Ja sam tvoja porodica

To da „sve srećne porodice liče jedna na drugu“ odavno nije tačno, a moguće je da nikada nije ni bilo. Neke su zadovoljne, a ipak drugačije – najpre zbog toga što su im uskraćena sva ljudska prava.

Još se film Kramer vs. Kramer (1979) pozabavio roditeljstvom i bitkom za starateljstvo – dvoje roditelja i jedno dete, a razlika je u odnosu na druge je u tome što majka odlučuje da ode. Sigurno je da većina i danas ne misli da žena ima pravo da izabere sebe, pa je i to jedan od razloga što više od četiri decenije kasnije nismo mnogo odmakli.

Dustin Hoffman u pomenutom filmu iz nezainteresovanog izrasta u dobrog oca, u pravo čudo. Tako postaje junak, a odsutna majka je gora od zle maćehe, iako njenu priču jedva da možemo da čujemo. Pomerena dinamika je ocu dozvolila da bude roditelj, a gledaoce je ostavila da razmišljaju o tome šta bi se dogodilo da je te stvari radio na vreme.  

Majci (Meryl Streep) su sva prava oduzeta, po principu „nije radila kako joj se kaže“. Svako kršenje pravila se skupo plaća, pa majka-nemajka ostaje po strani. Istina je da na kraju sama odustaje od starateljstva, ali je u čitavom filmu prisutan ton koji nas upozorava da su nam uloge podeljene još na rođenju i da se unapred vrlo dobro zna ko ume, a ko pak ne ume da savlada tehniku spravljanja prženica.

Majka koja se ne ponaša onako kako je patrijarhat zamišlja mora što pre da se izbriše, jer ruši ono što se smatra „prirodnim“. U Kramer vs. Kramer je sve u redu dok ne pređe granicu, nakon toga postaje nepodobna. Nije joj dopušteno da menja definiciju porodice (ona da prži, on da ne bude kod kuće), pa stoga više nije dobrodošla. Sad zamislite da umesto to dvoje roditelja imate dva oca – kad se pravila krše od početka, stvari su još komplikovanije.

Stalno nam se preti „tradicionalnim brakovima i porodičnim vrednostima“, a pojedini idu toliko daleko da tvrde da se zna „ko u kući nosi pantalone“. Ne zanima ih što se modni trendovi menjaju i što postoji nešto što se zove „sloboda“ – reč koja svakome dozvoljava da gurne nogu u nogavicu ukoliko to želi. Za te branitelje „naše dece“ sreća je u roditeljima koji nisu istog pola, čak i kad nisu sposobni za ljubav,

Američka filozofkinja Marta Nusbaum ima zanimljivu poruku za njih: „Ako društvo uistinu želi da odbrani tradicionalni brak, kao što svakako ima prava i najverovatnije i treba da učini, mnoge mere se same nameću – porodična i zdravstvena bolovanja, savetovališta za probleme narkomanije i alkoholizma, izdašna finansijska podrška za bračno savetovanje i brigu o mentalnom zdravlju, postrožavanje zakona protiv nasilja u porodici i njihova doslednija primena, savetovališta za traženje posla i finansijska podrška onima koji su pretrpeli najveći udar tekuće finansijske krize i naravno, stroža primena zakona o alimentaciji. Takve mere su u jasnoj vezi sa pritiscima i napetostima kojima je izložen tradicionalni brak. Zabrana istopolnih brakova nije. Ako bismo proučavali heteroseksualni razvod, teško da bismo našli i jedan jedini slučaj u kojem stranke osećaju da je njihov razvod izazvan dostupnošću braka istopolnim parovima“. Eto teme za razmišljanje.

Da se vratimo filmu. LGBTIQ+ teme su danas više nego ikada pre razapete između underground motiva, te osvajanja sloboda koje se tiču onih životnih aspekata koje mnogi opisuju kao heteronormativne. Potreba za zajedništvom ipak nije nikakva nova izmišljotina, već je tu oduvek – ako ono danas ima oblik porodice, onda je prirodno da mnogi to žele i za sebe. Svako ima pravo da nešto želi ili ne želi, važno je da može slobodno da bira, te da svojim izborom nikoga ne povređuje.

Neverovatno je da se film In the Family pojavio pre više od deset godina, budući da se i danas retki bave ovom temom. Reditelj Patrick Wang se hrabro uhvatio u koštac s nerazumevanjem i otporom koje društvo ima prema istopolnim parovima koji žele da budu roditelji. Istina je da njegovi junaci to nisu planirali, već im se život jednostavno dogodio, kao što se uostalom događa i heteroseksualnim parovima.

Glavni junak je Joey Williams – partner i otac, uprkos tome što mali Chip nije njegov biološki sin. Ljubav izgleda ne poznaje genetiku, valjda se odavno odvojila od puke potrebe za preživljavanjem i „produžavanjem loze“.

In the Family sjajno obrađuje ovu temu, ali još nešto – od LGBTIQ+ osoba se očekuje da uvek budu savršene, kako bi opravdale to što ih je neko prihvatio. Ukoliko to nije slučaj (a nikad nije, jer niko nije savršen), loše osobine se preuveličavaju i uzimaju kao opravdanje za odbacivanje. Kad se u tu jednačinu uključe deca, stvari se dodatno komplikuju.

Joey se prihvata dok se koliko-toliko uklapa u obrazac. To znači da može da bude otac samo dotle dok je prisutan i onaj „pravi“, biološki otac. Čim se to promeni, menja se i njegov položaj. Zanimljivo je da u svemu tome ostaje hladan (ili bar tako izgleda), pa time guši vatru koja u takvim situacijama lako plane. Ta uzdržanost je odlično oružje u obračunu s onima koji pokušavaju nešto da vam uskrate, ali je za nju potrebna ogromna snaga.

Glavnu junak dobro podnosi sve homofobične napade, čak i najniže udarce, pa zahvaljujući tome uspeva da prenese ono što oseća. Ljubav se najbolje komunicira kad smo mirni, a Joey nas na to podseća, ali i na još nešto – svet se ne vrti oko želje pojedinca/ke, svet se vrti oko svoje ose. Ljubav u tom kontekstu ne sme da bude želja za posedovanjem, već najdragocenija stvar koju nekome možete da poklonite u detinjstvu. Roditelj je svako ko to ume da bude.