Jasmila Žbanić u srcu apokalipse

Višestruko nagrađivana bosanskohercegovačka rediteljka Jasmila Žbanić našla se u srcu apokalipse, a nakon što je dobila priliku da se pridruži ekipi serije The Last of Us. Režirala je šestu epizodu – Kin – a u intervju koji je dala Jutarnjem listu kaže da su je pozvali kao „ekspertkinju za život u katastrofi“.

Sve je počelo kad su kreatori i producenti serije prvi put pogledali film Quo vadis, Aida?. Odmah su poželeli da razgovaraju s rediteljkom, a Žbanić je nakon intervjua koji je trajao oko sat vremena brzo dobila posao. Ponudili su joj da režira tri epizode, ali je prihvatila samo jednu. Razlog? Nije bila sigurna da li ume da funkcioniše u tom svetu. Ispostavilo se da ume.

Kin je, kako kaže, izabrala zato što joj se učinilo da je ta epizoda „najviše njena“, što znači da je u scenariju videla priliku da u popularnu seriju unese delić sebe. Stigla je u trenutku koji je važan za razvoj odnosa Ellie i Joela, na vreme da režira neke prelomne stvari. Oni, kaže Žbalić za Jutarnji list, od dve osobe koje su prisiljene da budu jedna s drugom postaju oni koji imaju izbor u donošenju odluka. Istina je da su i u ovom predapoklaiptičnom svetu samostalno donesene odluke samo privid slobode – određuje ih sve i svašta, najmanje mi sami – ali posle navale zombija i taj se privid gubi.

Kad zaraženi nasrću, vremena za rasprave je malo. Normalan život – to su između ostalog i sitne svađe, na primer one između dece i roditelja. Šesta epizoda donosi jednu od takvih scena – dok se raspravljaju, Ellie i Joel postaju porodica, iako na prvi pogled ne izgleda tako.

S porodicom čovek dobija još nešto – strah. Ljubitelji serije se dobro sećaju šta je Bill rekao Franku u trećoj epizodi: nisam se plašio dok ti nisi došao. Za sebe se obično manje bojimo – ako izgubimo život to najčešće znači da ništa više ne osećamo. Kad nestanu drugi, osećamo baš sve. Izgleda da je Joelu to postalo jasno na kraju pete epizode, u trenutku kad je brat prinuđen da se okrene protiv brata da bi spasio Ellie.

S tom scenom počinje i Kin. Pucanj može da označava početak, ali i kraj trke. Može da bude i podsetnik. Čovek koji živi okružen zombijima sigurno je manje osetljiv od onih koji imaju obične komšije. Kad ga nešto podseti na to koliko važni mogu da budu drugi ljudi, oseća strah, užas pred mogućnošću da još jednom svedoči nasilnom gašenju ljubavi.

Za ovu epizodu je važno još nešto – rediteljka je dobila priliku da radi s Christinom A. Maier, koja je bila direktorka fotografije i u filmu Quo vadis, Aida?. Kaže da su smernice postojale, ali da su imale i određenu slobodu. Autori serije su prihvatili i ono što su njih dve predlagale, a rezultati su očigledni – od prve scene s belim zečevima, do one u kojoj junaci jašu k zalasku Sunca.

Tačno je da bez dobrog scenarija ništa ne valja, ali važan je i onaj koji upravlja glumcima. Kad nepoznati lovac uđe u brvnaru, te razmeni poglede sa svojom partnerkom, jasno je da Žbanić zna šta radi. Tu se rodila jedna od najboljih scena u seriji – Elaine Miles koja igra Florence i Graham Greene kao Marlon su možda već ušli među najbolje epizodne likove u istoriji televizije, a sasvim je sigurno da se niko ne bi bunio da dobiju svoju epizodu, možda celu novu seriju. Prošlo je tri meseca od događaja iz pete epizode, Elli i Joel su stigli do njihove kuće – traže im samo mapu, bilo kakvu tačku za orijentaciju, a dobijaju mnogo više – skoro ceo komičarski nastup, suštinu ljudske prirode, jer čovek je najviše čovek kad se smeje.

Ljudskost i humanost su sama suština epizode Kin – kad stignu do sledeće tačke, naselja Jackson u kojem žive neki dobri ljudi, naši junaci imaju priliku da svedoče tome da komunizam radi kad se svi slože. Struja i voda, ostaci prošlog, običnog života u kojem su ljudi brinuli zbog mode i ljubavi su poput utehe. Tu su i drugi dokazi – pažljivom gledaocu sigurno nisu promakla deca koja prave sneška, a mali ljudi koji se igraju znače samo jedno – tu žive srećni ljudi.

Među nama žive i sjajne rediteljke. Takođe i oni/e koji su preživeli/e ratove. Upitana zašto se grad Jackson razlikuje od onog u igri, Žbanić kaže da nije mnogo razmišljala o tome. Izmišljeno naselje je uporedila s jednim iz naše zajedničke stvarnosti – preživela je opsadu Sarajeva devedesetih godina prošlog veka, a to vreme je uporedila s apokalipsom iz serije The Last of Us. „Srpska vojska koja je okruživala grad nas je stalno bombardovala. Morali smo da budemo oprezni, da preživimo, da naučimo kako da živimo bez ičega, bez civilizacije. Nije bilo struje, hrane, ničega. Uspeli smo da opstanemo zahvaljujući solidarnosti i načinu na koji je grad bio utvrđen“, kaže Žbalić. Ljudi su i u stvarnosti, baš kao i u serijama, često strašniji od zombija.