Jedan dan sa pesnikom Branom Petrovićem u šumi

Sa prijateljem sa kojim sam pošao u gljive, zatičem u ranim jutarnjim satima na peronu Lastine autobuske stanice našeg barda, pesnika Branu Petrovića.

- To je taj čovek o kojem sam ti pričao da sam ga prošli put sreo sa punim džakom vučjeg mesa u Bojčinskoj šumi- došapnu mi prijatelj.

Bio sam načuo da je naš pesnik strastan gljivar, ali u to nisam mnogo verovao. Mislio sam da se on time razmeće, da je posvećenje prirodi i gljivama jedna od njegovih pesničkih hiperbola, iliti mistifikacija. No, gle čuda. On čeka autobus za Bojčinsku šumu, tamo gde smo i nas dvojica pošli. Dan je lep, sunčan i topao. Onakav kakav može biti samo početkom oktobra. Pesniku je na glavi šešir od slame, nalik na sombrero, a preko desne ruke korpa od pruća. Unutra je nož za gljive, koji mu je neko doneo iz Rusije, kako mi kaza sav važan. Korice noža su ukrašene predstavama gljiva u boji. Znači, nema šale. To je kompletan pribor jednog rasnog gljivara – korpa, nož i šešir. A osim toga, u korpi mu je i džezva za kafu za dvoje, kako reče. Sa sedom bradom i obrijanim brkovima, ličio mi je na džinovskog šumskog patuljka.

- A nosiš li što od hrane?- upitah ga poverljivo, videvši da nema ničega za jelo u korpi.

- Imam jednu koricu. Danas sam odlučio da berem trnjine i da ih jedem sa hlebom- reče i još jednom me iznenadi svojim sklonostima. Dakle, on je postao i isposnik, pomislih.

Ulazimo u autobus i sedamo jedan pored drugog. Moj prijatelj s kojim sam pošao u gljive, zauzima mesto iza nas i sluša naš razgovor. A pesnik nastupa sasvim samouvereno. Kaže za sebe da ono što je Pančić za trave, to je on za gljive na ovom delu Balkana. Primećujem kako mu se iskradaju lepe, sentimentalne, tople misli o zemlji, o gljivarenju kao usamljeničkom poslu, o ljubavi prema prirodi.

- E moj orle, gde si sleteo. Ti koji iz kafana i kafanskih podruma nisi izlazio, sada se diviš prirodi!- ote mi se rečenica u znak čuđenja i divljenja.

- Vala baš! Menjamo se, mi umetnici naročito. I drugi se menjaju. Jednom sam u Bojčinskoj šumi zatekao slikara Miluna Mitrovića kako šeta i pokazao sam mu neke jestive vrste gljiva. Sledeći put ga zateknem samog sa punom korpom. Kada sam mu pogledao u korpu, vidim otrovne pečurke. Rekoh mu: - Baci to, nemoj da te izgazim! Mene će neko posle optužiti kao lošeg učitelja.

Stigli smo uz priču do šume. Po izlasku iz autobusa pesnik predloži da odemo do jedne napuštene vikend-kućice sa divnom baštom. Kroz živu ogradu uđosmo u tuđ posed. Neko je, sa neviđenom rušilačkom srtašću, kakva se ispoljavala tih užasnih devedesetih, bio polupao vrata i prozore na kućici i odvalio ogradicu ispred nje. Pesnik se primače jednom mladom stablu oraha, snažno ga prodrma i natrese skoro pola džaka oraha s kojih su se pri padu na zemlju odvaljivale zelena, ili mrka mesnata ljuštura. Zatim detaljno pokupi orahe na gomilu i pažljivo, kao hrčak, zatrpa požutelim lišćem. Reče da će ih uzeti pri povratku.

Na ivici ogromne, pretežno hrastove šume, rastali smo se. Pesnik je otišao na terene koje je poznavao, a ja i moj prijatelj prema takozvanoj Bazi. Kada smo skoro pred mrak završili obilazak i istraživanje terena, umorni izađosmo na čistinu. Na ivici šume gorela je vatrica, a za vatrom sedeo je pesnik i pio kafu. Prijatno se iznenadih i obradovah što ga ponovo zatičemo u šumi, mada se nismo dogovarali da se sačekamo. Moj prijatelj priđe pesnikovoj korpi.   -O, to ste nabrali sa onih oborenih topola u sred šume?

- Da, prepoznao si jablanovače. Je li tako?- pogleda u mene i razvuče usta u širok, zadovoljan, zapravo začikavajući osmeh.

- To nisu jablanovače, to su razorne čehavke- reče  moj prijatelj.

Pesnik me pogleda. Uozbilji se: -Da, to su razorne čehavke! Znam ja, znam. Proverio bih ja kod kuće. Ja sve što mi nije sto posto jasno, ja to bacim. Ja berem samo proverene vrste.

- E ja ću da ti ih bacim, da ih ne vučeš čak do kuće- rekoh malo prekorno i otpočeh da izbacujem tvrde, krupne, gorke, nejestive razorne čehavke.

- Berem vučje meso, šumsko pile, sunčanice, šampinjone, vrganje i lisičarke ako ih nađem, i još po neke- završi sa nabrajanjem jestivih i dobrih vrsta. -Od nekih pravim turšiju. Neke sušim, a ostale jedemo dok su sveže.

Dok sam zagledao gljive u njegovoj korpi, primetih na ognjištu, tamo gde je stajala džezva, caricu gljiva - blagvu.

- O, jesi li i ovo našao?- upitah radoznalo.

- Da, znam ja šta je dobro. Nisam ti ja uzalud rekao da sam gljivarski Pančić- reče sav važan.

- Koliko si ih našao?

- Samo nju. Rasla je na stazi. Tražio sam okolo, ali nije ih bilo. Hoćete li da vam skuvam kafu?- upita i posegnu za džezvom.

- Kasno je, sada će mrak. Hvala ti. A jesi li ti ovo pekao otrovne zavodnice, upitah.

- Da, našao sam puno zavodnica. Jebote, ja sam mislio da zavodnice ne rastu u našim krajevima, već samo na primorju. Onaj Foht tako ubedljivo piše o njima, pa sam pomislio da je to neka druga vrsta.

- Pa jesi li ih jeo?

- Samo sam probao i ispljunuo.

- Dobro, valjda nećeš imati problema. Tako mala količina neće ti škoditi. Ali, pesniče, pogledaj ovu- i dohvatih iz prijateljeve korpe preslicu: -Ovo je Amanita vaginata, jestiva vrsta- i počeh prstom da pokazujem volvu.

- Misliš ona ženska stvar- reče i nasmeja se.

- Da, da, iz gljivljeg carstva.

- Znam ja da vi znate latinske nazive- reče podrugljivo. -Ceo dan u šumi samo zvoni latinski. Dajte malo naški- progrgolja baršunastim glasom. - A prošli put kada sam ovde bio, naiđe jedan seljak i pita me šta je to: -Pečurke burazeru, rekoh mu. -A, jesu li jestive?- Da! -Daj mi jednu da probam.- Ne, ne mogu, rekoh mu, ti me ne poznaješ. Možeš da pojedeš, a da ti bude teško od nečega drugog, pa da se uplašiš. A nemaš mi ni telefon da me pitaš od čega ti je to teško. Možda si se prejeo pasulja pa treba da se isprdiš, a ti misliš da si se otrovao- reče veselo, naglašavajući sada svoju prosvetiteljsku misiju. Zatim naglo ustade sa suve zemlje, dohvati sa ognjišta pečenu blagvu i ispred nogu praznu korpu i bez pozdrava uputi se prema bašti gde su ga čekali lišćem skriveni orasi. Nas dvojica krenusmo da sačekamo autobus za Beograd.