Jedna mladost u Sovjetskom Savezu

Sa kasetofona se čuje Venus, Bananarama verzija iz 1986, i naši receptori za nostalgiju odmah se bude. Sve deluje tako neiskvareno, pitomo i bezbrižno, sve do detalja podseća na neka proživljena detinjstva, tuđa ili naša, svejedno je. Estetski, podseća i na domaći film Kelti, s tim da se u Voliš li me? i sam scenario uklapa u epohu, dok je u Keltima savremena priča bačena u 1993. valjda da bi scenografija, kostimografija i muzika došle do izražaja.

Ovde pak sve počinje i završava se pričom o jednoj tinejdžerki, radi se o priči duboko ličnoj i bolnoj, onoj koja tek ovlaš podseća na sve ostale, ali je suštinski samo Kirina.

Kira je naša glavna junakinja, sedamnaestogodišnja učenica umetničke škole koja sanja da postane glumica, no više od svega sanja neki drugačiji svet, tačnije drugačiji život za sebe. Iako se budi u Kijevu 1990, ona ne sanja velike političke i ideološke snove, nije buntovnica ni aktivistkinja. Ona je samo obična srednjoškolka koja želi da sluša MTV hitove i gleda američke filmove, prati modu i, ako je ikako moguće, dobije nečiju ljubav.

Njena priča počinje godinu dana pre raspada Sovjetskog Saveza, što za zaplet nije ključno, ali predstavlja adekvatnu kulisu. Nema tu nikakvih nametnutih paralela između njenog sazrevanja i budućeg osamostaljenja Ukrajine, mada, nije zabranjeno vršiti i takva poređenja.

Društveno-politički kontekst je utoliko važan što nam valjano oslikava Kirinu poziciju u društvu i uliva nesigurnost koju Kirini zapadnjački fiktivni dvojnici najčešće nemaju. Iako se na osnovu prvih kadrova možda tako ne čini, ubrzo shvatamo da Kira dolazi iz dobrostojeće porodice, da živi sa svojim roditeljima u komfornom stanu, ali dok ne vidimo šta sve drugi nemaju i koliko im nedostaju elementarni uslovi za život, poput hrane, struje i ogreva, recimo, ne shvatamo u kojoj meri je Kirina porodica privilegovana i, samim tim, bliska vlasti, što se, sa raspadom zemlje, takođe može promeniti.

Ubrzo saznajemo da joj je otac poznati reditelj i da pomenute privilegije verovatno idu odatle. Likovi roditelja nikad se ne zadržavaju u kadru, a i kada su tu, najčešće su snimljeni tako da im vidimo rame, ruku, profil ili poluprofil. Njihova prisutnost u ćerkinom životu sjajno je predstavljena i na scenarističkom planu – oskudne rečenice, isključenost, otuđenost uz povremenu viku... To je sasvim dovoljno da znamo o njenim roditeljima kako bismo shvatili da Kira vapi za ljubavlju i da je traži na pogrešnim mestima.

Tek kada bude pokušala da se osamostali, shvatiće zapravo gde i u kakvim uslovima živi. Nemaština i glad, stvarnost mnogih njenih sunarodnika, tek tada postaju i njena realnost, ali ne i njen najveći problem. Lako se ona nosi i sa bedom, hladnoćom, kolektivnim stanovanjem, nedostatkom struje i vode... Njena izdržljivost i upornost su dirljive, njen pokušaj da se izbori za sebe, a pre svega za ljubav, koliko je potencijalno jalov utoliko je više i hrabar. Nije lako iznova postavljati pitanje koje stoji u naslovu filma i uporno dobijati šture, lažne ili neželjene odgovore.

Voliš li me? je priča o odrastanju u surovim uslovima, naročito emotivnim. Čak i kad se ima sve, može da se suštinski nema ništa, a kada takva poruka dolazi iz iskrenosti i osećaja da je do kraja proživljena, ni na trenutak ne može da deluje neiskreno ili didaktički.

Rediteljka i scenaristkinja Tonja Nojabrova pred Kiru stavlja brojna iskušenja i izbore koji se često čine kao nemogući. Kao da je u svakom trenutku život spreman da joj zada novi, ovoga puta finalni udarac. No rušenje „četvrtog zida“ u odlučujućem momentu ipak ukazuje na to da je moguće iskočiti iz šina koje vode u provaliju. Možda je Kira napravila dobar izbor, možda nije. Njen pogled kao da nas pita: „A šta biste vi uradili na mom mestu?“.