U Đovanijevoj sobi
Asob 01 S

Photo: tumblr.com

Ja sam te gledao

Našao sam se pred Đovanijevom sobom sutradan uveče. Bilo je već prilično kasno. Šetao sam sa Helom pored reke i kasnije previše pio u nekoliko bistroa. Kada sam ušao u sobu, svetlo mi je udarilo u oči; Đovani se uspravio u krevetu i prestravljeno viknuo:

- Ko je to? Ko je to?

Stao sam kod vrata, malo se zanoseći na svetlu, i rekao:

- Đovani, ja sam. Prestani.

On je zurio u mene, a onda se okrenuo prema zidu i zaplakao.

Pomislio sam: „Isuse Hriste!“ i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Izvadio sam cigarete iz džepa od sakoa i prebacio sako preko stolice. S cigaretama u ruci, otišao sam do kreveta i nagnuo se nad Đovanija.

- Dušo, prestani da plačeš – rekao sam – Molim te, prestani da plačeš!

Okrenuo se i pogledao me. Oči su mu bile crvene i suzne, premda se čudno smejuckao. U tom smejuckanju bilo je okrutnosti i srama i užitka. Pružio je ruke, pa sam se nagnuo do njega, sklanjajući mu kosu s očiju.

- Bazdiš na vino – rekao je.

- Nisam pio vino. Je l te to uplašilo? Zbog toga plačeš?

- Ne.

- Zašto onda?

- Zašto si otišao od mene?

Nisam znao šta da mu kažem. On se ponovo okrenuo prema zidu. Nadao sam se, verovao sam da neću ništa osetiti: ali, osetio sam stezanje u srcu, kao da me neko dirnuo prstom.

- Nikada nisam dopreo do tebe – rekao je Đovani – Nikada nisi stvarno bio sa mnom. Ne mislim da si me lagao, ali znam da mi nikada nisi rekao istinu. Zašto? Ponekad si bio ovde po ceo dan i čitao, ili otvarao prozor, ili nešto kuvao… i ja sam te gledao… nikad nisi ništa rekao.. gledao si me tim svojim očima, kao da me ne vidiš. Po ceo dan,dok sam ja radio, da uredim ovu sobu za tebe.

Ćutao sam. Zurio sam iza njegove glave u četvrtaste prozore što su zadržavali bledu mesečinu.

- Šta radiš to? I zašto ništa ne govoriš? Ti si zao, da znaš; katkad, kad si mi se smešio, mrzeo sam te. Hteo sam da te udarim. Hteo sam da ti poteče krv. Smešio si mi se na isti način na koji si se svima smešio, govorio si mi ono što si svima govorio… a ne govoriš ništa osim laži. Zašto uvek nešto kriješ? I šta misliš, da nisam znao, kada si vodio ljubav sa mnom, da je ni sa kim nisi vodio. Ni sa kim! Ili sa svima.. ali ne sa mnom, ne sa mnom. Ja ti ništa ne značim, ništa, i ti u meni izazivaš groznicu, ali nikakav užitak.

Pomakao sam se, tražeći cigaretu. Bila mi je u ruci. Zapalio sam je. Mislio sam: „Reći ću nešto i onda ću zauvek otići iz ove sobe.“

- Znaš da ne mogu da budem sam. Rekao sam ti. Šta se dogodilo? Zar uopšte ne možemo da živimo zajedno.

Opet je zaplakao. Gledao sam kako mu se tople suze kotrljaju iz uglova očiju na prljavi jastuk.

- Ako prestaneš da me voliš, umreću. Pre nego što si došao, hteo sam da umrem, rekao sam ti to bezbroj puta. Kakva okrutnost, podstaći u meni želju za životom samo da bi mi smrt bila još krvavija!

Hteo sam da mu kažem mnogo toga; ali, kada sam otvorio usta, reči su izostale. Ipak, ne znam šta sam osećao prema Đovaniju. Ništa nisam osećao prema njemu. Osećao sam strah i sažaljenje i naviranje požude.

*Iz romana "Đovanijeva soba"

Oceni 5