Jedanaest žigosanih

Prvi iz bubnja u Republičkoj izbornoj komisiji izvučen je Saša Janković. Taj čin njegovog slučajnog izvlačenja iz gomile identičnih kuglica, predstavlja simboličku paradigmu svega onoga što je do sada pratilo Jankovićevu političku karijeru. Iako je od strane provladinih tabloida etiketiran kao „dosovski“ kandidat, činjenica govore da je Janković u vreme 5. oktobra 2000. godine bio deo Miloševićevih birokratskih struktura. Mada je već sledećeg dana pretrčao na stranu novih pobednika, Janković nikada suštinski nije usvojio vrednosti i principe građanske Srbije, što mu u konačnici nije zasmetalo da postane ni manje ni više do predsednički kandidat baš onih koji veruju da su građanska Srbija. Upravo zbog tih svojih dvojbenih karakteristika, Janković je i mogao da bude izvučen iz bubnja tokom koalicione vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića i zahvaljujući njihovom dogovoru bude izabran za prvog srpskog Zaštitnika građana.

Iako se prvih nekoliko godina svog prvog mandata nije previše bavio svojim poslom, Janković je u političku orbitu dospeo zahvaljujući tome što je uspeo da uskoči u prostor koji je ostao upražnjen nakon dezintegracije nekadašnje Demokratske stranke. Janković je, sam ili po nečijim preciznim uputima, u doziranim sukobima sa aktuelnim vlastima i političkim usmeravanjem funkcije koju je obavljao, uspeo da se profiliše kao neko ko bi mogao da bude opozicioni kandidat na predsedničkim izborima. Iako ga je podržala grupa partija okupljenih oko DS, do današnjeg dana ostalo je nejasno za šta se on zaista zalaže. U svakom slučaju ukoliko verujete u mogućnost da bi Srbiji osmeh na lice mogao da vrati čovek koji se nikada ne smeje, onda je Saša Janković idelan kandidat za vas. Uostalom, setite se fenomena Vojislava Koštunice. Svaka sličnost je slučajna.

Redni broj dva pripao je Vuku Jeremiću, čoveku kome je sudbina namenila da de facto bude drugi čovek Tadićevog režima, a na drugom mestu je završio i tokom trke za Generalnog sekretara Ujedinjnih nacija. Danas se čini da je drugo mesto na izborima nešto za šta bi Vuk Jeremić dao sve na svetu, pa čak i svoju suprugu Natašu. Šalu na stranu, Jeremić, kome je takođe greškom prilepljena etiketa „dosovskog“ kandidata, izdanak je privilegovanih struktura Miloševićevog režima zahvaljujući čemu je svoje obrazovanje stekao na Zapadu. Pa ipak, demokratske vrednosti mrskog mu Zapada nikada nisu uspele da osvoje Jeremićevo srce zbog čega je uvek radije koketirao sa nacionalističkim snagama u zemlji na čije glasove u osnovi i sada računa. Kao svoj politički kapital Jeremić je u izbornu trku uložio njegovu čuvenu borbu za Kosovo koju je vodio i gubio širom svetskih meridijana, a ponajviše na egzotičnim tropskim destinacijama.

Međutim, na njegovo veliko iznenađenje tokom kampanje pojavili su se i podaci o višemilionskim malverzacijama koje su se dešavale pod paravanom borbe za svetu srpsku zemlju. Po scenariju najboljih holivudskih zapleta, Jeremić je rešio da pitanja o svojoj umešanosti u korupciju i pronevere državnih resursa, ali i prikrivenom lobiranju za kineske energetske kompanije, preklopi pričom o ugroženosti i napadima na njegovu porodicu. U tom scenariju, glavna uloga je pripala njegovoj supruzi Nataši koja je krokodilskim suzama, za osrednju nagradu Bolivuda, odglumila krhku ugroženu pripadnicu nežnijeg pola kojoj o glavi rade bivši radikalski jurišnici. Posle završene predstave, kada su zavese spuštene, Nataši se vratio osmeh na lice, a taj osmeh je verovatno postao još širi kada su pratioci raspoloženja glasača utvrdili da je ta predstava njenom mužu donela par procentnih poena. Da li će to biti dovoljno za toliko sanjani drugi krug predsedničke trke tek ostaje da se vidi. Ako želite da podržite ovu mladu i ambicioznu pozorišnu grupu, onda je Jeremićev broj dva baš onaj koji treba da zaokružite na glasačkom listiću.

Pozicija broj tri na glasačkom listiću pripala je Miroslavu Paroviću, kome je to najverovatnije najviši domet koji će dosegnuti tokom ovih izbora, a verovatno i u svojoj čitavoj političkoj karijeri. Nekadašnji pripadnik pokreta Dveri, kasnije jedan od osnivača otcepljene frakcije „Treća Srbija“ koja je preimenovana u ljotićevski „Narodni slobodarski pokret“, Parović je u javnosti poznat po ekstremnom nacionalizmu i veoma retrogradnim idejama. Srećom, koliko god gajili izvesne simpatije za budalaste priče onih koji se busaju u nacionalistička prsa i udaraju u ratne bubnjeve, te snage ni na jednim jedinim izborima posle 2000. godine nisu odnele prevagu. Shodno tome, za onu ogromnu većinu koja pojma nema ko je uopšte Mirolsav Parović prijateljska poruka je: ništa niste propustili.

Četvrti na spisku kandidata, bivši stečajni upravnik Saša Radulović, odsustvom svakog političkog kompasa i ideja zaista izgleda kao kandidat koji želi da postane stečajni upravnik Srbije. Nakon što je u politiku ušao kao ministar privrede u Dačićevoj vladi, a ostavku podneo dan nakon najave raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora 2014. godine, Radulović je svoj politički put gradio na usiljenoj kritici čoveka koji ga je uveo u politiku - Aleksandra Vučića. Zajedno sa ljudima koje je okupio oko sebe, osnovao je pokret „Dosta je bilo“, a na izborima 2016. godine zabeležio je solidan rezultat od 7,5 odsto glasova čime je postao vodeća stranka prograđanske opozicije. Ono što je problematično kod Radulovića jeste potpuna vrednosna i politička nedefinisanost, tako da mnogi s pravom sumnjaju kojoj idejnoj struji on zaista pripada posebno s obzirom na krute stavove prema kosovskoj nezavisnosti i relativizirajućem stavu prema ratovima devedesetih, naročito onom koji je besneo u Bosni i Hercegovini, u kome je stradao i njegov otac. U svakom slučaju, ako u kafani „Orašac“, kod Vukovog spomenika u Beogradu, ubuduće želite da srećete pravog predsednika Srbije, onda eto razloga da svoj glas poklonite Saši Raduloviću.

Sve manja sposobnost političkog establišmenta da osiromašenim građanima ponudi razvojne koncepte koji bi ljudima doneli održivu egzistenciju i bolji životni standard, iznedrila je fenomen Ljubiše Preletačevića Belog, koji se krije iza svetovnog imena Luka Maksimović, kandidata broj pet. Preletačević je svoju političku parodiju sa primesama šumadijskog ruralnog humora uspeo da uvede u ozbiljne političke vode na lokalnim izborima u Mladenovcu gde je dobio neverovatnih 20% glasova. Svoju političku snagu potvrdio je i prikupljanjem dovoljnog broja potpisa za predsedničku kandidaturu, a neke ankete govore da je čak izbio i na drugo mesto po popularnosti. Ukoliko želite da se aktuelna politička scena Srbije napokon ozvaniči kao jedan veliki cirkus, onda je Beli Preletačević idealan kandidat za vas. Da li će vam, pak, preregistracija države u cirkus doneti i neki boljitak, ponajviše će zavisiti od cirkuskih veština koje posedujete, a koje će u novom poretku itekako biti na ceni, a bogami i na sceni.

Iako izraziti izborni favorit, Aleksandru Vučiću je pripao tek šesti redni broj na izbornom listiću. Da li je time dokazano da Vučić ipak ne drži sve pod svojom kontrolom ili je, prema teoretičarima zevere, to samo trik za stvaranje takvog utiska, zavisi od emocija koje gajite prema aktuelnom premijeru Srbije. Oni koji ga vole bezrezervno će ga podržati u svakoj situaciji, oni koji se deklarišu kao Vučićevi hejteri, uvek će biti protiv njega čak i kada uradi kapitalno važne stvari za Srbiju poput Briselskog sporazuma i uvođenja neophodnih mera štednje. Iako veoma impulsivan, što mu u politici nanosi veću štetu nego njegovi politički protivnici, Vučić je ipak uspeo, bar prema anketama, da za par desetina procenata bude ispred drugoplasiranog kandidata. Iza njega zaista ima ozbiljnih rezultata, ali i ozbiljnih sumnji u pogledu budućeg smera razvoja Srbije, posebno u složenim međunarodnim okolnostima. Pošto većina ionako već želi svoj glas da pokloni Vučiću, možda bi za one druge najbolje bilo da ove izbore preskoče i već sada počnu ozbiljno da razmišljaju o artikulaciji jedne ozbiljne alternative koja bi se Vučiću suprotstavila na nekim budućim izborima. Taktičko povlačenje verovatno je bolja opcija od još jednog talasa gorkog razočarenja i novih frustracija koje su do sada doživljavali Vučićevi protivnici.

Najoštriji konkurent Miroslavu Paroviću za titulu novog srpskog Ljotića, jeste Boško Obradović, lider pokreta Dveri i nosilac izbornog broja sedam. Iako mnogi celog života sanaju da na Loto izvlačenju dobiju baš taj broj pogodaka, teško da se može reći da je Obradović bio naročito srećan kada je video rezultate izvlačenja rednih brojeva na glasačkom listiću. Ionako ne previše zapažen u predizbornoj kampanji, njegov tanak rejting dodatno će biti umanjen nevidljivošću na glasačkom listiću. S obzirom na retrogradnu politiku koju zagovara možda i jeste najbolje da ostane zagubljen i zaboravljen među brojevima.

Nekadašnji četnički vojvoda, i desetogodišnji haški pritvorenik Vojislav Šešelj, danas je samo bleda senka nekadašnjeg najekstremnijeg Miloševićevog jurišnika. Od žestokog vojvode koji je potezao pištolj na beogradske studente, slao dobrovoljce na ratišta u Bosnu i Hrvatsku, ostao je ostareli i olinjali političar oštar samo na jeziku i to samo prema onima koji predstavljaju bezopasne mete. Šešelj je danas čovek koji niti koga može da usreći niti koga da ugrozi. Rečju, pomračeno sunce na zalasku.

Još jedan iz plejade kandidata pocepane desne Srbije koja poput broda bez kormilara luta u okeanu globalnog vremena u kome živimo, jeste i Aleksandar Popović bivši saradnik i sada naslednik lika i dela Vojislava Koštunice. I dok mediji izveštavaju da se njegov nekadašnji mentor po stare dane zainteresovao za ljubavne leptiriće i stao na ludi kamen, Popović je pristao da pod sloganom „Čovek pre svega“ bude propratni dekor predstojećih izbora, bez ikakvih izgleda da zabeleži značajniji i pomena vredan rezultat. U najmanju ruku, napokon eto i jedne male istorisjke pravde.

Jedan od kandidata za koga je teško pronaći čak i jednu rečenicu koja bi opisala njegov lik i delo jeste i Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina. Poznatom jedino po tome što je bio član proruske stranke Narodni pokret, razmatrati Stamatovića kao kandidata čisto je gubljenje vremena, a o glasanju za njega teško da ozbiljno razmišljaju čak i članovi njegove uže porodice.

Poslednji na spisku „veličanstvenih“ našao se Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine. Iako je zauzeo broj 11 i od većine medija i analitičara predstavljen kao neozbiljan kandidat, Čanak je jedini kandidovao ozbiljne političke ideje o potrebi priznavanja nezavisnosti Kosova i uvođenja poreza crkvi. Ne znamo da li je to dovoljan razlog da glasate za njega, ali svakako vredi razmisliti o tome bar kao nagradi za Čankov trud.

U svakom slučaju, izborni post u Srbiji može da počne. Prijatno!