Razgovarati sa nomadima nije moguće
Rses 02 S

Photo: Drew Doggett

Jedan stari list

Kao da je u odbrani naše otadžbine mnogo šta zanemareno. Do sada se nismo brinuli o tome i posvećivali smo se samo poslu; ali poslednji događaji nam zadaju brige.

Ja imam obućarsku radionicu na trgu pred carskom palatom. Tek što sam u svitanje otvorio radnju, spazio sam da su neki naoružani ljudi zaposeli ulaz u sve ulice koje se ovde stiču. Ali to nisu naši vojnici, nego očigledno nomadi sa severa. Na neki za mene neshvatljiv način oni su prodrli u prestonicu, koja je, međutim, veoma udaljena od granice. Tek, oni su u svakom slučaju tu; kao da ih je svakog jutra sve više. U skladu sa svojom prirodom, oni logoruju pod vedrim nebom, jer preziru zgrade za stanovanje. Bave se oštrenjem mačeva, šiljenjem strela, vežbanjem u jahanju. Od ovog mirnog trga, na kome je uvek krajnje brižljivo održavana čistoća, oni su napravili štalu. Mi, doduše, ponekad pokušavamo da istrčimo iz svojih radnji i da uklonimo bar ono najgore đubre, ali to biva sve ređe, jer ovaj napor je nekoristan, a osim toga, izlažemo se opasnosti da nas pregaze besni konji ili da nas povrede bičevi.

Razgovarati sa nomadima nije moguće. Naš jezik ne znaju, pa čak jedva da imaju i sopstveni. Među sobom se sporazumevaju kao čavke. Neprestano se čuje to čavčije kreštanje. Naš način života i naše ustanove oni koliko ne shvataju toliko i ne haju za njih. Usled toga drže se odbojno i prema svakom jeziku gestova. Ti možeš iščašiti vilice i uganuti ruke u zglobovima, oni te ipak nisu razumeli i nikada te neće razumeti. Često prave grimase; onda im kolutaju beonjače i pena im navire na usta, ali oni time ne žele da nešto kažu, a ni da zaplaše; čine to zato što im je takva narav. [to im treba, to uzimaju. Ne može se reći da se slu- že silom. Pre nego što posegnu za nečim, čovek se odmiče u stranu i sve im prepušta. I od mojih zaliha su uzeli mnogi dobar komad. Ali, kad gledam kako, na primer, prolazi mesar preko puta, onda se ne mogu žaliti. Samo što donese robu, nomadi mu je već svu otmu i proždru. I njihovi konji jedu meso; često neki konjanik leži kraj svoga konja i obojica grizu isti komad mesa, jedan s jednog, drugi s drugog kraja. Mesar je plašljiv i ne usuđuje se da prestane sa isporukama mesa. Ali mi to razumemo, sabiramo novac i pomažemo ga. Kad nomadi ne bi dobijali mesa, ko zna šta bi im palo na pamet; doduše, ko zna što će im pasti na pamet čak i ako svakog dana budu dobijali mesa. Nedavno je mesar pomislio da može bar uštedeti napor oko klanja, pa je ujutru doveo živog vola. To više ne sme da se ponovi. Ležao sam, valjda, ceo sat sasvim pozadi u svojoj radionici, ispružen na podu, i natrpao sam na sebe sve svoje haljine, pokrivače i dušeke, samo da ne bih čuo rikanje vola, na koga su nomadi skočili sa svih strana da bi zubima kidali parčad njegovog toplog mesa.

Već odavno se sve smirilo kad sam se usudio da izađem; ležali su umorno oko ostataka vola kao pijanice oko bureta vina. Upravo tada mi se učinilo da sam video samog cara na jednom od prozora palate; on inače nikada ne zalazi u ove spoljašnje odaje, uvek živi samo u središnjem vrtu; ali ovog puta je, tako mi se bar učinilo, stajao najednom od prozora i oborene glave posmatrao šta se radi pred njegovim dvorcem.

“Na šta će ovo izići?”, svi smo se pitali. “Dokle ćemo podnositi ovaj teret i muku?” Carska palata je primamila nomade, ali ne ume da ih otera. Kapija ostaje zaključana; straža, koja je pre uvek svečano ulazila i izlazila, sad boravi iza prozora s rešetkama. Spas otadžbine je poverena nama, zanatlijama i poslovnim ljudima; ali mi nismo dorasli takvom zadatku; nismo se nikad ni hvalili da smo sposobni za to. To je nesporazum; i mi ćemo zbog toga propasti.

* Preveo: Branimir Živojinović

Oceni 5