Jaspersova poruka nemačkome narodu

Ako pogledate po knjižarskim izlozima u Nemačkoj, svugde vidite Karla Jaspersa. Najznačajniji i najrazumljiviji pred-stavnik današnje filozofije „opstanka“ našao je načina da osvoji srce nemačkog čitaoca: savremenim tonom, odlučnošću svoga misaonog stava, razumljivošću svoga sloga, umetnič-kom verom u rečenicu i njen domet, psihološkim prokuša-nim iskustvom. (Jaspers je po struci psihijatar, a žučni je protivnik Frojda i njegovog panseksualizma; protivnik je i svih frojdovskih ogranaka koji traže jedan jedini ključ za naše psihološko zbivanje.) Nemci su gordi što je ona filozofija koja danas u svetu zanosi tolike mlade književnike, našla svoj „završni“ izraz u Jaspersu. Nemci se diče Jaspersom: što nije bio emigrant, a nije se ni složio sa Hitlerom. Za vreme Hitlera bio je „okužen“, zabranjeno mu je bilo da govori, piše i drži predavanja.

Današnje je doba u Nemačkoj kada se polažu računi: ko je bio kakav u doba nacističke psevdonauke. Pravdanja sa sviju strana. I sâm Tomas Man bio je napadnut zbog svoga rada u emigraciji, naročito kada je preko američkog radija držao propovedi nemačkom narodu protiv Hitlerovog mraka. Manovu basnoslovnu književnu vitalnost danas, u najdubljoj njegovoj starosti, valja shvatiti, pored ostalog, i kao neodoljivu žeđ: da se opravda pred svojim narodom. Zar da se pravda čovek koji je bio u pravu? Emigranti moraju vazda da se pravdaju. Tako je bilo oduvek. Njihov je psihološki kompleks: da se ispovedaju. Ja sam često mislio da i u srži katolicizma ima nešto emigrantsko, pa se jednako ispovedaju popu. Naime, katolicizam u osnovi misli da smo mi, uistini, na zemlji samo izgnanici, a da nam je zavičaj – nebo. I zato se ovde, u izgnanstvu, treba stalno ispovedati: greh nas prati u stopu! Bivši predsednik Hitlerove „evropske zajednice pisaca“ – Hans Karosa – pre izvesnog vremena oštro se pravdao svojom knjigom Ispovesti. On dokazuje da je morao da čini izvesne poteze da bi sačuvao glavu. To je učinio Ben, najveći tadašnji pesnik nemački. I ne toliko ubedljivo. Pa ipak, naišao je na razumevanje.

Jaspers u svojoj poslednjoj knjizi: Polaganje računa („Piper“) želi da bude iskren dokraja, i zamera svakome ko to danas nije. On ističe: da je propustio, za vreme Hitlera, da učini ono što mu je „srce zapovedalo“. Bio je – veli – zvanično „okužen“, ali nije se junački odupro, nego je samo – zamuknuo. Držao se svog ljubljenog Spinoze, koji je postavio kao geslo svoga celokupnog rada: „Oprezno“ („Laute”). Jaspers svečano izjavljuje (kao što je izjavio i godine 1945, odmah posle pada Hitlerovog): da je on bio protivnik Hitlerov, ali da nije bio „junak“ i ne može da služi nemačkom narodu kao ugled. Štampa i radio pokušali su bili to da učine od njega, a on je i tada dao najenergičniji demanti, uz izjavu: da ne želi da se diči onim što je samo želeo, a nije smeo.

„Šta da čine Nemci posle materijalnog, duhovnog i moralnog sloma“, pita se Jaspers. „Neki ističu“, veli on, „da se treba potpuno vratiti Geteu.“ (1) Jaspers ustaje protiv toga svom snagom. Pre svega za samu Nemačku. Gete – kaže on – nije naša budućnost. (Treba da se uzme u obzir da mnogi nemački književnici, pisci i novinari, po prostoj inerciji duhovnoj, ne traže ni mnogo ni dugo, već, u teškoj situaciji prosto mehanički, prigrljuju kakvo staro, prokušano rešenje, zaveštano tradicijom.) Ima li šta lakše za njih no proklamovati: „Vratimo se Geteu i Vajmaru! To zadovoljava i Evropu, i svet, a i za nas je laskavo: naše je rešenje!“

Kad se to, dakle, uzme u obzir, onda je Jaspersova opomena nemačkom narodu stvarno nešto što je ljude unezverilo. Ali došlo je do Jaspersa. Ljudi su se zamislili, a mali profesorčići zamukli u užasu!

Pogrešno tumače Getea – veli Jaspers – u svakojake partijske ili naučne svrhe. I sad, Jaspers navodi svoga omiljenoga filozofa: Kjerkegora (na kome se temelji celokupna današnja filozofija egzistencijalizma). Kjerkegor kaže za Getea: da je Gete bio zgrožen svetom i njegovim oprekama, a da ih je savladao u sebi samo time što se od sveta držao daleko. Kada bi kakva ljubav, recimo, zapretila Geteovoj duhovnoj ravnoteži, Gete bi se smesta od nje udaljio i – opevao bi je! Tako se spasava od bezdani. To je njegov recept – dok egzistencijalistička filozofija, naprotiv, traži od čoveka: da bude svestan provalija života, krhkosti života, i čovekove prave pobede, u velikim trenucima.

Vreme Geteovog kulta – veli Jaspers – prošlo je u Nemačkoj. Gete nas ne oslobađa od tereta koji je nametnut čovečanstvu: da pogledamo u ambise i provalije ljudskog opstanka, a ne da bežimo od njih. Ideal „jednog jedinstvenog“ čoveka uopšte nije moguć – veli Jaspers. Nije ispunjiv. Štetan je. Čovekova ograničenost u isti je mah i čovekova „nedovršljivost“ – pa, shodno tome, ona je: i slast i zanos opstankom. Od Getea nam ostaje ono za šta je on živeo i čime je živeo. Ostaje nam: reč. Treba Getea izdati za najšire mase, i učiniti da masama postane pristupačna njegova zanesenost rečju. Ljudi, uopšte, moraju da dođu do što jasnijeg, moćnijeg i slikovitijeg izražavanja.

Na kraju Jaspers navodi dva čoveka koji su nam – kaže on – „otvorili oči“. Ali nije dovoljno što su nam oči otvorene – sad tek nastaje problem: šta da se radi sa otvorenim očima? Jedan je od te dvojice – Kjerkegor, koji nam je otvorio oči za krhkost i trepetnu primamljivost opstanka. Drugi je Niče, sa svojim doslednim nihilizmom, iz koga se mora naći izlaz. Mora, i po svaku cenu.

Izlaz? Na ovo pitanje Jaspers pokušava da odgovori mno-gim uzbuđenim stranicama. Prva reč i prvi pojam: sloboda. Sloboda je ono što drži Evropljanina u nemiru i pokretu. Sloboda je: savlađivanje svake proizvoljnosti. Evropska ideja slobode mora da se protegne na ideju čitavog čovečanstva. Pred nama ne stoji danas – veli Jaspers – jedan jedini uzor čoveka. Njega su propovedali grčki i rimski stoici; oni su obmanuli svet, uveravajući ga: da treba težiti „jednom jedinstvenom“ idealu, oličenom u jednom jedinstvenom čoveku. Čovek je, međutim, raznostran.

Jaspers postavlja tri smernice za „novi put“.

Prva: krajnja saopštljivost između ljudi (da jedan bude u stanju drugome sve da izrazi, i iskaže, dokraja).

Drugo: da postanemo gospodari svojih misli (čitava „psihosomatska“ tehnika).

Treće: da nam vrhovni smer bude: ljubav, a da do sada neminovna mržnja, i njeno nasleđe, što pre iščile.

Međutim, Jaspers nije siguran: hoće li njegova tri zahteva pobediti. Pribojava se da će oni ostati, možda, puka maštanija. I završava patetično: ako su to i snovi, za takve snove vredi živeti.

Jaspers nije našao očekivani „izlaz“ ni u svojoj svetski čuvenoj knjizi: Duhovna situacija vremena. Tu su knjigu ljudi učili napamet, između dva rata, a ogorčeni nemački antihitlerovci-intelektualci i za vreme samog drugog rata. Znam mnoge koji su deklamovali čitave njene stavke. Jaspersa su želeli za vođu, ali on nije bio vođa. Pre svega, nije pesnik. „Smernice“ daje samo – donekle. One nisu nadahnuta proročka grmljavina. One su njegov skromni doprinos. Tako pesnički nedogrmljen, tako bolećivo zamišljen i razmaštan Jaspers, često, rastužuje. Mnoge je neobično zbunio. Naročito one koji zahtevaju laka i pristupačna rešenja. Mislim da se u stvari sva njegova poruka sastoji u tome: da nam ne dozvoli da nas iko zavede na ono što njemu izgleda najkobnija rasputica čovekova. Da nam ne dozvoli da budemo jednostrani i da prihva-timo bilo kakvo jednostrano tumačenje bilo sebe, bilo ičega u vasioni i istoriji, prošlosti i budućnosti.

(1) „Unesko“ je izdao 1949. knjigu o Geteu sa prilozima vrhovnih pisaca i geteovaca celoga sveta. Reklo bi se da svi oni preporučuju: put spasenja za Nemačku i čitav svet jeste preobražavajući put Getea „predsednika Evrope“.