Ja sam već odavno mrtav, samo to niko nije primetio

PARK GORKI

Deda je kao i ostali u grupi računao da ih vode u logor, a možda i pravo na front. Oprostio se sa svima i otputovao, prvi put u životu, putničkim vozom za Moskvu.

Dok su Hamera vodali po Boljšom teatru, pokazivali mu  Panoramu Borodinske bitke, organizovali  da samo za njega peva muški hor Aleksandrova i priređivali zamorne i bogato pripremljene bankete, dedu su, kao i druge muškarce iz Jelšanke, okupali, podšišali i dali im nova odela, bele košulje i zimske kapute. Svi su bili jednako obućeni i svako se osećao neprijatno u novom odelu.Pokušali su da im vežu kravate, ali su odustali da ne izgleda namešteno.

Severnjacima iz Jelšanke naredili su da stave svoju ušanku na glavu i odveli ih u Park kulture i odmora “ imeni Gorkog” gde je trebalo da se pojavi Amerikanac Hamer.  Pošto su došljaci bili isprepadani i smrknuti, dali su svakom po 350 grama votke da se oraspolože. Naredili su im da moraju da budu nasmejani i da na dati znak aplaudiraju važnom gostu iz inostranstva.

Ako sve prođe kako je planirano dobiće još po 350 grama votke.

FILMSKA EKIPA NA ZADATKU

Hamer, međutim, nije hteo u Park Gorkog. Bilo mu je dosta i Rusije, i Moskve i hladnoće i pregovora. On je smatrao da Rusi ne žele da sklapaju poslove s njim pa mu zato i ne ispunjavaju običnu želju kojom bi kompletirao svoju kolekciju šubara. Ali, kada mu je Kaganovič lukavo napomenuo da bi možda neko od građana Moskve u Parku Gorkog mogao da ima ušanku od sedog vuka, Hamer je pristao da pođe: strast kolekcionara je nadvladala . A u dubini duše nadao se da Kaganovič već ima u rukama šubaru i da samo traži spektakularan način da mu to preda pred kamerama. Uostalom, filmska ekipa ga je pratila duž čitavog boravka.

U parku, na minus 35 stepeni, neki od pametnijih domaćina dosetili su se veselog načina kako da građani Jelšanke pozdrave gosta iz Amerike, a da to izgleda, kako su mislili, spontano i nenamešteno. Pre nego što se Hamer pojavio na ulazu u park, veliki točak sa otvorenim kabinama primio je družinu iz sibirske željezničke stanice i vinuo ih na pedesetak metara uvis od zemlje. Trebalo je da oni uz aplauz i skandiranje, bacaju od oduševljenja svoje kape uvis i da, kad Hamer bude prolazio, pred njegove noge padne i ta prokleta ušanka od sedog vuka.

Tako je i bilo. Amerikanac je bio iskreno začuđen zašto se toliko ljudi vrti u otvorenim kabinama po ciči zimi, ali kad su počeli da mu aplaudiraju i bacaju kape uvis, zaključio je da je to verovatno zbog filmske ekipe koja je celo vreme snimala Ruse na točku,ali i njega Hamera sa domačim rukovodiocima.

Kaganovič je, kao slučajno, počeo da obilazi ušanke kao da nešto traži,a Hamer mu se uskoro pridružio i na svoje ogromno oduševljenje pronašao dugo traženu krznenu kapu.

SEKRETARICA SE SLATKO NASMEJALA

Gospodine Kaganoviču, rekao je mucajući od sreće Amerikanac,ovo je neverovatno, molim vas dovedite mi vlasnika šubare u hotel, ja svakako moram da je otkupim, ne pitam za cenu.

Uzalud je Kaganovič ubeđivao gosta da se ne trudi oko jedne obične ušanke ( nije obična, bunio se Hamer, to je sedi vuk) i obećavao da će, ako već mora, sovjetska vlast da je otkupi i da mu je pokloni u znak velikog prijateljstva  među narodima i radničkim klasama SSSR i SAD.  Ali pošto je Hamer  insistirao da se sretne sa vlasnikom ušanke, sovjetski rukovodilac je konačno obećao da će se vlasnik  pojaviti u hotelu “ Metropol” negde posle osam sati.

Berija, međutim, nije znao za ovaj dogovor. On je naredio da se grupa iz Jelšanke vrati odakle je došla. I da im se, naravno, skinu odela i kaputi koje su dobili. Dedu su izdvojili jer jedini nije imao ušanku na glavi. Njega su odmah pod stražom poslali u Jakutiju neka “ tamo lovi vukove” kako se Berija našalio pred svojom sekretaricom, koja se toj dosetci još dugo smejala. Ostali su kamionima prebačeni do Lenjingradskog vogzala da sačekaju voz za Kolimu.

Mi putujemo u Jelšanku, Kolsko poluostrvo, ne u Kolimu – pobunili su se neki mlađi iz grupe.

Meni ovde piše Kolima, rekao je suvo oficir u civilu koji ih je doveo na stanicu. Tako su svi otišli u Kolimu iz koje se, kao što je poznato, malo ko vratio.

GLUMAC MHAT-a

Angažovan je poznati glumac iz MHAT da  zameni dedu. Kada su ga uveli u veliku salu za ručavanje hotela Metropol, Amerikanac mu je srdačno pošao u susret i zagrlio ga. Njegovo raspoloženje bilo je znatno bolje nego proteklih dana. Razgovor uz pomoć prevodioca nije dugo trajao. Glumac je dobio uputstvo da što manje govori, a ustvari nije mogao ni da razume o kakvom sedom vuku priča Hamer. Uz to je bio mrzovoljan jer od jutros ništa nije popio.

Posle treće čaše votke, malo se opustio i baš kad je hteo da recituje Puškinovu baladu o sedom vuku, oficir za vezu ga je naglo izveo iz restorana. Tako je za dr Hamera zauvek ostala tajna gde je nabavljena ušanka od sedog vuka. 

Sutradan je “Pravda” objavila kratku vest da je poznati američki biznismen dr Armand Hamer posetio Moskvu i obišao njene znamenitosti, i da se naročito zadržao u Parku kulture Gorkog. Još je rečeno da je potpisan neki trgovinski ugovor,ali nisu navedeni detalji.

A tvog dedu više nikada nismo videli, rekao mi je nasmejani tata. Istina, čuo sam da je iz Sibira napisao jedno pismo CK KPSS u kome je izneo svoja razmišljanja o pojedinim slabostima socijalizma u okviru celokupnog izvanrednog napretka. Na kraju je zamolio da mu se izda novi talon za kupovinu šubare, ušanke, pošto je njegova iskorišćena za razvoj sovjetsko-američke saradnje.

Odgovorni rukovodilac u CK dopisao je rukom na dedinom pismu: Rešiti pozitivno !

U našoj porodici dobro smo zapamtili član 58-10. Nismo tačno znali šta to znači,ali je svima bilo jasno da ti se zlo piše, čim te obeleže tim brojevima. Posle dede, i otac je osuđen po tom članu. Kasnije i stariji brat Jurij.

Prvi put tata je dobio osam godina zbog antisovjetske propagande. Ustvari pričao je viceve i sve što mu padne napamet, u krčmi. Jednom je u novinama pročitao da je izvršen atentat na Toljatija, a  prema pisanju “ Izvjestije” vođa italijanskih komunista “ oporavlja se i u dobrom je stanju”.

Glupost, rekao je moj tata u kafani okružen samo najbližim prijateljima. Lažu po običaju, lupio je šakom o sto. Kad kažu da se oporavlja, sigurno je umro.

Neko ga je prijavio. Kod islednika on je sve negirao. Branio se da ga je prijatelj cinkario jer mu je ukrao vreću krompira. Znao je da se krađa prašta, ali antisovjetska propaganda ne. Ipak, dobio je kao i svi drugi, osam godina bez prava na dopisivanje sa porodicom, ali i bez konfiskacije imovine, jer ništa nije ni imao.  Oprostio se sa nama bez drame i otišao. Nasmejan,čak je nešto i zapevao.

Pamtim da se ni jednom nije osvrnuo.

GLAS ANĐELA

Venička, pazi, tu smo, slušamo te, rekli su mi tada anđeli. Pričaj dalje. Samo nemoj da preteruješ. I nemoj da prepričavaš tuđe sudbine.

Anđeli moji, šta tu ima da se preteruje i izmišlja. Ceo moj život je bio jedno veliko preterivanje. U mojim pričama ja garantujem jedino za prezimena, a da li je povrh toga nešto izmišljeno, vi to najbolje znate. Vi sve vidite…

Eto, par godina kasnije, i brat Jurij krenuo je očevim stopama. Kod njega je slučaj bio jednostavan: ukrao je hleb, a “trojka” ga je osudila zbog sabotaže na pet godina. Pet godina za jedan hleb i još tri godine bez prava da se vrati u zavičaj. A vi, anđeli moji, meni govorite da preterujem.

Šta vi, anđeli, mislite: Da li je lako napustiti gladnu decu i otići u neizvesnu Moskvu u potragu za poslom?

Posle hapšenja Jurija, oduzeli su nam njegovu kartu za snabdevanje. To nas je zaista pogodilo. Mama ionako nije imala sledovanje jer joj kao ženi neprijatelja naroda to nije bilo dozvoljeno. Dobijali smo malo brašna i soli na naše dečje kartice, nismo imali šta da jedemo,ali pošto i ranije nismo imali, nekako smo se snalazili. Brat Boris, sestra Nina i ja ubrzo smo dobili skorbut i smestili su nas u bolnicu, a majka je otišla u Moskvu da traži posao. Ostavila nas. Pobegla od nas, ali ja je ne osuđujem. Drugačije nije mogla. Kučka prokleta.  

Mama je uvek i u svakoj prilici bila tužna. Ne pamtim da se ikada nasmejala. Ali, u toj tuzi je bila i neka odlučnost i hrabrost. Šta vi, anđeli, mislite: Da li je lako napustiti gladnu decu i otići u neizvesnu Moskvu u potragu za poslom?

Nije Venička lako, nikako nije. Nemoj da se ljutiš na nas. Mi samo želimo da čujemo istinu od tebe.

Šta je za vas istina, anđeli moji? Svako ima svoju istinu. Za vas je moja istina preterivanje,a za mene je tek u preterivanju istina. Ako vam ispričam istinu reći ćete da izmišljam.

Nećemo, Venička, tako govoriti, samo nam kaži zašto je mama bila uvek tužna.

NA DNU, U KUHINJI

Imao sam šest godina. Sećam se, sedeli smo sa gostima  u kuhinji. Rusi vole da sede u kuhinji, tamo je najtoplije. Mislim da je otac za stolom sedeo već treći dan. Podigao je sedu glavu i zamućeni pogled. Na bradi mu je visila hrana, a pod stolom je bila bara od onog što je malopre povratio.

Sine, oprosti mi, sećam se kako je otac tiho mrmljao. Eto, ja… Ostatak rečenice nisam čuo. Zatim se okrenuo prema majci koja je ležala u krevetu:

Majko, ej majko. Gde si sakrila onih pola litre? Gde.. pola litre,pitao je tiho. Majka je čutala . Onda se otac proderao: koga pitam ti stara kučko?

Gost koji se zatekao kod nas protestvovao je: To vam nikako ne priliči, bar ne pred ženom. Gurnuo je sto od sebe, stao na noge i ođednom se stropoštao na pod. Polako je s naporom ponovo ustao, napravio dva koraka i srušio se na vedro sa vodom.

Tatin prijatelj Vorošin drao se naglas: Ne dozvoljavam. Niko se bez mog odobrenja neće zaposliti. Ubiću direktora, a onda ću se sam obesiti. Ne dozvoljavam..

Komšija Viktorov završio je da se ispoveda Tanji, koja je tupo zurila u pod. Viktorov je onda uzeo viljušku i probio svoje oko.

BRAT JURIJ

Brat Jurij ustao je od stola i počeo da udara nogom sve što mu se našlo na putu. Mislio sam da je ljut, a on je plakao. Vikao je da je u zatvoru mnogo bolje nego u armiji. Narod je tamo veseo. Radili su u cehu sa drobilicom, i dvojici je odrezalo glavu, u jedan tren. Svi smo se smejali, kaže Jurka. Brigadir nas je napio, pa ništa nisam shvatao. Ja uopšte kad sam pijan ništa ne mogu da shvatim, ničega se tačno ne sećam. Jedino zaboravljam da se obesim.. Ali da mi takva misao padne na glavu, obesio bih se ne žaleći.

Andrej je povratio u čašu iz koje je do tada pio. Zatim neočekivano uzeo tu čašu i ispio je do dna. Pa onda opet povratio, a mi se smejemo i tapšemo.

Majka se podigla sa postelje i viče: Mučitelji. Zlikovci. Napolje, napolje izlazite, svi. Ne želim da vas gledam. I Ti Jurka takođe  napolje. Marš odavde.

Jurka pravi grimase zasmejava nas. A ja se okrećem majci i ne mogu da suzdržim suze: Zašto teraš i mene?

A vi, anđeli moji, još pitate zašto je moja mama bila uvek tužna pored veselog tatice.

Dobro, Venička, dobro sada se malo odmori. Ti si to sve sanjao. Odspavaj. Mi smo tu uz tebe i čuvamo te – kažu moji anđeli.

Lažu moji anđeli. Lažu.

SESTRA TAMARA

Imao sam sedam godina kada nas je sestra Tamara iz bolnice  nekako uspela da smesti u dečji dom. Boris i ja smo narednih šest godina živeli u Kirovskom dečjem domu “ Prva petoljetka” Murmanske oblasti. Tako je počelo moje školovanje.

Sestra je moja suprotnost, nekako je isuviše čvrsto ukopana u sibirsku zaleđenu zemlju, dok sam ja pecao oblake. Jednom kasnije, u studenskom društvu, a u prisustvu Tamare, pričao sam o našoj porodici i o tome kako sam ja, ustvari, siroče iz Sibira, pa su me drugovi gledali sa pažnjom i u tišini, a kod devojaka sam video i suze u očima. Govorio sam kako je otac na suđenju dobio 20 godina , a Tamara je dobacila – osam. Za brata Jurku sam rekao da je umro 1956, jer tada su umrli i otac i majka i to svi istog meseca, jula, pa mi je ta godina najgora u životu, zaista najgora, a ona se krstila neprestano, i pominjala da su i brat i majka još uvek živi. Takva je bila moja Tamara.

Može se biti lud u petoj godini. Za ludilo nikada nije rano

Ona je otkrila moj literarni talenat.

Ti, Veđka, samo nešto zapisuješ – rekla mi je jednom kada nisam imao ni pet godina. Šta to pišeš?

- Pišem knjigu.

- A kako se zove tvoja knjiga ?

-  Zapisi jednog ludaka.

- Pa, ko je ludak u petoj godini, Venička ?

- Ja, naravno. Može se biti lud u petoj godini. Za ludilo nikada nije rano.

Sam sam naučio da pišem i čitam, niko mi nije posebno pomagao. Ne mogu da objasnim kako se to desilo ni kada. Jednostavno sam znao da pišem, kao da sam se takav rodio. Kada se to otkrilo, celo selo je bilo iznenađeno, a otac me je stalno ljubio u glavu.

Znao sam napamet ceo zidni kalendar, svih 365 stranica. Kada bi nam došli gosti, otac je važno pitao: kaži Venička kada izlazi sunce 18. avgusta , a kada zalazi 3.decembra? I ja bih odgovarao kao iz topa, ne zbunjujući se.

Moja tužna majčica samo me čuteći gledala i krstila se. Kao da je bila ubeđena da mi se zlo piše. Jedino je Tamara bila realna: nije verovala da ja znam da čitam. Pričala je da sam naučio napamet tekst ispod slika.

E, sestrice moja, sestrice. Sada me svakog dana obilazi u bolnici. Bila je baš juče. Dođe, sedne preko puta mog kreveta i smeje se. A suze joj teku. Hteo bih da joj kažem: je li ti to, sestro, plačeš zato što misliš da ću uskoro umreti ?

Pa ja sam ionako već odavno mrtav, samo to niko nije primetio. 

(Nastaviće se)