Ja vas posmatram

Prvi put sam ga primetio pre šest meseci. Dok sam sekao luk za sos od paradajza, u krajičku oka mi je zaigralo telo. Već godinama mi šesto čulo služi kao neka vrsta detektora za lepotu – i pre nego što postanem svestan toga, pogled mi luta po nekom ravnom stomaku, ili još niže. Jednom sam zbog toga ostao bez zuba.

Zgrada u Borovoj 13 je nekoliko spratova niža od ove u kojoj stanujem. Tako s kuhinjskog prozora imam dobru preglednost. Stanari su vrh svoje kuće pošumili raznoraznim rastinjem – ima tu bambusovog šiblja, mini vagelije, leptirovog žbuna, japanske dunje, lovorove višnje, ruzmarina, santoline, hortenzije, belog jasmina, a cela leva strana je obrasla lavandom. Ponekad, kad je vetar povoljan, do prozora stigne mešavina tih mirisa.

Usred gradske šume – poljski krevet. Strašno me je mučilo što ne mogu da vidim šare na platnu koje se pruža po metalnom kosturu. Nedavno sam se, pošto sam procenio da na krovu neko vreme neće biti nikoga, prerušio u radnika Gradske toplane. Uniformu sam dobio od rođaka, uoči neke predstave u kojoj sam nastupao kao predstavnik radničke klase, pa sam skoro na nju bio zaboravio. Tog dana mi je dobro poslužila. Upravniku zgrade nije palo na pamet da pita šta će radnik Gradske toplane na krovu, i to usred leta, pa sam bez problema dobio ključ od vrata koja su izlazila pravo na krevet.

Stajao sam kao ukopan – ta ležaljka na mene ima neverovatan uticaj. Kad su mi se oči privikle na zelenilo, video sam da se rastinje prostire i po krevetu, u obliku ilustracija kojima je neko vešto popunio prazninu. Između velikih listova filadendrona pomaljaju se životinjske glavice – smenjuju se u pravilnim razmacima: kad se izređaju raznorazni majmuni, na red dolaze jaguari, zebre i jedan slon. Strašno me otad muči zašto je slon sam i šta to predstavlja.Kad sam pre dva sata ušao u kuhinju, mladić se već bio opružio na ležaljci. Između dlanova mu se širila knjiga smeđih korica. Kroz glavu mi je prošla misao da od početka čita istu knjigu. Odmahnuo sam rukom da je oteram.

Dok sam u vreći, koja uvek stoji pored frižidera, tražio još jedan krompir, nestao je. To uopšte ne liči na njega – na kraju krajeva, zahvaljujući njegovoj disciplini ga uspešno pratim već mesecima. Knjiga je ostala razapeta na krevetu, kao preparirana ptica. Zurim u nju već satima, bez ikakvih događaja.

Odjednom je zazvonio telefon. Ko dođavola koristi fiksni telefon?, pomislio sam. Bilo mi je potrebno dobrih pet minuta da lociram aparat i da ga oslobodim ispod odeće koja je već nedelju dana zrela za pranje.

„Halo?“, izgovorio sam kad sam podigao slušalicu.

„Naš je!“, povikao je muški glas s druge strane.

„Halo?“

„Kažem, naš je!“, ponovio je.

„S kim razgovaram?“, pitao sam.

„To sad nije važno. Bitno je da ga imamo i to je moj poklon vama!“, nastavio je uzbuđeno.

„Mislim da ste pogrešili broj“, odgovorio sam.

„Vi ste Vukelj Simić iz Borove 16?“, upitao je.

„Da…“

„Onda sam na pravoj adresi! Dođite što pre u Borovu 13, stan 6. Siguran sam da znate o kojoj zgradi govorim“.

„Ne pada mi na pamet!“, rekao sam i spustio slušalicu.

Ipak, neka strepnja se uvukla u sobu i potpuno potisnula osećaj gladi. Nervozno sam šetao od jednog do drugog kraja. Pokušao sam da nastavim s pripremanjem jela, ali sam ubrzo odustao. To je sigurno njegov stan, mislio sam, možda mu se nešto dogodilo. Zapalio sam cigaretu. Pošto ni to nije pomoglo, navukao sam, a da ni sam ne znam zašto, uniformu radnika Gradske toplane i uputio se k Borovoj 13.

Omorina je građane poterala u senke. Tromo su se kretali od stabla do stabla, uspešno se krijući od Sunca – potpuno zapuštene, krošnje su pokrile skoro celu ulicu. Na mene niko nije obraćao pažnju, a i zašto bi – napolju je toliko besposlenih radnika, da je to normalna stvar.

Vrata zgrade su bila širom otvorena. Popeo sam se na prvi sprat. U hodniku nije bilo nikog. Zaustavio sam se ispred vrata s brojem šest. Prislonio sam desno uvo na drvenu površinu. Bila je neočekivano hladna. Tišina. Potom sam pokucao.

Vrata su se ubrzo otvorila. Prekoputa mene se našao mladić od nekih tridesetak godina. Vitko telo se završavalo neobično sitnom glavom, po kojoj je džigljala pepeljastoplava kosa.

„Jelen Kopitar!“, uskliknuo je uzbuđeno, a pantalone dva broja veće su mu zaigrale oko kukova.

„Možete vi to i bolje. Naposletku, jeleni su papkari“, odgovorio sam, pokušavajući da zvučim ravnodušno.

„Ne, to je zaista moje ime“, odgovorio je veselo, „Evo, pogledajte“.

Pružio mi je dokument na kom se nalazila njegova slika. Na ovim fotografijama svi izgledamo kao ludaci, pomislio sam. I zaista – Jelen Kopitar. Neki ljudi stvarno nemaju sreće.

„Uđite“, rekao je kad sam mu vratio legitimaciju.

„Prvo mi objasnite zašto ste me pozvali“.

„Imam iznenađenje za vas“, uskliknuo je, a usne su mu se razvukle u osmeh.

„Kakvo iznenađenje?“

„Samo uđite, nećete se pokajati“.

Budući da sam i sam progonio jednog mladića, pomislio sam kako je najmanje što mogu da učinim da uđem. Pored toga sam procenio da imam jaču konstituciju od domaćina i da ću moći da ga savladam ukoliko to bude potrebno.

Predsoblje je zaudaralo na mošusni parfem. Kad sam ušao u sledeću prostoriju, iznenadila me količina sprava za vežbanje – metalne skalamerije s hvataljkama od crne kože ličile su mi na mašine za mučenje.

„Hajdete!“, gurkao me je Jelen nestrpljivo ka sledećoj sobi.

Između stubova koji su držali veliki dušek, ležao je mladić. Ruke i noge su mu bile vezane za drvene grede – oko zglobova su se uvijale kravate sa slikama mačaka. Iz usta mu je virila zelena čarapa, na kojoj je beživotno visila glava Fride Kalo. Stvarno je stavljaju na sve, pomislio sam.

Bio sam prilično siguran da je to moj mladić, ali je izgledao drugačije. Istina – lep je – ali ne onako kako sam ja hteo. Usne mu nisu pune kao što se čini izdaleka, a u očima nema bistrine koju sam očigledno umislio.

„Ko je ovo?“, pitao sam tobože zbunjeno.

„Poklon!“, ciknuo je Jelen.

„Siguran sam da postoji bar jedan zakon koji kaže da nemate pravo da poklanjate ljude“, odgovorio sam.

„Zamislite kako se zove!“, nastavio je kao da me nije čuo.

Nisam odgovorio na tu provokaciju, a nisam ni znao kako se zove.

„Vunko“, viknuo je Jelen“, „Skoro isto kao vi. To je sudbina!“

„Možete li da mi objasnite odakle me znate?“, pitao sam naposletku.

Jelen se premeštao s noge na nogu. Oči su mu sijale, upaljene nekom čudnom strašću.

„Znate, neću da okolišam. Ja vas posmatram već tri godine. Ne znam ni sam kako je počelo, ali ni jedan dan ne mogu da zamislim bez vas. Tako sam podesio život, da mi je sve okrenuto k vašim prozorima“.

Činilo se da mu uopšte nije neprijatno zbog toga što govori. Čelo je držao visoko, grudi otvorene – kao čovek koji ima kontrolu nad svojim životom. Olakšanje koje sam zbog toga osetio zbunilo me u prvi mah.

„Onda ste vi“, nastavio je, „Pre šest meseci počeli da posmatrate njega. To me je u početku bolelo, čak sam razmišljao kako da ga se rešim. Onda sam shvatio da bi meni bilo strašno teško kada bi vama neko to učinio, pa sam promenio plan. Ja želim da budete srećni“.

Dok je govorio, nisam mogao da prestanem da razmišljam o knjizi.

„Imate li ključ za vrata koja vode na krov?“, pitao sam ga.

„Otključana su“, odgovorio je zbunjeno.

Izašao sam iz stana i uputio se ka krovu. Zavrtelo mi se u glavi od vreline koja je izbijala iz betona. Biljke su mlohavo visile u vazduhu koji je treperio. Knjiga je i dalje ležala na krevetu. Podigao sam je. Nekoliko slabašnih listova je stidljivo provirilo iz mekanih korica. Umalo nisam kriknuo od besa.

„U TRI KORAKA DO SAVRŠENOG TELA?!“, urliknuo sam kad sam se vratio u spavaću sobu.

Jelen i Vunko su ostali zatečeni tim naslovom.

„Čak ni knjiga, već brošura!“, vikao sam izbezumljeno.

Ćutali su. Jelen zbog zbunjenosti, Vunko zbog čarape.

„Molim vas, Jelene, da li vi znate šta ovaj čovek čita?!“

„N-ne..“, zamucao je.

„Brošuru! Prvo poglavlje – jutarnje vežbe, drugo poglavlje – večernje vežbe, treće – recept za proteinski šejk od banane i bundeve! Pa neko bi za šest meseci izmislio novo telo!“, larmao sam.

„Ali se rezultati zaista vide, to ne možete da poreknete“, pokušavao je Jelen da izgladi stvar.

„Molim vas, evo odmah ću da vam izrecitujem spisak namirnica za taj eliksir: 250 mililitara delimično obranog mleka – šta znači ’delimično’ ja to ne znam, nisam mlekar. Onda sto grama bundeve – sečene, jer celu valjda još niko nije progutao, i kuvane, jer ko još jede jebenu živu bundevu?! Posle toga jedna mala banana, koliko mala to opet ne znam, verovatno zavisi od toga šta je veliko. U to dodate dve merice Formule 1 ukus Vanilla Creme – o tome ne želim ni da razmišljam, i četiri kocke leda. I to nije sve: bananu, nećete verovati – iseckate, pa sve stavite u blender i mešate dok ne dobijete željenu gustinu! Sve to možete da ukrasite cimetom, a što se mene tiče, možete i da se poserete na vrh jebenog šejka!“

„Molim vas, smirite se, pozliće vam“, smirivao me je Jelen.

Prišao sam Vunku, uhvatio Fridu za glavu i grubo povukao.

„Imate li šta da kažete u svoju odbranu?“, pitao sam ga besno kad sam izvukao celu čarapu.

Posmatrao me je iskolačenih očiju. Slabić!, pomislio sam.

Izašao sam iz sobe i krenuo k izlazu.

„Da ga odvežem?“, pitao me je Jelen dok je trčkarao za mnom.

„Snaći će se!“, odgovorio sam, „Verujem da su napisali neku brošuru i o tome!“