Kratka priča: Horor
Blod 01 S

Photo: Chiharu Shiota

Jedan dan u životu Dane Hadžipetrović

Iz polusna ju je prenula škripa vrata. U sobu je ušao vitak mladić. Desno stopalo je vukao po podu, iz lenjosti.

„Biljane, sto puta sam ti rekla da ne vučeš noge dok hodaš!“, viknula je.

„Izvini“, odgovorio je mrzovoljno, „Trebalo bi da krenemo“.

„Donesi mi čaj!“

„Ako zakasnimo, čitava stvar bi mogla da propadne“.

„Dušo, mali si ti da meni komanduješ“, odgovorila je, „Molim te, čaj!“

Biljan je bezvoljno krenuo ka kuhinji. Još malo, još malo, ponavljao je u sebi dok se kretao kroz uzano predsoblje. Kad je otvorio vrata, zapahnuo ga je slatkast, jak miris.

 „Spremio sam čaj“, trgao ga je muški glas.

 „Arsene! Rekao sam ti da ostaneš u sobi“.

Mladić mu je prišao i položio mu dlanove na ramena.

„Bojiš se?“

„Nije reč o tome bojim li se ili ne – ako čuje da si tu nikada nećemo krenuti“.

„Bojiš se“.

„Molim te, prekini“.

„Nije kasno da se predomisliš“.

„Kasno je, već sam uzeo novac. Uostalom, nemam nameru da se predomislim“.

Poneo je šolju sa žućkastom tekućinom koja se još pušila.

„Izvoli“, rekao je kad se vratio u dnevnu sobu.

Dana je prihvatila napitak.

„Možeš da se pobrineš za Divu dok popijem čaj“, rekla je i pokazala mu na životinju.

Došao je do mačke i pažljivo je podigao. Otišao je do predsoblja, otvorio vrata kaveza i grubo je ugurao unutra. Kad Dana nije gledala otvoreno je pokazivao netrpeljivost, na šta mu je mačka odgovarala istom merom – nakostrešila bi se, polako se povlačila unazad, a ako bi joj se približio nije se ustručavala da upotrebi kandže. „Platićeš mi, prokleta crkotino“, promrmljao je. 

Kad je popila čaj, Dana je potražila kaput. Proleće je odavno počelo, ali su večeri bile hladne. Pusti me, mogu sama, rekla je kad je Biljan pokušao da joj pomogne. Obukao je jaknu, obuo gumene čizme i uzeo kavez s mačkom.

„Pobogu, ne idemo na pecanje“, negodovala je Dana.

Pravio se da je ne čuje. Zaključao je vrata i krenuli su k prizemlju. Ispred zgrade ih je čekalo vozilo zatamnjenih stakala. Vozač je čekao pored automobila. Kad su prišli, otvorio je zadnja vrata. Dani se učinilo da brkovi koji mu se šepure ispod nosa nisu pravi. Ušli su – Dana je sela iza vozača, Biljan s druge strane, kavez između njih. Molim vas, isključite telefone, rekao im je.

„Jesi li im kazao da sam nastupala u pozorištu? Istina, uloga je bila mala, ali mislim da je važno da to znaju“, pitala je kad je vozilo krenulo.

„Jesam“, odgovorio je Biljan.

„Uopšte mi nisi lepo objasnio o kakva je reklama u pitanju. Ako zabrljam, ti ćeš biti kriv“.

„Sve sam ti rekao – u pitanju je neka hrana za kućne ljubimce. Ideja je da od nje postaju snažniji, ili tako nešto“.

„To zvuči kao potpuna glupost. Porazgovaraću s rediteljem“.

Nakon četvrt sata izašli su iz grada. Do napuštenog fabričkog kompleksa trebalo im je još desetak minuta. Kad su stigli, Biljan je izašao prvi. Dan se primicao kraju. Bilo je hladno. Podigao je kragnu na jakni i dohvatio kavez s mačkom. Vozač je pomogao Dani da izađe iz vozila. Nešto je gunđala, ali Biljan nije obraćao pažnju. Dok su hodali ka glavnoj zgradi, čuli su kako se vozilo udaljava.

„Jesi li siguran da smo na pravom mestu?“, upitala je pomirljivim tonom.

„Siguran sam“.

U zgradi je bilo mračno. Zaudaralo je na buđ i mokraću. Ko putuje čak ovamo da bi se ispišao, pomislio je Biljan.

„Hajdemo odavde!“, uzviknula je Dana i krenula natrag k izlazu.

Sustigao ju je i uhvatio za mišicu leve ruke. Hadžipetrovići uvek drže svoju reč, iskoristio je ono što mu je govorila od kad zna za sebe. Uostalom, rekao sam ti da su izabrali čudnu lokaciju zato što se ne plaća, dodao je. Više se nije opirala. Trošnim stepenicama su se popeli na četvrti sprat.

„Ovo je stvarno strašno!“, opet je negodovala.

„Biće sve u redu. Kroz tri dana ćeš biti na svim televizijskim kanalima“.

 To ju je umirilo. Ovo mi je poslednja prilika, pomislila je.

Ušli su u ogromnu prostoriju. Osim stolice koja se nalazila u samom centru i velikog paravana na drugom kraju, nije bilo drugog nameštaja.

„Stigli smo!“, viknuo je Biljan.

Tišina. U stomaku je počelo da kuva. Priroda ga nije napravila za stresne situacije. Dana ga je i zbog toga prezirala. Ti si slabić, govorila bi mu, ženski petko.

„Ima li koga?“, povikao je ponovo.

Na drugom kraju sobe upalili su se reflektori, tako da su napravili svetlosni krug oko stolice. Zauzmite svoja mesta!, začuo se dubok, muški glas.

„Hajdemo“, rekao je i krenuo k stolici.

 „Meni se ovde ništa ne dopada“, rekla je Dana upola glasa, a onda povikala: „Gospodo, molim vas, možemo li da razgovaramo?“

„Neka se gospođa smesti u stolicu, nemamo puno vremena!“, komandovao je nepoznati glas.

Dana je nevoljno prišla stolici i sela. Biljan je spustio kavez s Divom. Kroz čitavo telo mu je prošla jeza.

„Sad je veži!“, nastavio je glas.

„Da me vežeš?! Zašto?“, viknula je Dana i ustala.

„Objasnio sam ti da je u pitanju reklama za hranu od koje mačke postaju snažnije. Valjda ona pojede to i onda te oslobodi…tako nešto“, izmišljao je Biljan.

„To nema nikakvog smisla!“

„U redu, idemo onda. Siguran sam da će brzo naći nekog drugog“.

„Brže to malo!“, začula se još jedna komanda.

Dana je za trenutak razmislila. Potom je ponovo sela. Nešto u njegovom tonu ju je obeshrabrilo da nastavi s pitanjima.

„U redu, veži me ako baš mora“.

Iznad otvorenih prozora visila su ptičja gnezda. Rumena svetlost se mešala s belom svetlošću reflektora. Biljan je kleknuo pored stolice, uzeo klupko kanapa koje je tek sad primetio i dva puta ga obmotao oko njenih ručnih zglobova. Pritegao je i vrpcu vezao u čvor. Kad se uverio da ne može da se oslobodi, ustao je.

„Previše si zategao“, bunila se.

„Daj, ne seri više!“.

„Biljane!“, razrogačila je oči u neverici, „Odveži me! Odmah!“

Na drugoj strani prostorije začulo se tapšanje. Dve krupne prilike hodale su k njima.

„Dobro si ovo obavio“, rekao je muškarac čiji se glas čuo ranije.

Opasani keceljama od grubog materijala, s crnim kožnim maskama, izgledali su poput dželata.

„Navuci ovo“, rekao je jedan od njih i bacio mu zavežljaj pred noge. Biljan je privezao kecelju i uzeo masku.

„Šta će mi ovo? Već zna ko sam“.

„Ali ne želiš da i ostali znaju“, odgovorio mu je krupniji i pokazao mu ručnu kameru.

Navukao je masku i zakopčao ogrlicu s metalnim nitnama. Tek je sad video da su njihove glave poput psećih, s ušima na vrhu, prorezima za oči i rajsferšlusom preko usta.

„Šta ćemo s ovim?“, upitao je sitniji muškarac i šutnuo kavez s mačkom.

Dana je do tog trenutka ćutala, ali kad je Diva zamaukala ispustila je krik koji je više ličio na životinjski.

„Šta je ovo? Šta to radite?“

„Tišina, baba!“

Biljan je kleknuo pored kaveza, otvorio vratanca i izvukao životinju. Potom je prišao prozoru i zavrljačio je. Poletela je uvis, zakačila jedno gnezdo i uz strašan mauk se sručila dole. Slamena konstrukcija se rasturila, a iz nje su ispala dva debela ptića.

Dana je vrisnula.

„Ha ha ha. Ne brini, baba, mačke se uvek dočekaju na noge“, rekao je krupniji muškarac.

Sitniji joj je prišao i u usta ugurao prljavu krpu koju je izvukao iz džepa. Biljan je bio neobično smiren. Posmatrao je kameru koju je krupniji držao u desnoj ruci.

„Ovo gledaš?“, pitao je snimatelj.

Biljan je ćutao.

„Da, svi očekuju filmske kamere, ali ovo je zlato“, rekao je i poljubio spravu, „Naši klijenti vole sirovo, kad se snimak trese, kad treperi, tako je uverljivije“.

„Trebalo je da snimiš i mačku“, rekao je sitniji.

„Trebalo je. Mladi kolega nas nije upozorio na vreme“, odgovorio je snimatelj, „Ali dobro, da počnemo“.

Sitniji je izašao iz prostorije. Vratio se nakon nepunog minuta. U jednoj ruci je držao malj, drugom je grlio krupnu, žutu bundevu.

„Ajde, da vežbaš“, rekao je krupniji, „Niko ne voli kad mu se majka muči“.

Dana je pokušavala da se oslobodi. Iz grudi joj je kuljao vrisak, ali se gušio u tkanini koja joj je virila iz usta. Biljan je uzeo malj i podigao ga iznad glave. Bio je teži nego što je očekivao. Sitniji muškarac je bundevu postavio na panj koji je nešto ranije pripremio. Biljan je prišao, zamahnuo i – promašio. Pokušao je još jednom. Opet ništa. Treći put se metalna glava zarila u samu sredinu ploda. Tamno, narandžasto meso se rasulo okolo.

„Dobro, spreman si!“, rekao je snimatelj i postavio se ispred Dane. Biljan je stao iza njenih leđa.

„Snimamo!“

Dana se koprcala. Konopac joj se još čvršće zatezao oko ruku.

„Hajde, pašće mrak!“, komandovao je snimatelj.

U pozadini su pištali ptići. Odrasla ptica je panično letela oko njih. Zaslepljena polumrakom udarala je u prozore, ali se opet vraćala. Biljanu se vrtelo u glavi. Cvrkut se mešao sa zujanjem u ušima.

„Alo, bre!“, viknuo je snimatelj besno.

 Biljan je udahnuo duboko i zamahnuo maljem. Udario je svom snagom. Čulo se kao kad glavica kupusa padne na beton. Snimatelj mu je dao znak da nastavi, ali nije znao šta da radi. Posmatrao je majčino teme. Nije mogao da se seti kako je ranije izgledalo. Hteo je još jednom da zamahne, ali je metalna glava otpala s ručke. Onda joj je prišao s prednje strane. Nešto ga je preseklo u stomaku – nikad nije bila lepša. Izgubila je onaj grč koji joj je davao strogi izraz. Levo oko je virilo iz duplje. Tek je sad video da su joj oči tamnozelene. Možda su sad potamnele, pomislio je. Desna ruka joj se trzala kao da se raduje. Niz čelo joj se slivao crveni sok, kao slatki sirup. Pomislio je na njen kolač s višnjama. Istina, samo ga je jednom napravila. Jedino je tad izgledala više majčinski nego sad.

Poželeo je da je poljubi. S mukom joj je izvukao krpu kroz stisnute zube. Čulo se krkljanje, potom je prestalo. Otkopčao je masku, prišao joj i spustio usne na njena poluotvorena usta. Škljocnula je zubima i ugrizla ga za donju usnu. Upao je u nju kao u klopku. Obuhvatio joj je vilice dlanovima i snažno povukao. Nešto je krcnulo, usna se oslobodila.

„Jebena kučko!“, procedio je kroz zube i uspravio se.

Zamahnuo je držaljkom i udario je svom snagom. Glava se cimnula ulevo. Udario je još jednom, krv je prsnula po kecelji. Odlično!, čulo se u pozadini. Udarao je sve dok joj se lice nije pretvorilo u kašu. Usta, nos, očne jabučice i zubi – sve se pomešalo.

„Dobro, dosta!“, viknuo je snimatelj.

Biljan nije mogao da dođe k sebi. Čitavo telo mu se treslo, ali je unutra osećao mir. Ispustio je palicu. Potom je skinuo masku i svukao kecelju.

„Kao da ništa nije bilo!“, rekao je snimatelj s osmehom, prišao mu i zagledao se u njega. Iz džepa je izvukao maramicu, liznuo je i obrisao mu donju usnu.

„Odličan si bio! Mislim da si mi u top pet!“

„H-h-hvala“, promumlao je Biljan zbunjeno.

„Možeš da ideš. Šofer te čeka dole. Ovo ćemo mi da sredimo“, rekao je i pokazao na skoro obezglavljeno telo.

Biljan se nije okrenuo. Pošao je k izlazu. Pomisao na izlazak iz zgrade odjednom mu je postala neprijatna. Ipak je nastavio. Došao je do auta, otvorio vrata i seo na zadnje sedište. Uključio je telefon. Ekran je zasvetleo. Požuri, napravio sam kolač s višnjama.

Dok se automobil udaljavao činilo mu se da još uvek čuje panični cvrkut ptica.  

Oceni 5