Addio, addio, addio, addio!

Džim

22. decembar 1909.

Najdraža Nora, šaljem ti preporučenom i osiguranom pošiljkom poklon za Božić. To je najbolje (ali ipak veoma jadno) što mogu da ti ponudim uzvraćajući na tvoju iskrenu, pravu i odanu ljubav. Razmišljao sam o svakom njegovom detalju dok sam noću ležao budan ili se vozio kolima po Dablinu, i mislim da je na kraju lepo ispalo. Ali, čak i kada bi ti se samo za kratko zarumenili obrazi od zadovoljstva kad ga ugledaš, ili kada bi tvoje iskreno, nežno srce brže zakucalo od ushićenja, smatrao bih da mi je trud obilato, obilato nagrađen.

Možda će knjiga koju ti sada šaljem nadživeti i tebe i mene. Možda će prsti nekog mladića ili devojke (naših unuka) pobožno listati njene stranice od pergamenta kada dvoje zaljubljenih čiji su inicijali isprepletani na koricama budu već odavno pod zemljom. Ništa tada neće ostati, najdraža, od naših slabašnih, strašću vođenih tela, a ko zna gde će tada biti duše koje su se gledale kroz njihove oči. Molio bih se da moja duša bude rasuta u vetar kada bi mi samo Gospod dozvolio da zauvek lebdim iznad jednog čudnog, samotnog, tamnoplavog, kišom natopljenog cveta u nekoj divljoj živici u Ogrimu ili Oranmoru.

Džim

23. decembar 1909.

Najdraža Nora, dok ti ovo stigne, ti ćeš već primiti moje pismo i poklon, i proći će ti Božić. Želim da se sada pripremiš za moj dolazak. Ako ništa više ne iskrsne, polazim iz Irske u subotu, 1. januara, u 9.20 uveče sa Ajlin, premda ne znam kako ili gde da nađem novac. Nadam se da si plakate stavila u kuhinju. Nameravam da je svake nedelje ukrašavam programima. Kada bi mogla nabaviti par jardi linoleuma ili čak neki stari tepih, bilo kakvu udobnu, rasklimatanu jeftinu fotelju, i par običnih jeftinih crvenih zavesa, mislim da bi mi tu bilo veoma udobno. Da li je uopšte moguće da uzmemo još jedan krevet? Možda bi nam Francini mogao prodati svoj na mesečnu otplatu.

Poslao sam ti svaki peni koji sam bio u stanju da odvojim, najdraža, ali sada sam švorc, jer me je poklon koji sam ti darovao, napasti jedna mala, koštao strašno puno para. Ali, nemoj misliti da mi je krivo, dušo. Ushićen sam što sam ti darovao nešto tako dobro i lepo. A sada, dušo, nagovori Stanija da mi pomogne da se brzo vratim sa Ajlin, a onda ćemo ponovo početi zajednički život. O, kako ću uživati u povratku! Svaka stanica će me nositi sve bliže spokojstvu. O, kako ću se osećati kada ugledam zamak Miramare među drvećem i duge žute dokove Trsta! Zašto mi je sudbina namenila da toliko puta u životu sa čežnjom okrećem pogled ka Trstu? Kada se sada vratim, dušo, želim da uvek imaš strpljenja sa mnom. Uvidećeš, dušo, da nisam loš čovek. Ja sam jedan jadan, impulsivan, grešan, velikodušan, sebičan, ljubomoran, nezadovoljan, dobrodušan pesnik, ali nisam zla, lažljiva osoba. Pokušaj da mi pružiš utočište, najdraža, od vihora ovoga sveta. Volim te (veruješ li sada u to, dušo?), a tako sam umoran od svega što sam ovde činio da ću se, kada stignem u Via Scussa, po svoj prilici samo uvući u krevet, nežno te poljubiti u čelo, sklupčati se ispod ćebadi i spavati, spavati, spavati.

Dušo, toliko mi je milo što ti se dopada moja slika iz detinjstva. Izgledao sam kao pravi mali divljak, zar ne? A zapravo, dušo, i sada sam isto tako veliko dete kao i nekad. Stalno mi najšašavije stvari padaju na pamet. Znaš onu sliku nekog čoveka sa podignutim prstom na Piccolo della Sera za koju kažeš da „to Džim daje neki novi predlog”. Siguran sam, dušo, da me u dubini duše smatraš jadnim luckastim dečakom. Ti ohola, neuka, drska, draga dobrodušna devojčice, kako to da svojim sjajnim pozama tebe ne mogu da impresioniram kao druge? Čitaš me, lukava plavooka nevaljalice i smešiš se u sebi znajući da se pretvaram, a ipak me voliš.

Najdraža, ima jedno mesto u tvom pismu koje se jedva usuđujem da spomenem. Nemam nikakvog prava da to učinim, i priznajem da je tvoje pravo da postupiš kako želiš. Neću tražiti od tebe da imaš u vidu našu decu. Ali, ne zaboravi da smo se istinski voleli, skoro kao deca, onog božanstvenog leta pre pet godina u Dablinu. Dušo, ja sam u suštini melanholična osoba, i ako bi se nešto nalik na to što ti, izgleda smeraš desilo, verujem da ne bih mogao živeti. Ne, dušo, ja sam previše ljubomoran, ponosan, tužan, usamljen! Mislim da ne bih nastavio da živim. Čak i sada, pri pomisli na to osetim da mi se srce tako primiri i rastuži da sam u stanju jedino da zurim u reči koje pišem. Kako je život tužan, jedno razočaranje smenjuje drugo!

24. decembar 1909.

Draga Nora, upravo sam ti telegramom poslao onaj divni motiv iz poslednjeg čina Vertera, opere koju toliko voliš: „Nel lieto di pensa a me.” Pošto je bilo suviše kasno da ti pošaljem novac, platio sam 1 funtu mome ortaku ovde, Rebezu, da pošalje Karisu u Trst 24 krune da ih smesta isplati sinjori Džojs. Nadam se da ćeš lepo provesti Božić, draga.

A sada, najdraža, očekujem da će mi Stani poslati koliko god može za 1. tako da mogu da krenem.

Dušo, momentalno sam strahovito uzrujan. Čitavog dana sam bio usred božićnog meteža u bioskopu. Tu je po posebnoj dužnosti bio i jedan mladi policajac. Kada se to završilo, odveo sam ga gore na piće, i saznao sam da je iz Golveja i da su njegove sestre bile u samostanu Presentation sa tobom. Bio je iznenađen kada je saznao gde je dospela Nora Barnakl. Rekao je da te se seća se Golveja, lepa devojka sa uvojcima i ponositog hoda. Gospode, kako sam patio, Nora! Ipak, nisam bio u stanju da prekinem razgovor s njim. Deluje kao fini, ljubazan mladić. Pitao sam se da li je moja dragana, moja voljena, moja najdraža, moja kraljica, ikada upravila pogled svojih mladalačkih očiju ka njemu. Morao sam da razgovaram s njim jer je iz Golveja, ali o, kako sam patio, dušo. Strašno sam uzrujan. Ne znam šta pišem. Nora, želim da ti se vratim. Zaboravi sve osim mene, dušo. Siguran sam da ima boljih momaka u Golveju od tvog jadnog dragog, ali o, dušo, jednog dana ćeš uvideti da ću postati nešto u svojoj zemlji. Kako sam uznemiren i uzrujan! Prilažem imena njegovih sestara. Video sam da je zapanjen time gde si dospela. Ali o, Bože, zar ti ja ne bih darovao sva kraljevstva ovog sveta kada bih samo mogao.

O, dušo, toliko sam ljubomoran na prošlost, a ipak grizem nokte od uzbuđenja kad god sretnem nekoga iz tog čudnovatog umirućeg grada na zapadu gde je moja voljena, moj divni divlji cvet iz živice, provela svoje devojačke godine pune smeha. Nora, najdraža, zašto nisi tu da me utešiš? Moram završiti ovo pismo, toliko sam strašno uzrujan. Voliš me, zar ne, najdraža moja nevesto? O, kako si me obavila oko tvog srca! Budi srećna, ljubavi! Majčice moja, primi me u tamno svetilište tvoje materice. Skloni me od bede, dušo. Suviše sam detinjast i nagao da bih živeo sam. Pomozi mi, dušo, moli se za mene! Voli me! Misli na mene! Tako sam bespomoćan večeras, bespomoćan, bespomoćan!

Milion   poljubaca   mom   dragom,   rosom nakvašenom  cvetu  sa  zapada,  milion  miliona poljubaca mojoj dragoj Nori sa uvojcima.

Tvoja majka je poslala onaj poklon i pisao sam joj i zahvalio se.

26. decembar 1909.

Najdraža, primio sam jutros tvoje pismo (i to veoma šašavo) i pozivnicu za venčanje koju si priložila. Nemoj mi slati nikakve poklone. Sačuvaj sve što možeš. Zamoli Stanija da mi pošalje koliko može sledeće nedelje. Nadam se da ti je bezbedno stigao moj poklon, telegram i 1 funta koju sam ti poslao preko Karisa. Nadam se da ću krenuti kroz nedelju dana. Hvala na lepim željama za Božić, i nadam se da si ga lepo prebrodila. Reci Dž. i L. da uskoro dolazim i da redovno brišu nos. Nadam se da su se lepo proveli. Addio,

Ostavi malo torrone i mandorlato za Ajlin.

*Pisma preuzeta iz knjige Pisma Nori (Gradina, Niš, 1988.), prevod Novica Petrović